(Петар Искендеров)

Тек започета 2015. година несумњиво ће постати једном од кључних година у новијој историји у систему међународне безбедности и свих кључних фигураната у међународним односима. Криза у Украјини не само да је показала несавршенство постојећих глобалних механизама за спречавање и регулисање конфликата, него је и показала неспособност тих механизама да се супротставе агресивној политици појединих актера на светској геополитичкој сцени – пре свега САД и њених најближих европских савезника.

“Неуспех покушаја да се спречи ескалација ове кризе показала је да су неопходни много интензивнији политички напори држава-учесница – поготово по питању наше разраде ефикаснијих инструмената за спречавање сукоба” – изјавио је крајем 2014. године први потпредседник и министар иностраних послова Србије Ивица Дачић.[1]Његова земља је од 1. јануара 2015. године постала председавајући ОЕБСА и сада мора да се директно бави регулисањем сувише јаког и сувише опасног конфликта (па тако и за менталитет самих Срба) који подсећа на трагичну балканску колизију из 90-их година прошлог века. Српска влада већ је изјавила да као свој први приоритет у оквирима ОЕБСА види регулисање “кризе унутар Украјине” – самим тим суштински признајући одлучујућу улогу спољашњег (западног) фактора у њеној ескалацији.

Колико могу бити ефикасни напори ОЕБСА и конкретно Србије у насталој ситуацији?

Пре свега се мора истаћи да је ова организација последњих месеци исказала мање претензија у контексту украјинске кризе него УН, ЕУ и посебно НАТО.

Управо су посматрачи из ОЕБСА – за разлику од представника Брисела и Вашингтона – у својим извештајима покушали да пруже много уравнотеженију слику свега произашлог.У извештајима посматрачке мисије ОЕБСА било је речи и о чињеницама грубог кршења Минског споразума од стране Кијева и о артиљеријском гранатирању Донбаса од стране украјинских војника, као и о одсуству доказа о наводном учешћу Русије у унутарукрајинском сукобу. Увелико захваљујући посредничким напорима ОЕБСА према становницима блокираног Донбаса почела је да пристиже руска хуманитарна помоћ. На крају, у документима ОЕБСА одсутна је и та сама “санкцијска” реторика и пракса која је практично заблокирала сарадњу Русије и Запада по другим међународним каналима – укључујући и УН.

И ево сада неутралну Швајцарску (која се ипак налази у тесној политичкој и финансијској вези са ЕУ), на месту активног председавајућег ОЕБСОМ сменила је Србија. Та земља није из прича упозната са међуетничким и грађанским ратовима и са сукобом два темељна принципа међународног права (право народа на самоопредељење и право на територијални интегритет државе) и са механизмима санкција и са теоријом и праксом “обојених револуција”. Поред тога, последњих година (још пре кризе у Украјини) Србија је била принуђена да практично балансира између два центра моћи у савременој Европи (Русија и ЕУ), тежећи да обезбеди своје национално-државне интересе не желећи притом да “спаљује мостове” ни са Москвом ни са Бриселом. Нема сумње и да ће посредничка делатност Србије на челу ОЕБСА представљати наставак трагања за тим најужим путем између “Сциле и Харибде”, Истока и Запада, који је јасно уочљив у српској политици још од времена “позног Слободана Милошевића”.

Да ли ће све горе речено помоћи самој Србији и целом ОЕБСУ да реанимира старе и развије нове ефикасније механизме за решавање кризе око Украјине и у целој Европи? У руском МИП-у по том питању су већ изјавили да од српског председавања очекују “избалансирану линију која обезбеђује узимање у обзир позиције свих држава-учесница у складу са мандатом актуелног председавања ОЕБСОМ”.

У Москви су уверени да “у садашњим условима у први план избијају задаци везани за тражење пута за излазак из кризе европске безбедности у оквирима процеса “Хелсинки плус 40”, садејства у регулисању кризе у Украјини, стварања услова за хармонизацију интеграцијских процеса и јачања традиционалних вредности на простору ОЕБСА”.[2]

И Италијан Алберто Занијери, генерални секретар те организације, веома оптимистички гледа на ситуацију насталу у ОЕБСУ (он има богато искуство управо у регулисању кризе на Балкану): “Србија одговара критеријумима часног посредника у том конфликту”. Према његовим речима, неутрални посредник у таквим ситуацијама увек изазива претензије са свих страна у конфликту, но, само тако се и могу постићи резултати.[3]

Треба узети у обзир да се списак изазова за систем европске безбедности у Европи данас не ограничава само на Украјину. И примирје у Нагорно Карабаху као никад је блиско прекиду, тесно је повезано са ситуацијом око Украјине и стање у Придњестровљу, пажљиво прате развој догађаја и у свим другим потенцијалним конфликтиним зонама на целом европском пространству – у првом реду у Каталонији и Баскији. Што се тиче перманентне социјално-економске кризе у Грчкој, она већ директно прети да постане “меки брух” за еврозону.

Одговор на горе постављено питање директно зависи и од тога да ли ОЕБС као организација може поново – као средином 70-их година – функционисати као суштински јединствени пуноправни терен за дијалог свих европских држава које улазе у њега, а такође и САД и Канаде.На друге механизме и институције слабије је надање. Као да ЕУ схвата погубност свега овога што се дешава са Украјином, но свецело се орјентише на САД. А код Вашингтона на украјинском пространству постоје два главна циља која су у директној супротности са интересима Европљана: као минимум, блокирати достављање руског гаса у Европу и самим тим натерати Европљане да купују скупље америчке енергетске ресурсе, а као максимум, претворити Донбас у полигон за експлоатацију уљних шкриљаца. УН и њен СБ по дефиницији могу одобрити само оно што је на међународној арени већ усаглашено – али никако да се разради усаглашено решење. Па и Савет Европе и његов ПАСЕ већ се некако и не доживљавају озбиљно.

Тако да преостаје ОЕБС са својим мониторингом и посредничким форматима, који су разрађени још приликом конфликта у Придњестровљу и Закавказју.Постојећи Мински споразум о Украјини – животно је потребан, али је крајње недовољан. Неопходна је одлука која је разрађена уз учешће свих заинтересованих страна, ојачана потписима виших представника учесника у конфликту и већ после тога утврђена на нивоу УН. Преседан је добро познат и Београду и Бриселу. Тај Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину из 1995. године, не само да је успоставио пуно примирје, него је и створио основе за нову босанску државност, утврдивши између осталог права босанских Срба и Хрвата да ступе у посебне (у том смислу и трговачко-економске) односе са суседним “рођачким” државама. Да, последњих година се “дух Дејтона” покушао ревидирати а дејтонске основе БиХ преформатирати. Међутим, управо је дати модел постао изгледа једини пример позитивног регулисања крвавог сукоба у новијој историји Европе – који има тако јасну аналогију са свим што се данас догађа у Украјини и око ње.

[1]www.osce.org/node/108320

[2] ТАСС 19.12.2014 06:02

[3]www.dw.de/a-18164108

Ових дана је у међународним круговима практично незапажено прошао један веома значајан историјски датум. Пре 95 година (10. јануар 1920. године) ступила је на снагу Повеља Лиге Народа, претходнице савремене Организације Уједињених Нација. Лига Народа постала је прва светска организација која је за свој циљ прогласила свеопшти мир и развој међународне сарадње. У Преамбули Повеље између осталог се каже да “Високе стране уговорнице” сматрају неопходним за развој сарадње међу народима и за гаранцију њиховог мира и безбедности да се:

“Прихвате неке обавезе не прибегавајући рату;

Одржавају у пуној отворености међународни односи засновани на праведности и части;

Строго поштују прописана међународна права, која су од сада призната као важећа правила понашања влада;

Успостави владавина права и добросавесно поштују све обавезе које им налажу Уговорене клаузуле у узајамним односима организованих народа…”.[1]

Поред тога, Члан 10. документа проглашава принцип узајамних гаранација територијалне целовитости земаља-чланица Лиге Народа.[2]Тај члан дословно је наишао на чврсто противљење у сенату америчког конгреса. Због тога САД нису ни ратификовале Повељу Лиге Народа и нису постале њена чланица.

Управо због себичног положаја западних сила на много начина се Лига Народа показивала неспособном да спречи појаву новог глобалног ратног пожара. И после Другог светског рата водеће државе су одлучиле да створе нови свеопшти међунаордно-правни механизам у виду Организације Уједињених Нација. Скупштина Лиге Народа сазвана је 8. априла 1946. године у Женеви. Делегати су прихватили Резолуцију о преносу власти и функција Лиге на УН, поделили су резервни фонд Лиге, предали су на располагање својој наследници Дворац Нација са библиотеком и архивом. И већ 18. априла 1946. године Скупштина је изгласала прекид постојања Лиге Народа.[3]

Током неколико послератних деценија УН су успеле да играју водећу улогу у  одржавању свеопштег мира и у регулисању регионалних сукоба. Према Извештају који је публикован 2005. године од стране америчке корпорације RAND, ОУН је била успешна у две трећине миротворачких операција. Ако говоримо о операцијама повезаним са конституисањем нових држава, онда је овде, по подацима RAND-а ефикасност напора УН још већа – 7 од 8 случајева успешно су решавани, док те исте САД по признању корпорације могу у свој актив уписати само четири успешна “покушаја” од осам.

Како је у Извештају наглашено “подразумевани адекватни консензус међу члановима СБ ОУН у ономе што се тиче циљева било какве интервенције, УН обезбеђују нејцелисходнији институционални оквир за спровођење већине мисија повезаних са “изградњом државе” – због релативно ниске цене, релативно високог процента успеха и максималног нивоа међународног легитимитета. Друге могуће опције највероватније ће бити или скупље (на пример, коалиција на челу са САД, ЕУ, НАТО) или мање способне у смислу укључених институција (на пример Афричка унија, Организација америчких држава или АЦЕАН)”.[4]

Међутим, последњих деценија криза миротворачке улоге УН и њених институција постала је можда и приметнија од аналогне кризе Лиге Народа из 30-их година прошлог века.

Неспособност УН да адекватно реагују на мноштво изазова свеопштем миру и безбедности – од којих је сада главни сукоб у Украјини који је испровоциран и подржаван од стране Запада – повезана је са читавим низом фактора. Један од кључних је раскол који се продубљује између водећих држава који омогућава појаву нових и продубљење ранијих линија поделе.

Последњи очигледан пример оваквог раскола представља противуречно гласање у СБ УН крајем 2014. године око Резолуције за подршку држави Палестини. То гласање је показало да усаглашавање позиција по тако важном и актуелном питању међународне политике није могуће чак ни на ивоу ЕУ. Док се Француска одлучно заложила за подршку документу који између осталог предвиђа повратак Израела на границе из 1967. године, Велика Британија је одлучила да се уздржи – иако се чини да је ЕУ као организација дубоко увучена у процес блискоисточног регулисања и већ одавно би могла разрадити јединствен приступ. Међу онима који су се активно бавили блискоисточним питањима био је и бивши британски премијер Тони Блер. Међутим, позиција Лондона по овом питању суштински остаје само “бледа сенка” Вашингтона – који се са воје стране такође не одликује доследношћу. Још у септембру 2010. године председник Барак Обама је затражио “што скорије формирање нове државе у границма из 1967. године са неколико незатних измена”.[5]Међутим, то није засметало истом Вашингтону да у децембру 2014. године стави вето на аналогну Резолуцију СБ УН.

Такође се мора напоменути да гласању у СБ УН по дефиницији мора да претходи пажљиво проучавање документа и постизање неопходних компромиса. Тако се дешавало раније али не и сада – када су се западне државе показале неспособним за елементарно одржавање корака по питању муњевите промене ситуације у свету, покушавајући је свести на сопствену антируску фобију.

Треба ли се чудити да ЕУ и ОУН које се налазе у таквој ситуацији, нису у стању да адекватно оцене шта се догађа у Украјини?

Штавише, УН су се практично саме повукле од регулисања кључних регионалних проблема, предавши ту функцију НАТО пакту, ЕУ и другим организацијама. У Вашингтону и западноевропским престоницама постоји програм политичког преформатирања великих територија постсовјетског пространства, Балкана, Северне Африке, Блиског и Средњег Истока по условима који су угодни Западу. УН су се ограничиле на спровођење општих дискусија и не покушавају да врате ситуацију у међународно-правни оквир.

Нил Мекфаркјухар, аналитичар часописа NewYorkTimes, углавном правилно резонује у вези са тим истичући да се “Кина и Русија све чешће противе корацима које схватају као покушаје Запада да уз помоћ санкција провуку кроз УН смену владајућих режима на прозападне”.[6]Управо је коришћење УН у својству међународно-правног покрића за прерасподелу геополитичког пространства од стране Запада, постало кључни фактор који подрива улогу ОУН.

Није случајно да је Национални обавештајни савет САД, близак америчким обавештајним службама, почетком 2009. године публиковао извештај у коме се констатује да “постојеће тенденције претпостављају да ће се глобално управљање 2025. године показати као преклапајућа папазјанија често ванредних и фрагментираних дејстава промењивих коалиција држава-учесница, међународних организација, социјалних покрета, невладиних организација, добротворних фондова и компанија”. “Та фрагментација интереса и актера још више ће ослабити перспективе да УН своје учеснике доведу до сагласности по питању ефкасних многостраних дејстава, посебно у оквиру садашњег или проширеног СБ УН или према подршци ширим реформама система ОУН-а” – закључили су аутори овог документа.[7]

И још један веома важан моменат. Последњих година управо УН представљају политичко покриће за многобројне међународне невладине организације које делују у конфликтиним регионима и раде за интересе америчких и западноевропских структура. Међу њима се по својој ангажованости посебно истиче “Фонд Џорџа Сороша”, “Међународна кризна група”, “МПРИ”. “Фридом хаус”, “Дајнкорп” и низ других. УН не само да дају пуномоћје сличним организацијама, него практично обавезују све земље да им пруже свестрану сарадњу. Услед тога улога невладиних организација муњевито расте на рачун одговарајућег смањења пуномоћја самих УН.[8]

Кризна ситуација у којој су се нашле УН са тачке гледишта њихове способности да обезбеде режим међународне безбедности, закономерно је активирао дискусију о реформисању ове организације. Као аутор једног од најрадикалнијих предлога својевремено је иступио некадашњи премијер, а садашњи председник Турске Реџеп Тајип Ердоган. Он је позвао да се потпуно укине статус сталних чланица СБ УН, изјавивши да се “практично цео свет нашао у ропству одлука тих пет сталних чланица”.[9]

Међутим, ова идеја је незгодна пре свега партнеру Анкаре у НАТО пакту – Сједињеим Америчким Државама. Управо су САД последњих година разрадиле ефикасне механизме коришћења међународно-правне “обланде” у виду одлука УН ради прикривања сопствених једностраних дејстава у интересантним им земљама и регионима. И због тога “разматрање реформи УН у својству мера способних да умање власт САД, није ништа друго него чиста фантазија”…[10]

Ознаке: запад, Петар Искендеров, Русија, Украјина