(Адванце)
Преко  милион људи изгубило је живот за време рата у Ираку који је почео америчком и британском инвазијом 2003. Као повод за инвазију искоришћене су информације америчких обавештајних служби да Ирак поседује, и могао би да употреби, оружје за масовно уништење (ВМД).

Данас и САД признаје како су информације биле погрешне те како Ирак није имао такво оружје. Због те „погрешне информације“ милион људи је изгубило живот, а директно је погођена цела регија. Ирак је трајно дестабилизован, само јуче – након знатне ескалације секташких сукоба – широм земље је убијено најмање 50 особа.

За смрт Ирачана нико није одговарао, главни актери – Џорџ В. Буш и Тони Блер – и данас су уважени чланови америчког и британског друштва, а целом свету политика САД-а и Британије и даље се сервира као узорни пример модерне демократије. Данас су овим земљама на власти неки други актери, но идеологије су остале непромењене.

Десет година након што је започет ратни злочин у Ираку поново сведочимо покретању истих сила, истих пропагандних написа, истих милитаристичких порива.

Америчко министартво одбране јуче је истакло како имају информацију да је „Асадов режим“ употребио хемијско оружје „у мањим количинама“ те како информацију могу да потврде с „различитом разином сигурности“.

Осврнимо се пре свега на ову изјаву – што заправо значи „различита ниво безбедности“? За претпоставити је како разне америчке обавештајне службе, зависно којој су спољнополитичкој струји наклоњене, имају различите закључке по овом питању. За једне, очито, нема никакве сумње – ово је тај тренутак „преласка црвене линије“ те се треба што брже кренути с интервенцијом у Сирији. Друге, свесне чињенице да се понавља „Ирак“, приступају опрезније по овом питању.

Директна сила и сила уз благослов УНВС-а
Да поједноставимо то још у простије детаље – један дио америчке политичке класе, у којем се налази и Барак Обама, жели по сваку цену да изнуди „зелено свијетло“ од Русије и Кине те добити УН легитимитет за напад на Сирију. Тако су ствари „једноставније“ и неће доћи до веће ескалације на релацији Вашингтон – Москва. С друге стране имамо „гласноговорнике“ америчког војно-индустријског комплекса, као што је на пример сенатор Џон Мекејн, који не маре превише о ставовима Русије или Кине те желе што брже кренути у војни ангажман.

Обе стране су милитираистичко империјалистичких идеологија, разликују се тек у начину егзекуције. Погледајмо пример напад на Либију 2011. Обама је интервенцију посложио тако да светска јавност неће кривити директно њега, као што је кривила и замрзила Џорџа В. Буша, јер се овде радило о војном ангажману „савезника“ – тј јавности се поручило „цео свет се слаже да нападнемо Либију, па се ни не морате ништа посебно бунити „. Тако је и било, нико – бар не знатније – није протестовао против напада на Либију, јер је цела операција била врхунски медијски запакована.

Медији су данас далеко већа ратна сила но што су били 2003. мада су и тада одрадили знатан део посла. Но, мора се признати – еволуција медија је изузетна, пропаганда је данас толико једнострана да се нигде не појављују ни најмањи пропусти, ни најмање рупе опозиционог гласа. То најбоље видимо иу актуелним америчким изјавама и како су оне пренијете у медијима. Наиме, упркос томе што и амерички званичници истичу како заправо нису сигурни – или су „у различитим нивоима сигурни“ – да ли је хемијско оружје уистину употријебљено, у исто време апосолутно су сигурни, без имало простора за дебату, да је хемијско оружје употребио – ако је употребио – „Асадов режим“.

Потпуна једностраност упркос бројним питањима
Није ли то фасцинантно? Могли бисмо сада цитирати хиљаде и хиљаде, што локалних, што регионалних, што глобалних, извора и сваки ће понављати исту причу – нико се неће да запита – да ли је можда могуће да су побуњеници напали хемијским оружјем како би исценирали страни војни напад који им је у овим тренуцима тако неопходно потребан?

Ово није теорија завере, ово је завера. Извештавање о Сирији почиње заиста подсећати на некакве мрачне уратке Орвела. Не само да извјештавању хронично недостаје објективности те да се нигдје не отвара питање да ли су можда побуњеници извели напад, већ се нигде не спомињу чињенице да би – ако гледамо искључиво логички и непристрасно – напад хемијским оружјем од стране сиријске војске био најглупљи потез у историји модерног ратовања.

Наиме, да заиста – без имало сумње – сиријска војска употријеби сва оружје против било кога, макар и терористичких група, те да тиме остави недвојбени доказ у употреби – тада чак ни Русија више не би могла да уради ништа по питању спречавања напада на Сирију. И Москва и Пекинг морали би дати свој глас у УН Савету Безбедности за војну интервенцију. Стога је напросто сулудо да би Сирија икада направила тако нешто.

Добро, медији ће ту причу окренути на овај начин – Башар Асад је помахнитали диктатор који ће радије поубијати властити народ хемијским оружјем него напустити власт. То наравно није тачно, но и да јест – да је Асад заиста такав манијак каквим га неки медији приказују – баш због чувања власти не би направио тако глуп потез и тиме отворио широм врата НАТО војној инвазији која би уследила.

Но, чак и те теорије падају у воду јер сиријска власт у Дамаску уопште није угрожена, нарочито не у задње време. Побуњеници су имали неколико конкретних прилика, но нису успели заузети Дамаск јер им је пета колона у граду доживела пораз – пре свега због чињенице, а то из ових пораза логично произлази, да немају потребну подршку народа. Није да је уопште немају, добар део становника Сирије им се приклонио – нарочито у почетку – али не и већина.

Хемијски напад као довођење стране интервенције
У задњих неколико дана сиријска војска остварила је веће победе на терену но од почетка године. Када медији говоре да је баш сада направљен тако неизрециво сулуд потез као што је напад хемијским оружјем, то је заиста увреда за интелегинецију сваке особе која барем и површно прати актуелна догађања у Сирији. Побуњеници и њихово политичко крило у Турској, СНЦ, до сада су у више наврата – заправо континуирано – позивали на страну војну инвазију у Сирију.

Пре неколико дана, након завршетка самита „Пријатељи Сирије“ у Цариграду, вођа опозиције, Моаз ал-Кхатиб, потврдио је своју оставку јер им западни савезници не дају довољно оружја. Други су пак позвали чак и Израел да се укључи у напад на Сирију.

САД, обилато користећи медије, већ месецима континуирано жонглира са две приче – обе су у служби војне интервенције у Сирији. Прва нам говори како је Асад толико зао и опасан да једва чека „сопствени народ“ поубијати кемијким и биолошким оружјем. Ова прва прича је класична бајка о злочестом диктатору и добрим момцима који су спремни жртвовати живот за демократију. Но друга прича је још накарадније – у исто време док се страхује од Асадове бруталности, још се и више страхује да ће хемијско оружје пасти у руке побуњеника.

Управо тако, страхују од побуњеника које у исто време издашно финансирају, политички подупиру и путем сателита земаља у Европи и региону и наоружавају. Чему овакве, на први поглед, бесмислене приче? Јако је једноставно, САД жели имати стално дупли повод – или ћемо интервенисати против про-Ассад група или анти-Ассад група, у сваком случају бити ће по нашем.

Велика је трагедија да у овој причи многи још увек не препознају империјализам у најгорем могућем облику. Заборавимо сада на оне појединце који не би Сирију могли пронаћи ни на мапи света, проблем су они који итекако добро знају шта се тамо дгађа и још увек подржавају амерички и међународни војни строј.

Најтрагичније је то што су жртве ове пропаганде и бројне левичарске групе, нарочито у Европи, које се почеле кокетирати с настраном идеологијом „мањег зла“ – а то мање зло је наводно НАТО и њихови савезници.

Улога УН-а
Што се тиче напада хемијским оружјем, сиријске власти тврде како су један напад извели побуњеници у насељу у близини Алеппа где је страдало неколико десетина особа. Позван је и УН да истражи и тачно утврди шта се догодило у марту ове године. Но, тада је уследио „маневар“ УН-а – поручили су како ће истражити локацију напада, али и цео териториј Сирије, не само локацију у близини Алеппа.

Очекивано, сиријске власти нису допустиле УН-у улазак на територињ целе земље. „Сирија не може допустити такве маневре од стране УН генералног секретаријата, имајући на уму негативну улогу коју су одигирали у Ираку што је довело до америчке инвазије“, истакли су из сиријског министарства спољних послова.

Камо среће да је УН права објективна и независна организација која би служила целом свету, нарочито у време војних конфликата. Нажалост није тако, УН се у више наврата показао као изузетно подобно политичко тело које отворено фаворизује западну сферу утицаја. Који би био циљ ове истраге „широм Сирије“ ако не изаћи са „неоспорним доказима“ како је сиријска војска користила забрањено оружје? Или закључак да би се оружја могли домоћи побуњеници.

Да ствар буде још „занимљивија“ – из УН-а су поручили како у тиму истражитеља не могу бити руски или кинески држављани „како не би било пристрасности“. С правом је одмах реаговао руски амбасадор при УН-у, Виталиј Чуркин, рекавши да „том логиком онда треба искључити и све држављане НАТО чланица“.

Сиријски званичници посебно су истакли како траже „неутралан и поштен технички тим који би посетио село Кхан ал-Ассал“ у провинцији Алепо. Но, УН се једноставно оглушио на овај захтев те су изашли са својим условима.

Непосредно након што су сиријске власти објавиле како су побуњеници извршили напад хемијским оружјем у насељу Кхан ал-Ассал, опозиција је окренула кривицу на сиријску војску.

Израелске тврдње и притисци
О актуелним тврдњама САД-а да је хемијско оружје употријебљено, поједине информације јуче је за ЦНН објавила њихова међународна кореспондентица Цхристиане Аманпоур – истиче како су лекари који раде са „Слободном сиријске војске“ (ФСА) прибавили узорке крви од наводних жртава хемијског оружја те су исте, заједно са узорцима земље, проследили даље америчким обавештајним службама.

Не треба ни напомињати посебно како „лекари ФСА-а“ свакако нису кредибилан извор пошто су директно везани уз једну страну сукоба. Но, то америчку администрацију очито не занима пошто су одлучили јуче с „информацијама“ изаћи у јавност – подсјетимо, вест је пренео амерички министар одбране Цхуцк Хагел.

Уз ове „доказе“ прибављене директно од побуњеника, јавиле су се и Британија, Француска и Катар које истичу како пак Израел такође има доказе да је Асад употребио хемијско оружје.

Битно је споменути информацију – која би уз ове нове изјаве могла јако брзо пасти у заборав – како је и сам Хагел само дан раније, за време говора у Каиру изразио сумње према израелским наводима рекавши како су израелске тврдње „сумњиве“. Такође је притом рекао: „Морамо бити јако опрезни овде пре но што донесемо неке закључке“. Израелске наводе је за ЛА Тимес коментарисао и један анонимни званичник америчког министарства одбране те притом рекао: „Употреба хемијског оружја у окружењу као што је Сирија била би јако тешка за потврдити. Имајући у виду шта је све на столу, наводи с ниском разином уверљивости од стране страних влада не смеју бити повод за америчку акцију „.

Тада, у среду изгледало је како америчка страна одбацује ове израелске тврдње. Познато је како је израелска спољна политика последњих година поприлично базирана на увлачењу САД-а у сукобе. Премијер Бењамин Нетаниаху у више наврата је истакао, чак и „нацртао“, Обами које би требале бити „црвене линије“ по питању напада на Иран. Иста ствар дешава се и са Сиријом. Израел жели по сваку цену рушење Асадове владе, по могућности уз велику присутност САД-а у потенцијалној пост-Ассадовој Сирији.

Немогуће је не споменути и израелску компоненту у овој ситуацији. Осврнимо се стога на данашње изјаве израелског заменика министра спољних послова, Зеев Елкин. Јутрос је рекао: „Недјеловање САД-а сада након што су добили доказе о употреби хемијског оружја у Сирији би послало поруку Ирану да могу довршити свој нуклеарни програм без кажњавања.

У тренутку када је међународна заједница сазнала како су сиријске власти већ прекршиле црвену линију и употребиле хемијско оружје – САД мора схватити да је сада време за деловање. Иранци помно прате ову ситуацију и желе да виде да ли ће западне земље почети деловати поводом кршења црвене линије. Уколико не дође до деловања Иранци ће схватити како су црвене линије које повлачи Запад флексибилне и наставити ће развијати свој нуклеарни програм „.

Овај став израелског министарства спољних послова не може се описати другачије него директан притисак на Вашингтон. Они су дали „доказе“ и сада траже америчку војну акцију.

Помна припрема глобалне јавности за интервенцију
Шта све ово значи „између редова“? Поједини извори из САД-а данас позивају на опрез, истичући како не треба брзати са закључцима, аи много се пише о инвазији на Ирак те како оружје за масовно уништење није пронађено.

Постоји ли можда нека друга сврха ових написа осим да се јавност подсети како је САД напао једну суверену земље под лажним поводом? Дакако – када би САД, хипотетички, одмах данас напали Сирију на основу првих информација које говоре како је „Асадов режим“ употребио хемијско оружје, америчка и светска јавност викнула би у глас „Ирак 2!“.

Ратови се данас припремају слично као и рекламе за телевизију, група маркетиншких стручњака седне за сто и води се расправа о томе како на што бољи начин потенцијалним купцима подвалити – тј продати – свој производ. Данас када су медији постали једна од главних компоненти модерног ратовања, пролази се кроз исти процес.

На радном столу већ је активна тема „Како избећи да широке масе завапе ‘Нови Ирак’?“ – Одговор је једноставан. Прво се приступа са низом медијских написа у којима се истиче како је актуелно америчко вођство, за разлику од „каубоја Бусха“, далеко опрезније, пажљивије, одговорније итд

Другим речима – јавности се поручује „ми нисмо Буш, ми ћемо чекати на конкретније доказе“, тако да када „конкретнији докази“ једног дана стигну знатно мањи проценат јавности ће се бунити против инвазије на Сирију. Имајући у виду колико су ти процеси данас доведени до савршенства, не би изненадило да креатори медијске политике већ данас могу с одређеном сигурношћу прогнозирати тачно колики проценат јавности ће бити против таквог потеза.

У ту сврху служе и бројне анкете грађана које се редовну проводе, како би се осетило када ће становници бити „спремни“. Сиријски сукоб траје већ дуго, а медији и политичари континуирано понављају мантру „против сопственог народа“ јер она заиста и звучи најстрашније и добро пролази у пропагандне сврхе.

Трагедија која се мора избећи
У сваком случају, Сирија губи медијски рат. Заправо изгубила га је већ првог дана. У таквој ситуацији изложени су жестоким пропагандним нападима који данас могу бити и далеко опаснији од конвенционалног оружја.

Изгледа како су у Сирији итекако свесни тога те како су ово можда и последњи дани да војно задају снажан ударац побуњеницима пре но што се деси оно најгоре. Управо то се на терену и дешава, но све акције сиријске војске могу се у кратком времену поништити уколико заиста дође до америчке или НАТО војне интервенције.

Почели смо овај осврт присјећајући се крваве агресије на Ирак – немојмо заборавити како је САД и тада под сваку цену настојао добити одобрење УН Вијећа Сигурности за напад, но када је постало јасно да га неће добити кренули су путем силе, а свет је могао само гледати и посматрати. Нико нормалан не може жељети да иста таква судбина задеси и Сирију, без обзира да ли лично и политички фаворизовали једну или другу страну актуалног сукоба.

Једино решење за Сирију и једини спас за напаћени народ у Сирији, као и стотине хиљада Сиријаца који данас живе у ужасним условима по јорданским избегличким камповима и другде, је прекид војних сукоба и дијалог. Западне савезнике побуњеника мора се држати одговорнима јер они на тај дијалог могу позвати када год пожеле, сиријске власти – као и њихови политички савезници, Русија, Кина и Иран – спремни су на дијалог и то је наглашено у више наврата. Ирачки сценарио се не сме поновити, једна таква – а поготово две такве трагедије – превише су за ово стољеће које није кренуло онако како смо се сви надали.

Ознаке: Џон Мекејн, Џорџ В. Буш, Барак Обама, војска, грађански рат, Израел, Ирак, Кина, побуњеници, Русија, САД, Сирија, УН, хемијско оружје