Pročitaj mi članak

Slobodan Reljić: Gert Vilders i srpsko vezivanje za mrca

0

Moj prijatelj koji godinama živi u Amsterdamu objašnjava mi da to s imigrantima jeste inicijalna kapisla, ali Vildersa je na mesto pobednika izbacio niz događaja. Nezadovoljstva postaju kao gradonosni oblak

„Živimo u zanimljiva vremena”, kineska je kletva kojom se javlja o nesigurnosti, krizi, nekontrolisanim promenama.

Evo, ovih dana (23. novembar 2023) u Holandiji pobedi Gert Vilders – koji predvodi Partiju za slobodu – a koju će mejnstrim mediji opisivati kao ekstremno desnu.

Osnovana je 2005. posle ubistva holandskog režisera Tea van Goga. Teo je glavom platio kritičko prikazivanje položaja muslimanki u filmu Potčinjavanje. Jedan holandsko-marokanski musliman je mislio da je jedini valjan komentar na film – smrt autora.

Šta Evropa nije smela?

Prvi intervju s Vildersom čitao sam pet godina kasnije – u Špiglu. Ne, nisam se slagao s tim što je govorio taj svileni čovek, koga inače stalno štiti policija od rizika da ne završi kao Van Gog, ali ako ste otvorenog uma, niste mogli da to ne razumete. To je pogled kojem se možete protiviti (mislim da i treba), ali legitiman pogled. I u suštini evropski, iako su evropski političari ubijali evropski pogled. Ovih dana sam ponovo čitao taj intervju.

Špigl: Šta imate protiv islama?

Vilders: Najveći problem Evrope – ne samo danas već decenijama – jeste kulturni relativizam. To je danas dovelo do situacije u kojoj Evropljani više ne znaju čime bi trebalo da se ponose i ko su zapravo – jer tzv. liberalni i levičarski nametnuti koncept kaže da su sve kulture iste.

Špigl: Iste ili jednake?

Vilders: Ima veze sa onim što je opisano divnom nemačkom rečju Leitkultur, što znači „dominantna” ili „vodeća” kultura. Mislim da treba da budemo ponosni što je naša kultura bolja od islamske, na primer. Svako ko to kaže nije rasista, nacista ili ksenofob. To su etikete koje su stavljene mnogim ljudima u Holandiji, Nemačkoj i Engleskoj – samo zato što verujemo da je islam totalitarna i nasilna ideologija. Više ideologija nego religija – uporediva s komunizmom i fašizmom. Islam ugrožava našu slobodu.

Špigl: Tvrdite da je holandska kultura bolja od kulture islamskih zemalja. Zašto se svesno hvatate za poređenje koje degradira druge religije?

Vilders: Svako ko poredi tradicije judaizma, hrišćanstva i humanizma s tradicijama islama ne mora da bude Ajnštajn da bi uočio razliku. Da li znate za zemlju na Bliskom istoku u kojoj preovladava islamska kultura i gde postoje prava ustavna, državna i nezavisno novinarstvo? Gde nevernici, žene i homoseksualci mogu da rade šta hoće? Na Zapadu su ljudi dali živote za slobode koje mi danas uživamo.

Evropa se vraća razumu

Njegovu „Partiju za slobodu” ne klasifikuju kao neonacističku samo zato što je jasno naklonjena Izraelu. To je posledica mladalačkih fantazija i iskustva harizmatičnog lidera. Njegov otac je za vreme nacista u Nemačkoj prebegao u holandski pogranični gradić Venl, gde je dve decenije kasnije rođen Gert. Kao dečak je voleo da umišlja da je otac bio Jevrejin. Kad po završetku škole nije imao para da ode u daleku Australiju, otputovao je do Izraela. Nekoliko godina je radio što-šta, a bivao je i u arapskim zemljama.

Kad se vratio, nije uzimao kao dobro za svoju zemlju – veliko prisustvo imigranata. Islam je razumeo kao problem br. 1. A zvaničnu politiku zapadnih zemalja kao pogrešnu. Bio je u manjini. Čovek na pogrešnom tragu?

Špigl: Imate li utisak da vaša stranka vodi pogrešnu bitku – u ime zapadne civilizacije, koja primetno pati od starenja stanovništva, demografskog pada i nezadovoljstva političkih partija?

Vilders: Demografski razvoj je zaista negativan. Pre neki dan sam pročitao da je u Engleskoj prošle godine najčešće birano ime za dečaka bilo Muhamed. Nemam ništa protiv muslimanskih beba. Ali ako je Muhamed sada novo omiljeno ime Engleza – imamo problem. Evropa mora da ustane i ujedinjenim snagama kaže islamskom svetu: Dosta je bilo, branićemo se demokratskim sredstvima.

Ovo je rečeno krajem 2010. Propaganda za multikulturalizam je tada bila nedodirljiva. Posumnjati u njenu ispravnost značilo je biti ekstremista. I marginalizovan.

A kako sad gledati na Gerta Vildersa kad i jedan od ključnih kreatora zapadnjačke politike u drugoj polovini XX veka konstatuje da „Hamasov napad na Izrael koji se slavi na ulicama Berlina ukazuje na to da je Nemačka pustila previše stranaca u zemlju”? Tako sad govori Henri Kisindžer.

I: „Bila je teška greška pustiti toliko ljudi potpuno različitih kultura, religija i koncepata, jer to stvara grupu za pritisak unutar svake zemlje koja to čini”, veli stogodišnji bivši moćnik u intervjuu sa izvršnim direktorom Aksela Špringera, Matijasom Dopfnerom, za nemačku televiziju „Velt”.

„Stari ratni huškač”, koji se igrao s narodima kao sa onim kuglicama koje cirkuski zabavljač baca pred zabezeknutom publikom, govori to nasledniku Aksela Špringera koji je te „velike američke misli” gurao Nemcima pod nos s pristupom – prigovor nije dopušten.

A oni Muhamedi što su se rađali u tolikom broju sad su gradonačelnici desetak engleskih gradova – pa i samog Londona. Jedan je i gradonačelnik Roterdama.

Nezadovoljstva – gradonosni oblak

Moj prijatelj koji godinama živi u Amsterdamu objašnjava mi da to s imigrantima jeste inicijalna kapisla, ali Vildersa je na mesto pobednika izbacio niz događaja. Nezadovoljstva postaju kao gradonosni oblak.

U Holandiji vlasti učestvuju u eliminisanja stočarstva. Znate ono, krave puštaju gasove i tako zagađuju planetu? A cela EU je na njihovom i danskom mleku. Ta grana je 50% nacionalnog dohotka zemlje. Pa, miniranje Severnog toka – iza kojeg se smeši američki predsednik – u morske dubine je odnelo i holandski ulog od 180 milijardi evra. Holanđani su ozbiljno trgovali s Rusima. Samo su Nemci imali veće poslove. Sad to pada. Pored Amerikanaca i Brisel se sve intenzivnije doživljava kao veliki problem. U stvari – kao kleptokratija kojoj se ne može stati na kraj. Tu je Vilders prvoborac. Oduvek se zalagao za više Holandije, a manje EU. Građani su ga poslušali 2005. kad su na referendumu odbacili Ustav EU.

Vildersova pobeda čini dramatičnu podelu u zemlji. U Amsterdamu su se sutradan podigle demonstracije protiv desnice. Politika postaje nedorasla da usmerava sve složenije društvene tokove. Svašta se dešava, a ništa se ne rešava. Vilders se, u stvari, pojavljuje kao signal protiv sve brojnijih antinarodnih radnji. I on pripada onom – antiestablišment delu političkih kretanja. Procesu koji pokazuje nesposobnost ovog političkog sistema da rešava probleme.

Kad im se sad pridružio stari Kisindžer – biće im lakše – iako su oni više nego vidljivi. Nedavno je „Gardijan” priznao da će „jedan od tri Evropljanina sad izabrati antiestablišment”. Antiestablišment znači protiv onoga „što potiče od engleske reči establishment (doslovno: ustanova) – a označava vladajuću klasu, odnosno elitu nekog društva zajedno sa svim institucijama koje joj – formalno ili neformalno – stoje na raspolaganju”. Do saznanja se došlo posle „analize rezultata istraživanja u 31 zemlji iz prošle godine koje je pokazalo da su populističke stranke krajnje levice ili krajnje desnice imale 32% glasova”.

Trend je ozbiljan, jer nalaz više od 100 politikologa iz 31 zemlje pokazuje tih 32% protiv establišmenta, „u poređenju sa 20% početkom 2000-ih i 12% početkom 1990-ih”.

Tako je „antiimigraciona Alternativa za Nemačku (AfD) postala prva stranka krajnje desnice od Drugog svetskog rata koja je ušla u svaki nemački državni parlament i ima više od 90 mesta u Bundestagu; u Italiji, krajnje desničarska Liga i antiestablišmentski Pokret pet zvezdica osvojili su skoro 50% glasova; Fides je vraćen u Mađarsku sa 49% glasova; a krajnje desničarske Švedske demokrate napredovale su na 17,5%”.

Posledice koje plaše

Izvođač radova kod Dopfnera, Julijan Repke, novinar moćnog „Bilda” (sad je u Nemačkoj tabloid glavni usmerivač javnog mnjenja) na Vildersov rezultat pustio je krik na mreži Iks: „Putin može samo da sedi i gleda kako podrška Ukrajini malo-pomalo opada.” Repke je podsetio na Vildersov tvit iz marta 2018, u kome je okačio fotografiju iz ruske Dume s natpisom: „Iz Rusije s ljubavlju”.

Ili, evo ga Timoti Garton Eš, koji nas je decenijama učio da sunce jedino sija na Zapadu. Šefovao je sad nad istraživanjem koje je sproveo Univerzitet u Oksfordu: kako se menja svet? Pitali su ljude i na Zapadu i na Istoku. Dok čitate ovih desetak rečenica, mislite kako je njemu bilo dok ih je pisao.

Piše Ešton: „Evo nekoliko nalaza koji vam neće dati da spavate. Više od polovine ispitanika u Kini, Saudijskoj Arabiji i Turskoj reklo je da su SAD u ratu s Rusijom. Nedvosmislena većina u tim zemljama – kao i u Indiji i Indoneziji – veruje da će Rusija dobiti rat protiv Ukrajine u narednih pet godina. Više od polovine ispitanika u Kini, Saudijskoj Arabiji i Rusiji reklo je da će se EU verovatno raspasti u narednih 20 godina. Tako je mislilo i 45% anketiranih u Turskoj (zvaničnom kandidatu za članstvo u Uniji koja se navodno raspada) i – što je prilično šokantno – trećina Evropljana koji su učestvovali u istraživanju. Zanimljivo je da postoji korelacija između uverenja da će se EU verovatno raspasti i uverenja da će Rusija verovatno pobediti u ratu sa Ukrajinom. Kad se sve to uzme zajedno – postaje jasno u kojoj meri se u Ukrajini odlučuje o kredibilitetu Evrope i SAD. Naša anketa je završena pre izbijanja rata između Izraela i Hamasa, koji dalje pogoršava novi svetski poredak.”

A mi? Odnosno naš operativno-mislilački pogon? Oni ponosno stupaju „na evropski put”. Ponekad malo iz ironije, reknu koju reč kao u vicu, da bi odgovorili na glas naroda. Ali ne da ga poslušaju. Imaju oni koga da slušaju. I znaju da je to za njih najbolje. Zato stalno javljaju kako su pod „pritiscima”.

Matijina pesma

Zato mi, kad talambasi javljaju o čarima evropskog puta i „evropskim vrednostima”, padaju na um oni vicevi iz ludnice. Danas, kad javnostima vlada narativ o inkluziji, nije popularno tu ustanovu tako zvati. Elem, u ono doba pričalo se o provodima nekog redova te ustanove: „Sve je super. Zabavljamo se povazadan. Imamo i bazen. Kupamo se svaki dan. Skačemo naglavačke. A kad smo dobri – puste nam i vodu!”

Ipak, stvar s nama danas je ozbiljnija i pre staje u onu čuvenu Matijinu pesmu.

Najteže su turske muke /
A od njih najgora /
Vezivanje za mrca.

Užas je izgledao ljudskom umu neuhvatljivo:

Živog čoeka vežu za umrloga /
Da živa duša udiše ispalu /
Koža srasta sa kožom pokojnoga /
Živom se tope kosti /
I ljušte nokti /
A mrtvom raste rep /
Obnavlja kosa /
Proniče nova brada.

I: Niko taj potres nije izdržao.

Ali ta muka ima svoju strašniju dimenziju:

Kao što se za mrca /
Vezuje jedan čoek /
Može i ceo narod. /
I ne samo za mrtvog čoeka /
Nego i za mrtvu ideju.

To je, reče pesnik:

Vezivanje živog duha /
Uma i jezika naroda /
Za umrlu misao /
Preminulo slovo /
Izdahnuli izvor /
Bivšu veru /
Nadu crkotinu /
Ideju lešinu /
I epohu mrcinu…

Svaka sličnost sa Srbima na evropskom putu je nenamerna. Iako se od očiglednosti ne može pobeći. I mučno je što nam danas ne trebaju Turci. Možemo to mi i sami. Samo se nadamo da ovi naši neće ići do kraja. Zasad nam je jedino na usluzi misao da nada umire poslednja.