Шта Силвио Берлускони, Герхард Шредер, Најџел Фериџ и Алекс Салмонд имају заједно? Они су сви фанови интернационалног клуба обожавалаца Владимира Путина. У питању су политичари који су развили геополитичку заљубљеност у председника Русије, пише политички дописник листа Телеграф Алекс Спилиус,а преноси Б92. рс.

У питању су политичари који су рођени и одгајани у демократској традицији, али који ипак осећају одређену привлачност према човеку који је фокус осуде великог дела света.

У питању је вођа наводно модерне државе која је анектирала територију суседне земље (Крим), вођа који води земљу у којој се критичари затварају, а хомосексуалци излажу прогону.

И на самом крају, у питању је председник који је себи обезбедио милионе, као и својим сарадницима.

Ово је човек ком се Алекс Салмонд, вођа Националне партије у Шкотској, диви због тога што је успео да „обнови значајан део поноса Русије“.

Међутим, Салмонд је ипак пазио да не пређе границу овом изјавом додајући да „не подржава све акције Русије“.

Најџел Фериџ, британски евроскептични политичар, познат као вођа Странке независности у Великој Британији, такође дели ово мишљење и дивљење.

У интервјуу који је објавио почетком априла, он је изјавио да, иако не одобрава Путинову политику, сматра да је његово бављење кризом у Сирији „брилијантно“ и да се диви вођи Русије више него иједном другом политичару на свету.

„У поређењу са децом која воде спољну политику Велике Британије, према њему имам више поштовања него према свима њима“, изјавио је.

За националисте као што су Салмонд и Фериџ, Путин представља светли пример популизма у акцији. Чак и уз економску стагнацију земље, Путин је у стању да сакупи велики број Руса под својом патриотском заставом.

Овај хируршки побољшан Рус придобио је и симпатије Берлусконија, бившег премијера Италије и осуђеног криминалца, који на њега гледа као на себи сличног.

Господин Шредер, бивши канцелар Немачке који је прославио свој седамдесети рођендан у друштву Путина, се као и већина Немаца диви његовом антиамеричком ставу, његовој способности да пружи алтернативни наратив арогантном наметању либералног консензуса Вашингтона. Он је такође и члан борда директора Газпрома, руског енергетског дива.

Наравно, важно је напоменути да Владимир није ни луд ни лош, а постоји и идеологија иза његових потеза – идеја о Евро-Азији која би Русији вратила некадашњу снагу, као и њен инстинкт за преживљавање који је једно време био потпуно изгубљен и успаван.

Међутим, његова конструкција култа личности, деградација естаблишмента у Русији и отворена агресија према Украјини могли би земљи, на самом крају, да донесу и доста штете.

Сви они који му се диве требало би то да схвате и препознају да њихово лично дивљење према Путину произилази и њихових сопствених деспотских тенденција, па чак и када су оне смештене унутар политичке партије, а не наметнуте целој нацији.

Све то говори више о њима, него о Владимиру Путину.

 

(Вечерње Новости)

Oznake: Vladimir Putin, divljenje, političari, svetski lideri