Ика Уахбех, заменица главног уредника јединог дневног листа на енглеском језику The Jordan Times, пише колумне за тај дневник 26 година. Дипломирала је на Факултету за књижевност и историју у Темишвару, где је студирала енглески језик и књижевност и француски језик и књижевност. Ика Уахбех живи у Аману, у Јордану, преко 35 година. Њен муж је цивилни инжењер; имају једно дете које је у иностранству на студијама.

Будући да сте Румунка, да ли бисте могли да нам кажете нешто о емиграцији Румуна у стране земље, који су били разлози за то, као и да ли су Румуни тако пронашли своје место под сунцем?

Мој одлазак у иностранство, као и одлазак многих Румунки које познајем, уследио је из љубавне приче. Упознала сам свог супруга у октобру 1974. Била сам студенткиња прве године од септембра те године, а он је био дошао након две недеље у Румунију на студије. Видели смо једно друго на ходнику Универзитета у Темишвару, тамо где су страни студенти имали курсеве румунског језика и после скоро три године решили смо да се венчамо.

Скоро четири године је требало да добијемо одоборење од владе, које се давало по нахођењу, а не по добро утврђеном закону. У Јордан сам отишла крајем 1980. Ових 2000 Румунки које су овде имају сличну причу као ја.

Дакле, ово је један од аспеката одласка из Румуније. Други су побегли, ризикујући живот, од опресивног режима (нарочито након 1979/80-те), да би се придружили породицама које су већ отишле или да би уживали у бољој економској ситуацији у западним земљама.

Сада се и у Јордану осећам „као код куће“, али то не значи да Румунија више није земља која у мени буди сету, носталгију и коју волим. Само што сам себи пронашла место под јорданским сунцем

Шта је то везано за арапске земље што привлачи Румуне? Конкретно, како је Вас привукао Јордан?

Када ми је будући муж рекао (оног дана када смо се угледали први пут) да је из Јордана, покушавала сам да обрадим реч, да сместим земљу негде на карти, али морам да признам да ми није баш успело. Нешто збуњујуће, везано за реку Јордан, одвело би ме на Блиски Исток, али нисам знала тачно где је Јордан. Овде сам дошла следећи свог мужа.

Румуни који сада раде у арапским земљама (Дубаи и Залив, северноафричке земље, нарочито Алжир), као и сви они који иду да раде у иностранство, то раде зато што се боље зарађује него код куће.

Онда када сам ја отишла, они који су желели да „побегну“ ишли су на Запад, нарочито у Италију, Француску, Немачку и Америку. Њих је привлачила слика бољег живота. А нас, већину жена удатих у Јордану (верујем да ово важи и за све Румунке које су удате у арапским земљама), привукли су мужеви.

Колико је румунска заједница у Јордану велика, колико често се окупљате и да ли организујете културне, хуманитарне и друге догађаје?

Цифра коју ћу саопштити није званична. Могуће је да грешим (изгледа да не постоји евиденција у амбасади), али рекла бих да броји преко 2000, како сам споменула горе, то су жене удате у Јордану. Много их је више у Сирији, у другим арапским земљама су различите цифре.

Званично, према наводима амбасаде, разумела сам да око 20 000 држављана Јордана говоре румунски (укључујући и мужеве који су студирали у Румунији и децу добијену из бракова са њима). Има и Румуна који овде раде. Сада их је много мање, али било их је на стотине када се радило на инсталацији нафтне рафинерије и радили су преко Ромелектра (Romelectro) на повезивању југа Јордана на електричну мрежу.

Имамо неколико удружења (дипломаца из Румуније, жена Румунки, омладинских и дипломаца лекара из Румуније), свако са својим активностима. Амбасада слави Дан државности 1. децембра, где се окупља много Румуна (неколико година уназад, због недостатка средстава, то није био случај), затим 1. Марта, за Марцишор, је дан отворених врата када амбасада прима жене (Румунке, али не само њих) и нуди им марцишоре.

Наравно, постоје групе пријатеља који се окупљају међусобно, али то је лична ствар, а не званично организовање.

Амбасада доводи (искрено, ретко) још и понеку музичко-фоклорну трупу. Њихови спектакли су пропраћени успехом, што доказује да нам ипак остаје румунског духа.

Будући да сте у Јордану скоро 35 година, и свакодневно због природе посла долазите у контакт са најновијим информацијама, можете ли описати ситуацију у Јордану од када сте дошли, па све до данас?

Јордан је демографски знатно порастао. Популација се удвостручила у овом периоду, „уз помоћ“ избегличких таласа из Ирака, Сирије и Либана.

Културно, говорећи о Аману, престоница где живим се константно развијала. Негде на почетку, културни живот је био оскудан, сада имамо уметничке галерије, музичке спектакле, филмске и џез фестивале, позориште, биоскоп…

Политички, покушава се охрабривање политичких партија, имамо парламентарне и локалне изборе, квоте за жене у парламенту, жене министре и много жена на тржишту рада.

Са друге стране, друштво се јако поларизовало, са мало прилагођених и много оних који су се једва снашли, што се огледа у женској ношњи: многе жене бирају да носе хиџаб (да покрију главу), а то се није видело онда када сам ја овде дошла, и многе носе никаб покривајући цело лице, остављајући само прорез за очи. То је знак екстремне религиозности. Аман, дакле, може лако да задиви посетиоца супрамодернизмом и ултрарелигиозношћу. Све док то спада под „необичним“, добро је. Желимо да то не еволуира у „цивилизацијски конфликт“.

 

Шта у ствари представља „Арапско пролеће“, како је до њега дошло, која је улога Запада у свему томе?

„Арапско пролеће“, сада саркастично или тужно названо „Арапска јесен“, било је изазвано од стране Буазиза, у Тунису. Један спонтани гест протеста против немогућих услова за живот претворио се у популарни покрет који се проширио на остале арапске земље.

Наравно, уз популарни покрет су се сјатили они који имају интерес да дестабилизују или да мењају владе, продавци оружја су пронашли погодан терен, и свакакви ловци на прилике чекају да се обогате у ратном вртлогу.

Запад (нарочито САД) нашао се у небраном грожђу (чудно, зар не, поред толико обавештајних служби), мислећи да ће се ватре брзо угасити, проценивши погрешно као и много пута пре, да би се пробудио усред феномена с којим не може да се носи.

У већини арапских земаља, којима су границе биле вештачки уцртане од стране колонијалних сила, и у којима је народ био држан под контролом диктатора, лојалност је племенска, етничка и верска, и то се веома јасно види у Сирији, Ираку и Јемену, али не и само ту.

Јордан, са мешовитом популацијом и са модерним и интелигентним вођом, краљем Абдулахом, води се мудро. Уживамо у тишини (и молимо се да тако и остане), и дајемо уточиште онима који беже од недаћа из својих земаља. Имамо преко милион сиријских избеглица, али и избеглица других нација које не би имале другде да оду.

Како коментаришете дешавања на Блиском Истоку, односно у Сирији?

Сирија, вођена Башаром Ал Асадом, из алавитске мањине (шиитска секта), била је међу најразвијенијим арапским земљама. Великој и богатој земљи, Сирији, упркос гвозденој песници вође, ишло је добро. Имала је привид солидности и није било никаквих индикација да ће народ хтети да се побуни.

Неколико графита од неке деце са југа земље, имитирајући усклике из других арапских земаља, тражећи свргавање вође, покренули су читаву трагедију. Служба безбедности (позната и застрашујућа) ухапсила је децу, мучила их је, једно је (ако ме не лаже сећање) убијено. Родитељи су се побунили, земља се подигла, одговор су били меци, смрт и затвор.

Сада је Сирија скоро потпуно уништена, стотине хиљада их је умрло, милиона их је избегло, и још много милиона људи је требало да напусти куће и места. Америка је давала новац и оружје (озлоглашен случај милијарди долара које су потрошене за тренирање неких Сиријаца из „опозиције“) опозицији, која није хомогена групација, него десетине групица које највероватније не знају за шта се боре.

Асад инсистира да не постоји опозиција против њега, него да су то страни елементи (нека врста „self-fulfilled profecy“, зато што тако отприлике изгледа ситуација). Неке арапске земље бију индиректни верски рат на територији Сирије.

Затим Русија са стратешким интересима у Сирији, али и са Украјином окаченом о врат, пронашла је славу и дивљење узимајући Асадову страну и учвршћујући свој висок положај у земљи где се многи боје или не желе да интервенишу.

Ово је веома шематски приказ једне комплексне и компликоване ситуације; не сумњам да ће мало касније бити написано на десетине томова о Сирији и остатку апрапског света, али сам желела да мало појасним и приближим ситуацију онима који је не познају.

Како коментаришете ситуацију у Палестини?

Палестина, много пута коришћена као изговор многих арапским вођама (Садам, на пример) или групама које покушавају да добију на популарности, заборављена је од целог света. Мировни процес је мртав, уз све покушаје америчког секретара Џона Керија и осталих „добронамерника“, зато што је Израел (та вештачки створена држава 1948.) непопустљив, хоће целу Палестину и не прихвата да да чак ни оних 22% територије која је била враћена Палестинцима.

Практикујући политику апартхејда (али дижући буку око сваког поистовећивања са јужноафричким режимом), дискриминишући Палестинце, захтевајући да буде чисто јеврејска држава, где су Палестинци третирани као грађани трећег реда, Израел, сада вођен ектремно десничарском владом, нема никакав мотив да пристане да врати окупиране територије Палестинцима.

Уз застрашену међународну заједницу, уз Америку која увек гласа против резолуција УН које осуђују Израел, уз разједињене Арапе који се баве собом, Израел наставља окупацију, одбија да дискутује о миру, криминализује чак и мирне протесте (БДС на пример), провоцира народ под окупацијом, уништава куће Палестинцима, држи их под превентивним притвором (значи без суђења и колико год дуго он хоће), војници убијају сваког ко им је „сумњив“ да планира да их нападне (дела која су осуђена од стране оних који прате ситуацију), и нико не предузима ништа да то спречи.

У којој мери су Запад, Саудијска Арабија и Израел допринели пооштравању ситуације на Блиском Истоку и у формирању разноразних терористичких организација међу којима се истиче Исламска држава?

Запад, исти онај који је поделио арапски свет на земље где може да тренира свој утицај, подржавао је током година диктаторе који су радили за стране интересе, против народа којим су управљали. Ово није типично само за арапске земље; Америка (нарочито) имала је своје изабранике у свим земљама Трећег света, којих би се лако отарасила када више не би служили њеним интересима.

У арапском свету, диктатори су били подржавани (зато што су служили политичким или економским интересима, као што је случај са нафтом) све док их није народ свргнуо с власти (у случају Садама, Буш млађи је га је натерао да плати за сву дрскост коју је показао тати).

Многи експерти тврде да се исламска револуција не би ни појавила да ЦИА није интервенисала да сруши премијера Мосадека у Ирану. Као по обичају, Запад креира Франкенштајне које више нико не зна како да заустави.

Саудијска Арабија, толико времена фаворизовано чедо због свог нафтног богатства, извозила је вехабистичку идеологију која је сада одговорна за верски екстремизам који видимо код Даеша (тзв. Исламска држава, која није ни држава нити је њено понашање исламско) и код осталих екстремних групација.

Израел, као што сам горе навела, са амбицијама Израелске земље (Eretz Yisrael), земље од реке (Еуфрат) до мора, кроз третман према Палестинцима и кроз показану ароганцију на међународном плану, стално је магнет за лажне борце за правду.

Чак иако ове групе не интересује судбина Палестинаца, бранећи своје ситне интересе, оне усвајају позив за борбу који још увек има резонанцу код Арапа и којим тврде да желе да победе Израел, што само потврђује изјаве оних који инсистирају на томе да је Израел у опасности од непријатељских Арапа (Арапи који не могу да спроведу ред у својој кући, војно слаби, иако имају скупо и софистицирано оружје, и који немају никакву жељу да се боре са Изреалом, али колико је то познато?).

Али слабост Арапа неће заувек штитити Израел. Истина је да Израел држи један народ под окупацијом у нељудским условима, да тај народ не пристаје на окупацију и да свет не може ово вечно да игнорише. Живимо у 21. веку, информације се брзо шире, више ништа не може бити сакривено на дужи рок.

Како коментаришете мигрантску кризу?

Тужно. Нехумано. Неприхватљиво је, сада када свет нишани ка крајевима васионе, када је земаљска цивилизација достигла висок степен софистицираности, видети неке народе који још увек живе у Средњем веку, да још има људи који су приморани да оставе све што су стекли током живота и да беже не би ли спасили живу главу, а нарочито да схватиш да не постоји ниједна међународна мобилизација (не говорим више о УН-група од пет држава које одређују судбину света, а које нису у стању да докажу непристрасност и поштење) која би спречила ратове и клање.

Шта бисте поручили нашим читаоцима?

Ми смо Румуни, остајемо Румуни и поносимо се што смо Румуни, иако понекад, имамо вође који нас брукају или смо незадовољни што земља није тамо где би могла и где би требала да буде.
Било где да смо, дужни смо да учинимо Румунију поносном на нас, али и да настојимо да учинимо свет око нас бољим.

Коначна мисао из зоне пуне секташког сукоба: да не допустимо да будемо изманипулисани од оних који имају економске и политичке интересе у нашим земљама, који претварају добре комшије и пријатеље у смртне непријатеље.

Ваша земља је прошла кроз ватру рата, како сада пролази Блиски Исток, пропатила је велики губитак људи и територију не би ли се задовољили страни интереси.

Само ако живимо у миру и хармонији можемо потпуно да се радујемо животу, овако кратком какав јесте. Треба да будемо поносни што Румунија и Србија нису никада имале проблема, и да се трудимо да сачувамо то вечно пријатељство.

Радмила Столић

(Србин.инфо)

Oznake: Jordan, Arapsko proleće, bliski istok, Izrael, Palestina, SAD, saudijska arabija, Sirija