ЖИВОТ У СИРИЈИ: Опасности коришћења јавног превоза (Први део)

20:04 14.09.2015.

Са главне аутобуске станице Дамаска више од 300 аутобуса је некада свакодневно полазило и повезивало различите делове Сирије. Ужурбана авенија се свела на рушевине због свог положаја на линији фронта између сиријске војске и радикалних побуњеничких фракција у Кабуну, у предграђу града.

Како није преостао ниједан функционалан перон, аутопут је преузео ту улогу. Уједно је и последња станица безбедности пре уласка у непријатељске земље предграђа Дамаска.

Живот се наставља, на тренутак неко би могао заборавити да се одвијају битке на мање од километар, али убрзо на то бива подсећен.

Транспортна индустрија је некада била позната као “сиријско злато”. Абу Ајман, искусни возач са стажом преко 25 година, зна да је ово нови свет, као ниједан други.

“Пре рата имао сам 64 путовања месечно, а сада ако имам среће добијем 12. Нико се не вози аутопутем када падне мрак. Ако би се аутобус покварио, путници би се престравили због могућег киднаповања и пљачке. Једном када напустите владине области, свако остаје препуштен сам себи.”, каже возач.

Међутим Ајман има луксуз који недостаје његовим колегама. Он путује до безбедне Латакије. Може и да приушти себи да разговара са новинарима, док други не могу, као на пример, Ахмад (лажно име како би се заштитио идентитет возача аутобуса који вози до Раке, главног упоришта ИД-а у Сирији).

Страх од злогласног одсецања главе натерао је Ахмеда, као и друге путнике, да одбију да покажу своја лица.
“Да бих дошао до Раке пролазим кроз 10 пунктова – 4 наше владе, један Нусрин и 5 ИДИС-ових. Увек нас позову на испитивања, оптужују нас да смо владини шпијуни, неки од наших пријатеља су убијени.”, каже Ахмад.

Ми долазимо у Дамаск а људи мисле да ако живиш под ИДИС-ом онда си један од њих. Ја возим студенте и породице војника који служе у војсци. Они не могу да дођу у Раку, па им онда доводим родитеље.”

Његов помоћник зове путнике да уђу у аутобус. Његове мисли нису са ИДИС-ом, у овом тренутку он је више забринут због конкуренције.

Кутије добара које чекају да буду превезене преко ратних зона сведоче о томе како насиље и непрестане борбе урушавају напредак и економију државе.