Pročitaj mi članakShvativši da sve brže gube popularnost u zemljama „Globalnog juga”, Maršalov fond u izveštaju upozorava Zapad da urgentno učini nešto kako bi zadržao „uticaj na globalnoj sceni".
Да су тектонске геостратешке промене не само на видику, већ увелико у току, схватили су, коначно, и на Западу, (пре)дуго уљуљкиваном у своју глобалну хегемонијалну (све)моћ.
Аларм је, истина, био већ укључен када су западни лидери, а пре свега и пре свих француски председник и немачки канцелар, признали како нису успели да убеде државнике земаља по којима су крстарили – Емануел Макрон по Африци, Олаф Шолц по Јужној Америци и Африци – да се сврстају, поводом рата у Украјини, у антируски фронт.
Рођен је (конфузан) термин за државе које се „отимају“ западном диктату – „земље Глобалног Југа“ – који је, све учесталије, у политичкој употреби. У планетарном геостратешком значењу, с далекосежнијим исходима и последицама.
Први аларами
Причињавало се, наиме, да се то несагласје испољава и ограничава (само) на једну, конкретну тему, однос према Русији. Први аларми: иако под жестоким притиском да то не учине, Индонезија и Индија су, на пример, ипак позвале Русију на самите формације Г20. Веома брзо се, међутим, увидело да је раселина дубља и тешко премостива. А да је рат у Украјини то само драстичније и драматичније показао.
Утицајни амерички „труст мозгова“ (иако носи немачко име) Немачки Маршалов фонд у најновијем извештају упозорава Запад (мисли се, превасходно, на Европску унију и Сједињене Америчке Државе) да ургентно учини, што се још може – а то очигледно више није изводљиво! – како би задржао, и сачувао (доминантан) „утицај на глобалној сцени“.
Прва и најважнија препорука: да се, радикалном променом политичког приступа (флексибилношћу) ангажује у односима са новим блоком такозваних „колебљивих земаља“ (земље „Глобалног Југа“) чији утицај је планетарно све већи: „Више него икад“, након „руске инвазије на Украјину“ и усред „растућег ривалства“ између Сједињених Америчких Држава и Кине.
Те „препоруке“ (о њима више и конкретније нешто касније) стижу, очигледно, на адресе којима су и упућене. Немачки канцелар Олаф Шолц је у (бледом) говору пред посланицима Европског парламента (и европским лидерима), а поводом Дана Европе, посебно говорио о „новим партнерима Европске уније“, чије „бриге и интересе треба схватити озбиљно“.
У Азији, Африци и Јужној Америци, подсетио је канцелар, појавили су се нови економски, демографски и политички „тешкаши“, према којима је Европска унија, у демографском смислу, „патуљак“: броји свега пет одсто становништва на планети. И то под условом да буде „велика Европа“, са земљама Западног Балкана, Украјином, Грузијом и Молдавијом у свом саставу.
Суштинска карактеристика те нове политике и европског партнерства са земљама Африке, Азије и Латинске Америке треба, и мора да буде, каже Шолц, „превазилажење последица колонијализма“.
Политички (посебно) деликатна и варничава тема и за француског председника и за немачког канцелара. И један и други су, на „лицу места“, током крстарења (посебно) Африком осетили колико је јак антиколонијални и антизападни набој. И колико на овом континенту јача руски и кинески утицај.
Неки од афричких лидера су, „директно у лице“, сасули Емануелу Макрону, у том антиколонијалном контексту, доста неугодних речи и истина. А Немачка је, после дугог опирања, „срамну епизоду своје историје“ била принуђена да призна за геноцид, констатовао је „Дојче веле“ поводом масакра припадника племена Хереро и Нама почињеног 1905. на простору данашње Намибије.
У гушењу побуне, под командом генерал пуковника Лотара фон Троте („уништити нацију као такву“), а уз сагласност цара Вилхелма Другог, тада је побијено и страдало у концентрационим логорима сто хиљада особа: први геноцид у двадесетом веку!
„Ми или они“
Да се вратимо „препорукама“ Немачког Маршаловог фонда. Њихова суштина своди се на упозорење Западу да „колебљиве“ геополитичке партнере, а међу њима је амерички „труст мозгова“ идентификовао Бразил, Индију, Саудијску Арабију, Јужноафричку Републику и Турску, не треба да тера да праве избор „или – или“. Што Запад, сувише често, грешком, чини.
Свака од тих земаља, каже се у овом извештају, има „различите преференције“, разлоге и интересе за сарадњу са земљама изван западног трансатлантског савеза. Због тога у сарадњи са овим земљама треба „показати флексибилност“: шанса и за Србију, ако би се овај принцип „флексибилности“ уважио, иако наша земља у извештају Фонда није споменута…
За Бразил се, на пример, каже да су његова партнерства „прагматична“. У исто време, и на исти начин, са Кином, Европском унијом, Русијом и Сједињеним Америчким Државама.
Уз препоруку да више сарађује са овим земљама иде и савет: Да се Запад „одмакне“ од опседнутости да буде традиционални центар моћи. Пример Индије. Ова земља се приближава Западу како се њени гранични спорови и економско ривалство с Кином захуктавају. Али, њена доктрина „стратешке аутономије“ подразумева одржавање блиских веза са Русијом. Закључак: Уз ефикаснију сарадњу с њом, Индију не треба терати на погрешан, избор „ми или они“.
И на крају, за ову прилику: Турска. Анкара балансира између великих сила, како би ублажила последице њиховог ривалства. Она је, међутим, кључна НАТО чланица, близак економски партнер Европске уније. И, уз то, сматра да је „свет већи од пет“, мислећи на пет сталних чланица Савета безбедности…
„Зеленски може отегнути папке слично као Хитлер који се нагутао отрова за псе“https://t.co/GkRUnKNOUR
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 14, 2023
