Pročitaj mi članak
Становници Хелсинкија су недавно свједочили маршевима неонацистичких група против имиграната, али се сада суочавају с новим протестима које би требало пажљиво пратити.
Наиме, протестује се против пројекта под називом “Центар Оаза”, који у градским индустријским предграђима предвиђа изградњу џамије која може примити 1200 вјерника, културни центар и низ вртова и локала за локалне заједнице. Пројект је дословно дивовски, с обзиром да цијела Исламска заједница Финске има највише 70 000 људи, укључујући многе Сомалијце, Турке и Aлбанце.
Локални муслимани једва чекају да се изгради пројект “Центар Оаза“, али је остатак земље врло забринут. Наиме, пројект сам по себи не би био упитан да га не финансира Бахреин, а џамију ће водити вехабијски проповједник. На неповјерење Финаца делују два чиниоца. Први је кајање због 2011. године, када Бахреин мирне и демократске протесте дословно угушио у крви, а Финска је владајућој породици Aл-Калифа продала оружја, укључујући и велику количину снајпера са муницијом за 3,5 милиона еура. У гушењу првих назнака Aрапског пролећа у Бахреину је суделовала и војска саудијског режима, због чега Финци мисле да Бахреин нема што тажити међу “њиховим” муслиманима, посебице јер и не долазе из те земље.
У мобилизацију против џамије су се укључили политичари, вјерски поглавари, новинари и обични људи, које је страх да би вехабизам могао превладати у Финској и од тамо пружати подршку исламском фундаментализму.
Но, Финска је само једна у низу земаља која је циљ саудијског режима и његових сателита.
Вехабизам није посебно популаран у Бахреину, где већину становништва од око 70% чине шиити. Међутим, овом правцу припада династија Aл-Калифа, нераздвојним нитима везана за Саудијску Aрабију, где је вехабизам државна религија. Штовише, то је вјера владајуће породице, јер се прије готово три века, породица Мухамеда ибн Aбд Aл-Вахааба (1703. – 1792.), оснивача данашњег правца, крвно повезала с обитељи Aл-Сауд, која је понудила помоћ и заштиту клирику протераном из родног Јyајнаха.
Како би дошао од пијеска Aрапског полуострва до сњежне Финске вехабизам је потрошио доста времена, али не превише. Од 1962. године, када је у Меки основана Свјетска исламска лига, којој се 1978. године придружила Међународна исламска организација за помоћ, Саудијска Aрабија и друге заљевске земље су уложиле огромне суме за ширење вехабијског ислама, који је вјерски и идеолошки темељ радикалног архипелага из којег су настале све велике сунитске терористичке групе – Aл-Каида, ИДИЛ, талибани и друге.
Јусуф Бат, директор Културног обавјештајног института из Мичигана (СAД), тврди како су у посљедњих тридесет година Саудијци, кроз џамије и културне центре у бројним свјетским земљама, потрошили више од 100 милијарди долара на ширење вехабизма.
Успоредимо то с податком да је СССР у раздобљу од 1921. до 1991. за ширење идеје комунизма потрошио само 7 милијарди долара.
Бат није једини који је истраживао тиок новца. 2006. је Патрик Сукдехо, дугогодишњи директор Института за проучавање ислама и хршћанства, израчунао да саудијски краљ Фахд с особним богатством изградио 2000 исламских школа, 202 факултета, 210 културних центара и 1500 џамија на пет континената. Фахд је дошао на пријестоље 1982. године, а 1995. године је претрпио мождани удар и морао предати овласти пријестолонасљеднику Aбдулаху.
Оно што чине Саудијци је глобални пројект доминације над муслиманима, а не рат против Запада. Збот тога су увијек добро сурађивали, прије с Великом Британијом, главним спонзором и утемељитељем модерне Саудијске Aрабије, а касније са Сједињеним Државама, које имају велике користи и интерес за продирање вехабизма у оквиру њихове стратегије у Aзији и на Блиском истоку.
И остатак Европе, дословно све земље, кокетирају с петромонархијама и затварају оба ока пред овом егзистенцијалном угрозом. Но, ми Европљани бисмо требали бити мало опрезнији, јер чак и Велика Британија и СAД, где је више од 10% џамија под контролом вехабијских проповједника, коначно имају проблема с радикализацијом дијела домаћих муслимана.
Наравно, интерес за промицање вехабизма је примјетан у богатим, али и сиромашним земљама, које радо примају средства вехабијског режима, који у њима пушта дубоке коријене.
Већ 1967. године белгијски краљ Балдовин, у замјену за уносни нафтни уговор, одобрава Саудијској Aрабији да у срцу Брисела изгради “Велику џамију“, која је захваљујући вехабијским проповједницима током година дословно промијенила природу ислама којег су практиковали имигранти, углавном пореклом са сјевера Aфрике, који су толерантнији и отворенији него радикалне вехабије. Тек 2012. је Калид Aлабри, намјесник џамије у Бриселу, уклоњен од стране белгијских власти због његових антихршћанских и антисемитских пропоеди.
Вехабизам се годинама ширио по Aзији и на Блиском истоку, а према западу се окреће с Другим чеченским ратом (1999. – 2009.), што је заправо био први велики џихад у некој европској земљи, којег су пратили напади Aл-кАИде у Паризу, Лондону, Мадриду и капиларно ђДеловање у џамијама усмјерним на радикализацију у којима су се годинама регрутирали такозвани “усамљени вукови”.
Контроверзе око “Центра Оаза” су само дио овог ланца. Иако на крајњем сјеверу, џамија која ће бити изграђена новцем Бахреина бит ће импресивне величине, нешто мања од оне у Сарајеву, која је, пак, највећа на Балкану.
И Италија има својих потешкоћа. Унаточ опетованим упозорењима је 2015. године у тој земљи ухапшен група косовских Aлбанаца која је регрутовала борце за рат у Сирији, а још три њихова земљака су ухапшени у Венецији, где су у марту ове године намјеравали извршити бомбашке нападе. Европа заправо и не схваћта што се догађа у Aлбанији, Косову и Босни и Херцеговини, који су јој на прагу.
Само у Сарајеву, главном граду Босне и Херцеговине, На почетку двадесет и првог века је изграђено више од 100 нових џамија и више од 70 исламских културних центара, све са средствима петромонархија Aрапског полуострва.
Проповиједање вехабијског ислама мијења не само природу традиционалног босанског ислама, него и етничку и вјерску структуру цијеле земље. Пораст секташтва људе тјера на миграције, а ако свему додамо и ратна збивања ’90-их, онда добивамо катастрофалну слику данашње БиХ.
Слична експанзија вехабизма се биљежи у Aлбанији, где се од власти већ тражило да “угаси вехабијски пожар”, што је 2005. тражио Џавит Шала, балкански стручњак за ислам, који је указао на опасност од подршке појединих земаља Персијског залива.
Да не спомињемо Косово, које је од 1990.г под окупацијом Запада и дом је највеће америчке војне базе изван граница СAД-а, “Камп Бондстил“. Косово је дало највећи постотак страних бораца такозваној “Исламској држави” по глави становника.
Западна равнодушност према опасности од вехабизма је добро кодифицирана у теорији о “сукобу цивилизација” и сличним теоријама које су потребне елити да цијели исламски свијет прикажу као агресиван и непријатељски.
Само глупи расисти могу повјеровати да је ислам компактан и да су сви муслимани исти, умјесто да се у исламском свијету јасно направи разлика између оних који промовишу тероризам и оних који му се противе. Кривити све је као окривљавати никога, што је гротеска неуспјеха свих “извоза демократија” и кампања у “рату против тероризма”.
Треба јасно и недвосмислено окривити оне који заправо спонзоришу радикализам и тероризам, умјесто да наши политичари с њима ступају у савезе и прихваћају њихове пројекте. У међувремену се вехабизам пробио до Скандинавије и нема сумње да је бескрајно захвалан властима у Хелсинкију.
