Прочитај ми чланакПублика и жири 24. Сарајево Филм Фестивала били су једногласни - "Србенка" је најбољи документарни филм. Премијерно је приказан у Кану, где је добио награду "Доц Аллианце", па је номинован за најбољи европски документарац, "Србенка" је филм који је нашим ксенофобичним друштвима неопходан као преки лек.
А настао је захваљујући редитељу Небојши Слијепчевићу, продуценткињи Вањи Јамбровић и продукцијској кући Рестарт. За монтажу је био задужен Томислав Стојановић, сниматељи су, уз редитеља, били Бојан Мрђеновић и Ива Краљевић. Звук су креирали Тихомир Врбанец и Иван Зелић, а извршни продуценти су Тибор Кесер и Реа Рајчић.
„Србенка“ ускоро стиже и у хрватске биоскопе. И није то прича о Александри Зец, иако је настала током рада на представи Оливера Фрљића. „Србенка“ је у најкраћем филм о нама, 27 година после ратова на Балкану. Ретко се деси да се мишљење струке и публике поклопи, а кад се то догоди, верујем да нема већег комплимента за аутора. Захваљујући пажљивој селекцији Раде Шешић, такмичарски програм документарног филма Сарајево Филм Фестивала традиционално важи за понајбољу селекцију.
Колико вам је у светлу те чињенице важно признање стручног жирија 24. СФФ-а и колико награда публике?
Да ми је неко рекао пре две године да ћемо овако тријумфовати, не знам бих ли му веровао. Мој креативни процес је мукотрпан, препун сумњи и преиспитивања, често сам на рубу одустајања. Пре две године чинило ми се невероватним да ће филм уопште бити завршен. И сад сам, наравно, пресрећан, награде годе егу, али тријумф траје кратко. Знам да ће с идућим филмом све бити исто, чини ми се потпуно немогућим поновити овај успех. Ма чини ми се немогућим да ће уопште бити идућег филма. Лагао бих кад бих рекао да нисам прижељкивао награду. Срце Сарајева носи посебну тежину, и професионалну и емотивну. Али, ја радим филмове за публику, а не за фестивалске жирије, и награда публике ме посебно весели. С обзиром на то да ускоро филм долази у хрватске биоскопе надам се да ће га и домаћа публика прихватити.
До сада сте одбијали позиве за учешће на фестивалима документарног филма у Србији због потенцијалног грађења лажне моралне супериорности којој нема места, како с разлогом кажете.
– Занимљиво ми је колико је сарајевска публика здушно прихватила „Србенку“, али с обзиром на то да овде живим, имам право и да кажем како Сарајево свакодневно није исто што и Сарајево Филм Фестивал. Све време сам се питала како би „редовна“ сарајевска публика реаговала на филм који се бави неком од болних сарајевских тема које су још увек табу.
Кад сам давно једном фераловцу рекла да су пресентиментални према БиХ, рекао ми је да треба да се бавимо својим а они својим проблемима. Хоћу ли и од вас добити сличан одговор?
– Да, готово исти. Стварно се не осећам позваним да говорим о ситуацији у било којој држави у којој нисам живео, а цели свој живот живим у Хрватској. Ситуација у целој регији функционише по систему спојених посуда, али мислим да би свима било боље кад би прво почистили свој праг пре него што вире суседу у двориште. Слажем се с вашим ставом да је Фрљић један од најважнијих уметника у регији и шире. Јако ми је важно што, захваљујући „Србенки“ имамо привилегију увида у начин његовог рада. Због тога сте, између осталог, и дошли на његову пробу.
Колико је вама искуство директног присуства током процеса настанка представе било важно, независно ос документарца који је из тога настао?
– Искуство ми је било веома драгоцено, иако немам никакву намеру да режирам у позоришту. Међутим, од Фрљића сам научио пуно тога, у првом реду о друштвеној одговорности уметника, поготово кад ради с јавним новцем, а затим и о грађанској храбрости. Оливеров рад ми је веома инспиративан, он преузима огроман ризик у свом раду, и због тога трпи и последице. Али управо зато је значајан, не само за позориште него и за наше друштво у целини. Он својим радом шири простор слободе у друштву. У Хрватској се, нажалост, многи тешко носе с демократијом, многи тешко подносе плурализам различитих мишљења. Желели би једноставан свет, у којем је једна истина дозвољена, а све остале су непожељне. И сад смо сведоци насилних покушаја да се угуше дисонантни гласови у друштву, а ти покушаји долазе огрнути под плашт родољуба и тежње према заједништву. Баш због тога су данас потребни уметници попут Фрљића. У једном тренутку током проба Фрљић отприлике каже како не може да верује да га „под старе дане“ рад на представи толико може померити. Јасно видимо колико је за све учеснике ово било својеврсно психотерапијско искуство, па и сам Оливер, дајући индикације, одлази у дигресију и сећа се претреса у ђачком дому кад су га испитивали ко је и шта је…
Колико је вама лично, не само ауторски, рад на овом филму био важан? Колико може бити користан овакав процес за унутрашња пропитивања?
– На срећу, немам таквих негативних искустава као Фрљић, или као други учесник филма, Игор Ковач, који је био прогнан из Вуковара. Моји филмови не настају из потребе да неки свој унутрашњи монолог поделим са светом, него као реакција на оно што видим око себе. Постоји тренд аутобиографских филмова, али никад ми није пало на памет да радим тако нешто. Не сматрам себе посебно занимљивом особом. Једно од кључних питања на којем се инсистира током проба је „зашто се не ради представа о злочинима над хрватском децом у Домовинском рату“. Знао је Фрљић да ће га управо она дочекати на премијери. Колико сте ви размишљали о питањима исте врсте, а везаним за филм, те је ли одговор сличан Фрљићеву – радио бих, али у Србији? Мој филм није о рату, него о садашњости. То није филм о Александри Зец, него о деци која одрастају у данашњој Хрватској. Наравно да очекујем исте реакције, у стилу „зашто не радиш филм о овом или оном“. Али мени је одговор јасан. За мене уметност – да би била уметност – мора померати границе, отварати тешке теме, а не понављати доминантне наративе.
Нина је кључна јунакиња у вашем филму. И сами кажете да сте у тренутку снимања крупног кадра и онога што изговара знали да имате филм. Колико је и ваш и Оливеров рад био двоструко одговоран у овом случају? Спомињем одговорност због тога јер је дете и због онога што изговара у друштву у којем се ксенофобија још подгријава.
– Документарни филм почива на парадоксу јер гледаоци обично највише желе да виде оно што други покушавају да сакрију. Због тога ми документаристи увек плешемо на рубу експлоатације, а овде је тај руб био посебан јер је реч о детету. Кроз цели процес рада на филму био сам у контакту и с Нином и с њеном мајком те да сам и у једном тренутку осетио да обе нису у потпуности свесне у шта се упуштају – филма не би било. Такође, филма не би било ни да сам и у једном тренутку помислио да би Нина због филма могла да доживи било какве неугодности. Мислим да свако ко погледа филм мора, у најмању руку да осети благонаклоност према Нини. Није небитна ни чињеница да је од снимања филма прошло више од четири године. У тренутку снимања Нина је имала 12, а сад је навршила 17 година. Одрасла је, променила се физички и тешко ће је неко препознати по изгледу.
Колико можемо бити оптимистични па веровати да ће прича о Нини бити катарзична и потенцијални друштвени коректив, посебно у друштвима која не само да се нису издигла изнад нивоа Србин-Хрват-Бошњак, него су добила „нове непријатеље“. Кад ово питам, мислим конкретно на срамни однос према сиријским избеглицама, однос нас који смо до јуче били у истој ситуацији. Има ли наде за наше „излечење“?
– Управо на односу према сиријским избеглицама може се јасно видети ко носи одговорност за морал друштва у целини. Наиме, пре три године, кад је избегличка криза почела, Хрватска је била узор људскости у третману избеглица. Данас је ситуација као у хорор филмовима. Једино што се променило за три године је власт и однос власти према избеглицама. Све је почело с председничиним политичким ставовима изнесенима још у предизборној кампањи, како треба заоштрити однос према избеглицама. Наставило се низом других изјава и конкретних потеза, а последица свега је да се збивају страхоте на терену, да неки прашинари, најнижи у хијерархији, осећају да имају слободу некажњено кршити људска права. И онда читамо у новинама како полицајци у Хрватској туку и пљачкају избеглице пре него што их врате преко границе. Одговорност креће од главе, од председнице, од министра.
Иста је ствар и с осталим односима у друштву, односима према националним мањинама, према сексуалним мањинама. Дубоко сам уверен да је већина грађана Хрватске толерантна, али постоје и психопате, криминалци, који добију крила кад осете да им злочини могу проћи некажњено. Нажалост, власт коју тренутно имамо осваја политичке поене подилазећи ниским страстима, ширећи страх и распирујући нетрпељивост према другачијима.
Желели сте да направите филм који, између осталог, говори о деци рођеној у миру, а која осећају нелагоду због мањинске националне позиције. По мени сте успели и да нас подсетите како живимо у времену и друштву у којем свако од нас, формално привилегованих, у неком тренутку може да постане мањина или угрожена скупина. Бисексуалност се, например, неретко реализује у средњим годинама. Инвалидитет се свакоме може догодити сутра. Колико вам је важно кад публика препозна и неке слојеве који нису видљиви „на прву“ и како гледате на чињеницу да је све више „мањине“, а опет је недовољно гласна и артикулисана.
– Највише волим филмове који су слојевити, који се откривају кроз више гледања, из којих свако узима колико му одговара. Успевам ли да радим такве филмове није на мени да оцењујем, али то ми је циљ. А што се тиче тихе „мањине“, заправо сам уверен да је то у Хрватској већина, већина која је толерантна, али исто и егзистенцијално угрожена, презапослена и преморена. С друге стране имамо гласну, агресивну мањину, добро организовану и обилно финансирану. И та мањина је тренутно доминантна, и по друштвеној моћи и по присутности у медијима. Управо покушавају кроз референдумске иницијативе да умање права националних мањина и укину Истанбулску конвенцију. Али, уверен сам да ће, кад буде битно – на изборима и референдумима – Хрватска показати своје право, толерантно лице.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
