Међу највећим дражима Историје су невероватна изненађења на која читалац књига која се баве том проблематиком може да наиђе, да набаса.

Ево само три „бисера“ из дешавања у релативно кратком временском периоду пред и за време II Светског рата а тичу се односа између Руса и њима најближих балтичких народа: Финаца, Естонаца, Летонаца и Литванаца. Нама на Балкану та историја је веома мало позната и због нама наметнутих предубеђења новооткривена истина код нас изазива велика изненађења и чуђења.

Претходно, неопходан нам је најкраћи увод да бисмо схватили тадашњу ситуацију у односима међу државама на крајњем северу европског континента.

Пре I Светског рата Финска, Естонија, Летонија и Литванија биле су у саставу огромног Руског царства. Припајане су Русији следећим редом:1709. Естонија, 1795. Летонија и Литванија, а 1808. Финска. Од свих њих само је Финска као кнежевина са сопственим Уставом сачувала извесну аутономију у оквиру Руског царства мада је и титулу финског кнеза носио руски цар.

Тек што смо почели а већ наиђосмо на једно изненађење: руски цар Александар I (1801 – 1825) је у својим прибалтичким земљама ослободио сељаке, кметове, личне зависности од феудалаца и то 1816. у Естонији, 1817. у Курландији, а 1819. у Литванији, док су о томе руски сељаци могли само да сањају све до 1861. године. Дакле, неспорна је историјска чињеница да су почетком XIX века неруски народи на северозападним ободима Руског царства уживали већа права од самих Руса. Ослобођење кметова довело је и до бржег економског развоја тих земаља од других делова царства. Баш је био грозан, страшан тадашњи руски хегемонизам.

По пропасти Руског царства Октобарском револуцијом 1917. године као и по завршетку I Светског рата 1918. године, све ове земље постале су независне државе.

I Светски рат је формално завршен Версајским уговором 1919. године. Њиме јесте био завршен I, али су њиме такође и створене све неопходне претпоставке за избијање II Светског рата. Силе победнице су Немачкој наметнуле такве намете да су немачком народу одузети животни услови и могућности за будући развој. Тако је, на пример, Немачка била у обавези да у наредних 30 година исплати ратну одштету у износу од тада баснословних 132 милиона златних марака. Да није било Версајског мировног уговора никада Адолф Хитлер не би дошао на власт у Немачкој и не би било ни II Светског рата.

I

Неправедним миром област око стратешки важног балтичког пристаништа Мемела (Клајпеда) која је пре рата припадала Немачком царству, прецизније речено Источној Пруској, и која је била насељена становништвом немачке националности, припала је Литванији. У својој реваншистичкој, експазионистичкој и политици ревидирања Версајског уговора, Хитлер је почетком 1939. године захтевао од Литваније да ту област врати Немачкој. Под притиском литванска влада попушта и 22. марта 1939. године потписује са Немачком Уговор о уступању мемелске области Немачкој.

Већ наредног месеца па све до јула 1939. године вођени су политички преговори између Британије и Француске, са једне стране, и СССР-а са друге, а ради стварања одбрамбеног савеза против надирућег фашизма. Преговори су завршени неуспехом, што је био један од разлога за склапање 23. августа исте године Пакта о ненападању између Немачке и СССР-а у трајању од 10 година.За нашу тему веома је битно то да су приликом тих преговора од априла до јула месеца западне силе, Британија и Француска, одбиле да дају гарантије Финској, Естонији и Летонији у погледу њихове безбедности.

Угроженост од Немачке и незаштићеност од Британије и Француске условиле су да у Естонији, Летонији и Литванији, државама од по само неколико милиона становника, на парламентарним изборима у јулу месецу 1940. године, у свима њима, победу однесу просовјетске снаге. Одмах после избора новоформиране владе тих земаља упутиле су Москви појединачне молбе да њихове земље уђу у састав Совјетског савеза. Њихове молбе су се у потпуности уклапале у Стаљинов план померања граница СССР-а ка западу у склопу припрема за будући оружани сукоб са фашистичком Немачком те их је Врховни Совјет СССР-а почетком августа месеца 1940. године усвојио и донео је одлуку да Естонија, Летонија и Литванија постану равноправне републике у оквиру Совјетског савеза.

Дакле, историјска је чињеница да Естонију, Летонију и Литванију нису Стаљинови сурови Руси освојили, окупирали, већ су оне саме тражиле, чак молиле, да уђу у састав СССР-а. Тражиле су руску помоћ и заштиту од немачке опасности. То сазнање је за мене представљало још једно велико изненађење које ми је историја приредила.
Иако су их Руси примили у своје окриље и заштитили их исто онолико колико су заштитили и себе саме од фашистичке најезде, када је почетком 90-их година XX века Совјетски савез запао у кризу, те земље су међу првима прогласиле своју независност: Литванија 1990, а Естонија и Летонија 1991. и при томе су испољиле неизмерно антируско расположење и мржњу према руском народу. У то време од укупног броја сановника Руси су чинили у Естонији 25%, у Летонији 33%, а у Литванији 8,6%.

Боже, шта ли се десило са тим народом? Да ли је прогнан у Русију или је успео да опстане? А ако је и опстао да ли су и даље Руси? Да ли је тада исказана мржња балтичких народа према Русима била само тренутна, плод тадашње пропаганде, или је имала дубље корене време ће тек да покаже.

II

Један од увода, од предигри II Светског рата свакако је био и Совјетско-фински (Зимски) рат од 30. новембра 1939. године па до 12. марта 1940. године, мада се он мирне савести може сматрати и његовим саставним делом. У Стаљиновој стратегији померања западних граница земље у склопу припрема за будући обрачун са фашистичком Немачком и њеним савезницама после припајања источне Пољске на тапету се нашла Финска. Наиме, што се тиче западне Европе, Русија се може напасти не само са запада и југа, већ и са севера и то много краћим правцем Лењинград-Москва, јер се совјетско-финска граница налазила на само 30 километара северно од Лењинграда. Совјетској зебњи у многоме је допринела и сама Финска јер се политички све више приближавала фашистичкој Немачкој и чак је почела да формира своје полувојне фашистичке организације.

Тадашња совјетска влада предложила је Финској размену територија. Тражила је од Финске за њу битних 2.761 км2, а за узврат јој је понудила 5.529 км2 у источној Карелији. Финци су то одбили и Совјетски савез је прво отказао Пакт о ненападању између две земље, а затим је прекинуо дипломатске односе са Финском да би на крају 30. новембра 1939. године Црвена армија прешла совјетско-финску границу.
Финци су пружили изненађујуће снажан и храбар отпор што је утицало на дужину трајања рата, а Совјетски савез је победу у рату платио животима 48.744 својих војника, рањавањем њих 158.863 и искључењем из Друштва народа 14. децембра 1939. године.

Мировни уговор потписан је 12.03.1940. године у Москви и њиме је СССР отео од Финске територије захваљујући којима је сматрао да је обезбедио заштиту пре свега Лењинградске и Мурманске области.

Финци нису дуго морали да чекају на прилику за осветом, за реваншом. 22. јуна 1941. године фашистичка Немачка са својим савезницама напала је Совјетски савез. Пре тога, 22. маја исте године Немачка је са Финском склопила уговор о учешћу финских јединица у нападу на СССР у укупном броју од 400.000 војника, а за узврат је Финској обећала Карелијску превлаку, област око Лењинграда и источну Карелију.
Из северне Финске у нападу су учествовале 4 немачке и 2 финске дивизије, а из јужне Финске 14 финских дивизија, 3 финске бригаде и 1 немачка дивизија. После почетних успеха фашистичких агресора и финска војска је учествовала, са севера, у зверској опсади Лењинграда која је започета крајем августа 1941. године.

Добро је познато како се рат одвијао на Источном фронту. После победе у Курској битки, највећој тенковској битки у историји ратовања, која се одиграла од 05. јула па до 23. августа 1943. године, стратегијска иницијатива дефинитивно је прешла на совјетску страну. Непрестаним непредвидивим ударима који су на војној мапи Источног фронта подсећали на зупце ручне тестере, Црвена армија је тукла непријатеља који је морао да се повлачи чиме се фронт померао на запад.
Пре или касније и Финци су морали да дођу на ред. То се догодило 09. јуна 1944. године када је започет веома снажан и веома ефикасан напад совјетских јединица Лењинградског и Карелијског фронта. Уништиле су и до 60% живе силе финских јединица. Совјетске снаге продрле су до финско-совјетске границе и ту су застале. Поражена Финска затражила је примирје које је после двонедељних преговора потписано 19. септембра 1944. године.

Током преговора Финци су гледали на сваки начин да спрече улазак руских трупа у земљу. Знали су веома добро колико су „задужили“ Русе, а нарочито блокадом Лењинграда. А иначе, и без тога, одувек је код европских народа изазивала огромни страх, праву панику, и сама помисао да им у земљу као непријатељске уђу руске трупе. Пристајали су на све само да руска војска остане на граници па ма где се она налазаила.

И сада долазимо до невероватног изненађења које човеку проучавање Историје може да приреди.

Током преговора Совјети постављају питање судбине немачких јединица на фронту и у унутрашњости Финске и захтевају да их финска војска нападне и уништи. Само у том случају Црвена армија би остала на новој граници и не би ушла у Финску. Немајући куд, поражени Финци морали су да прихвате и тај совјетски услов.

Тако се десило да је финска профашистичка војска изненада напала своје дотадашње вишегодишње најверније ратне савезнике, немачке фашистичке јединице у Финској, које се том нападу апсолутно нису надале јер за разлику од других немачких савезница као што су на пример биле Румунија и Бугарска, Совјети нису у њој инсталирали нову комунистичку власт која би своју војску окренула против Немаца. Нешто је побила, а нешто је заробила.

Тек скоро сам за тај ратни сукоб сазнао и то сазнање је за мене представљало велико изненађење и изазвало је у мени поприличну злурадост.

III

Најдужа, најкрвавија и најтрагичнија по цивилно становништво, опсада једног града у светској историји свакако је била фашистичка опсада Лењинграда у II Светском рату која је трајала од 29. августа 1941. па до 29. јануара 1944. године, тј. 29 месеци, односно око 870 дана. Од глади, исцрпљености, хладноће, болести и свакодневног бомбардовања животе је изгубило око милион становника града.

29. августа 1941. године, јужно од града, немачке трупе су се пробиле до Шлиселбурга, чиме је копнена веза Лењинграда са унутрашњошћу земље била пресечена. Једини преостали начин снабдевања становника и бранилаца града био је преко Ладошког језера. Лети бродовима а зими преко леда, камионима, чувеним „Путом живота“. Када није било леда, бродове за снабдевање морао је неко да штити и тај задатак веома успешно је радила совјетска Ладошка флотила. Тако је она током 1942. године изгубила само 0,4% терета упућеног граду.

Немци су, као и сви други нападачи који су кроз историју опседали неки град, веома добро знали да ће га најпре и најлакше освојити ако му пресеку линије снабдевања. Пошто нису били народ са нарочитом поморском традицијом сетили су се никог другог него својих најближих ратних савезника – Италијана.

И тако, бавећи се опсадом Лењинграда у II Светском рату, кога налазимо на Ладошком језеру? Никог другог него Италијанску ратну морнарицу. Веровали или не. Невероватно. Права фатаморгана. Потпуно изненађење од стране Историје.

Додуше, знао сам за учешће италијанске војске у рату на Источном фронту, њена 8. армија борила се на страни Немаца код Стаљинграда, али да ћу њене припаднике да нађем много северније, чак на Ладошком језеру, нисам могао ни да претпоставим.
Италијанска ратна морнарица је од раније, још од I Светског рата када је у Јадранском мору потопила највећи аустро-угарски бојни брод, била позната по својим веома ефикасним лаким бродовима и брзим торпедним чамцима, те су их Немци, питај Бога на који начин, пребацили са Средоземног мора, не на Балтик, већ на Ладошко језеро, на север Русије.

Вероватно су и Руси тиме били изненађени, али не задуго. Италијанска морнарица на Ладошком језеру није се прославила. Нити је постигла већег успеха нити је спречила Русе да снабдевају град. Разлика између Ладошког језера и Средоземног мора заиста је велика у сваком погледу, а може се тек замислити како су се на њему осећали италијански морнари.

Тако су и Италијани дали свој срамни допринос у блокади Лењинграда а тим, додуше неефикасним учешћем, доказали су да када си у ратном савезу са некиме ко је неупоредиво снажнији од тебе, могућности где ће те он ангажовати, послати, бацити, заиста могу да буду најневероватније, најзачуђујуће.

* * *
Ето то су та три, за мене велика историјска изненађења на која сам наишао бавећи се темом II Светског рата на и око Балтика. А ако има толико изненађења које ми је Историја приуштила за период од само 5 година, од 1939. па до 1944. године, и то на релативно малој територији: од Финске до Литваније и од источног Балтика па до Ладошког језера, може се само замислити колико их има у целокупној историји човечанства.

А ако има толико изненађења од стране Историје, то самим тим значи да има и много историјских предубеђења, предрасуда, чак заблуда, проистеклих пре свега под утицајем данашњице и актуелне политике. А ако има толико изненађења из прошлости засигурно ће их бити и у будућности, јер је свет исувише велик, сложен, компликован, различит, динамичан и променљив да би неко могао да држи све под својом контролом и да би могао да спречи њихово појављивање.

***

Алекса Мијаиловић

Ознаке: Алекса Мијаиловић, Балтик, Балтичке државе, Други светски рат, европска историја, Естонија, летонија, Литванија, Руси, СССР