Током пандемије, бројни високи званичници Светског економског форума, Светске здравствене организације, Империјал колеџа у Лондону и политичари јавно су говорили о ширењу контроле и новим овлашћењима које ће добити док је јавност била у страху од вируса са наводном просечном стопом преживљавања од 99,8 одсто.

Према аутору текста, та ароганција је изазвала контраефекат и довела до „буђења“ милиона људи који су изгубили поверење у званичне наративе и постали скептични према институцијама.

Данас, тврди се, поверење јавности у глобалне здравствене институције значајно је ослабљено, па ни потенцијалне нове пандемијске кампање немају исти ефекат као раније.

Наводи се и да недавни страх око хантавируса није изазвао значајнију реакцију јавности, што се тумачи као знак пада утицаја Светске здравствене организације.

Сједињене Америчке Државе су, према тексту, под администрацијом Доналда Трампа напустиле СЗО, што је организацији смањило финансирање за око 20 одсто и довело је у тешку финансијску ситуацију. У исто време, УН и део медија покушавају да је представе као незаменљиву институцију.

Када је реч о хантавирусу, наводи се да је пренос са човека на човека веома редак и да се углавном јавља само код јужноамеричког (Андског) соја, уз дуготрајан близак контакт и излагање телесним течностима.

Упркос томе, страх око овог вируса није се развио у већу глобалну причу, па се фокус, како се наводи, поново пребацује на еболу.

Генерални директор СЗО Тедрос Адханом Гебрејесус позвао је на „глобалну солидарност“ и додатно финансирање након наводне појаве еболе у Демократској Републици Конго, где је до сада забележено 13 случајева.

Подсећа се да је Конго од 1970-их имао најмање 17 епидемија еболе, али ниједна није прерасла у глобалну пандемију.

Аутор текста закључује да, иако опасне епидемије постоје и могу се десити, начин на који се поједине појаве приказују у јавности често зависи и од политичког и финансијског контекста у којем међународне институције делују.