Прочитај ми чланак
“У циљу успостављања и одржавања њиховог “права” да експлоатишу друге народе, Сједињене Америчке Државе редовно прибегавjy екстремним облицима насиља, нарочито војним. Ево листе познатих војних интервенција и других кривичних дела. Наравно, на апсолyтну пуноћу не могу претендовати, но апсолутна пуноћа и не постоји.
1995 – Мексико. Америчка влада спонзорише кампању против Запатиста. Под маском „борбе против дроге“ у ствари, тече борба за територију, које су атрактивне за америчке компаније. Да би било уништено локално становништво, користе се хеликоптери са митраљезима, ракетама и бомбама. Обучени ЦИА бандити десеткују становништво, примењујући уз то над њим широки вид мучења и тортуру. Све је почело овако:
Потомци Маја Индијанаца, насељени претежно у Чиапасу, једном од најсиромашнијих региона Мексика, 1. јануара 1994. године, оружано су се побунили против владине политике, мултинационалних корпорација и земљовласничке тортуре. Побуна је почела мање од два сата пошто је ступио на снагу НАФТА споразум (споразум о слободној трговини између Канаде, САД и Мексика), донет с циљем привилеговања мултинационалних корпорација, а који је угрозио вековну економију и културу домородаца. Под притиском Сједињених Држава две године раније мексички председник Карлос Салинас изменио је члан мексичког устава чиме је мултинационалним корпорацијама омогућен већи приступ некада правно заштићеном земљишту, на које су до тад уставом загарантовано право имале домородачке породице и заједнице.
Маскирани герилци Запатистичке војске националног ослобођења (Ејéрцито Запатиста де Либерациóн Национал – ЕЗЛН), почетком 1994. године, заузели су неколико градова уз помоћ више хиљада својих људи, који су пред напад инфилтрирали мексичку армију и тајну полицију. Најзначајнији освојени град био је Сан Кристобал де Лас Казас, град у области планина Сиера Мадре. Оружана страна њихове побуне брзо је окончана привидним примирјем (Сан Андрејски споразум, 1996) и пратила ју је геноцидна одмазда мексичке владе, али највећа победа запатиста није ратна, већ она коју су остварили у сопственим редовима.
Запатистички револуционарни покрет избегао је замку у коју су упадале друге латиноамеричке гериле које су се бориле против империјализма Сједињених Држава. Запатисти се не боре за освајање власти, већ раде на реализовању јединог облика друштвеног уређења које људе може спасити од погубног дејства постојања власти а то је директна демократија. Запатистичка герила је настала 1983. године када се шест мушкараца и жена повукло у шуму инспирисана класичним геваристичким начином борбе за права социјално најугроженијих.
До 1988. године, под утицајем домородачке културе с којом су ступили у додир, изворни концепт хијерархијског и вертикалног војног вођства бива трансформисан у покрет надгледан од стране домородачких заједница. У герили бива дефинисан концепт ’’вођења слушањем’’, што би значило да су вође гериле потчињене онима који су их поставили на лидерску позицију. Бискуп Самјуел Руиз, црквени великодостојник Сан Кристобал де Лас Казаса и водећи медијатор у време мировних преговора између запатиста и владе, тврди да су запатисти радикално другачији од претходних герилских организација. ’’Они не желе да освоје власт’’, тврди он. ’’Овде се ради о нечему потпуно новом. Они желе да створе демократске услове у којима сви Мексиканци могу да узму учешћа’’.
Након освајања градова под нападима савремено наоружане мексичке војске герила бива принуђена да се повуче у Лакандонску прашуму и да борбу води у њој. Владини авиони бомбардовали су предграђа Сан Кристобала де Лас Казаса а војска је терорисала заједнице за које се сумњало да су про-запатистичке.
По окончању ватре одиграло се неколико преговора између зараћених страна. Запатисти су одбили мировне услове, јер је влада једино понудила материјалну помоћ, којом би ублажила локалне кризе, а коју су запатисти такође поносно одбили. Запатисти после нису претили обнављањем борби, већ су сазвали састанак цивилног друштва, који се одржао у Лакандонској шуми 1996. године. Направљен је дрвени амфитеатар спреман да прими шест хиљада делегата. Закључено је да запатисти остану наоружани, али и да се боре мирним путем.
Сан Андрејски споразум је формално дао домородачким заједницама у Мексику неку врсту аутономне управе, али влада тај споразум није поштовала. Запатисти су одбили даље преговоре. Истовремено, влада је преко војске, полиције и паравојних формација, које финансира влада а снабдева војска, константно терорисала домородачке заједнице.
Запатисти се противе парламентарним изборима на националном нивоу, јер сматрају да су такви избори недемократски и да отуђују власт од обичног народа. Они су постали симбол домородачког друштвеног уређења заснованог на директној демократији и одлучивању путем консензуса. Организовали су мрежу аутономних, демократских Већа по селима у свом региону и у њима основали школе, судове и болнице. Запатистичка побуна проистекла је из потребе обичних људи да своју судбину преузму у своје руке.
У добу када монотоност западне културе колонизује свет, запатисти су извор своје снаге пронашли у традиционалним облицима народног живота, у домородачкој традицији скупштина и колективног власништва над земљом.
Побуна запатиста пробила је уске границе Чиапаса и Мексика, и постала инспирација антисистемским покретима широм света. Таман у тренутку кад се помислило да је неолиберална идеологија неизбежна судбина човечанства, запатисти су нас својим деловањем подстакли на узвраћање ударца. Ударац се узвраћа не борбом за власт, већ борбом против сваке власти. Борбом за слободу. Борбом запатисте.
Позив да будете запатиста, где год да сте, незадрживо се шири планетом.
1995 – Бомбардовање Срба у Српској Крајини, пред наступ Хрвата.
1996 – 17 јул 1996 године, лет 800 авиокомпаније ТWА експлодирао је на ноћном небу у близини Лонг Ајленда и пао у Атлантски океан – свих 230 путника и чланова посаде је погинуло. Постоје јаки докази да су Боjинг оборили Американци, оборен је ракетом ваздух-ваздух од стране америчког ратног ваздухопловства. Мотивација овог напада није утврђена, међу главним верзијама циркулише то – да је било грешке током тренинга и елиминација нежељених лица у ваздухоплову.
1996 – Руанда. 6000 цивила је убијено од стране владиних трупа, које су обучаване и финансиране од стране САД-а и Јужне Африке. У западним медијима је овај догађај игнорисан.
1996 – Конго. Министарство одбране САД тајно је учествовало у ратовима који су вођени у Демократској Републици Конго (ДРК). У вашингтонске тајне операције у ДРК, укључују се и америчке компаније, од којих је једна од њих била повезана са бившим председником САД Џорџ Бушом-старијим. Њихову су улогу овде, условљавали економски интереси, посебно у рударском сектору у Демократској Републици Конго.
Америчке специјалне снаге обучавају милиције зараћених страна Демократске Републике Конго. Да би сачували тајност, користе приватне војне регрутере. Вашингтон активно помаже руандијским и конгожанским побуњеницима у сврагавању диктатора Мобутуа. Тада су Американци подржали побуњенике који покрећу рат против, сада покојног председника ДРК-Лорана Кабила Десиреа, јер је „од 1998 године, Кабилов режим почео да ради против интереса америчких рударских компанија“. Када је Кабила добио подршку и других афричких земаља, САД мења своју тактику. Амерички специјални агенти су почели са обучавањем Кабилиних противника – руандце, угандажане и бурундијце, а тако и присталице – зимбамбвијаца и намибијаца.
1997 – Американци организују серију бомбашких напада на кубанске хотеле.
1998 – Судан. Американци ракетним нападом, уништавају фабрику лекова, тврдећи да она производи нервни гас. Пошто је ова фабрика производила 90% лекова у земљи, а да се увезу из иностранства, Американци су, наравно, забранили, тако да је резултат овог ракетног напада, смрт десетина хиљада људи. Они једноставно нису имали чиме бити лечени.
1998 – Четири дана активног бомбардовања Ирака након, што су инспектори известили, да Ирак није био кооперативан.
1998 – Авганистан. Удар на бивше ЦИА логоре за обуку, које користе исламске фундаменталистичке групе.
1999 – игноришући међународно право и заобилазећи УН и Савет Безбедности, САД НАТО снаге покрећу 78-смо дневну кампању ваздушних напада на суверенy државy (Југославијy) Србију. Агресија на Србију, која је спроведена под изговором „спречавања хуманитарне катастрофе“, починила је највећу хуманитарну катастрофу у Европи од Другог светског рата. Преко 32000 нападачких узлета приликом чега су коришћене бомбе тежине 21 тона, што је еквивалент моћи (јачине) за четири пута веће (јаче) од атомске бомбе бачене на Хирошиму од стране Американаца. Више од 2000 људи је убијено, а 6000 цивила је рањено и осакаћено, од чега је више од милион остало без крова над главом и 2 милиона – без икаквих извора прихода.
Бомбардовање је паралисало производне капацитете и инфраструктурy свакодневног живота Србије, што је довело до пораста незапослености на 33 %, а 20 % становништва спало испод линије сиромаштва, изазвало директне економске губитке од 600 милијарди долара. Србија је претрпела катастрофаланy и дуготрајну еколошку штету, као и Европа у целини. Из доказа прикупљених од стране Међународног трибунала за истраживање америчких ратних злочина у бившој Југославији, којом је бивши амерички државни тужилац Ремзи Кларк, ког је очигледно створила ЦИА и то је већ „јавна тајна“, у потпуности наоружавао и финансирао банде албанских терориста (тзв. Ослободилачке војске Косова, ОВК ) у Србији.
У циљу финансирања ОВК милитаната ЦИА је успоставила добро организовану криминалну структуру трговине дрогом у Европи. Пре почетка бомбардовања Србије, југословенска влада је поднела НАТО-у мапy објеката који не подлежу бомбардовањy, а који би, у случају бомбардовања, могли изазвати еколошку катастрофу. Американци, односећи се према овој нацији са инхерентним цинизмом, отпочињу бомбардовати овај народ и бомбардују управо оне објекте који су наведени на мапи Србије. На пример, панчевачку нафтну рафинерију су 6 пута бомбардовали.
Као резултат тога, у животну средину одлази, заједно са оформљеним у великим количинама токсичног гаса, фозгена,1200 т мономера винил хлорида, 3000 тона натријум-хидроксида, хлороводонична киселина, 800 т, 2350 т течног амонијака и 8 тона живе. Све је то ушло у земљу. Земљиште је затровано. Подземне воде, посебно у Новом Саду, данас садрже живу. Као последице уранијумског НАТО бомбардовања, јавља се такав резултат да људи у земљи почињу побољевати од ткзв. болести „синдрома персијског залива“, и рађају се наказна деца. Западни еколози, посебно Гринпис, потпуно ћуте о злочинима америчке војске у Србији.
2000 – револуција у Београду. Американци коначно збацују Милошевића.
2001 – инвазија на Авганистан. Типични амерички програм: Мучење, забрањена оружја, масовно уништавање цивила, уверавања о брзој обнови земље, употреба осиромашеног уранијума, и на крају исисан из прста „доказ“ о умешаности бин Ладена, у терористичке нападе 11. септембра 2001 године, који се заснива на сумњивом и неразговетном видео-запису, на коме глас снимљеног „бин Ладена“ и његов лик, сасвим је другачији од стварног бин Ладена.
2001 – Американци широм Македоније јуре за албанским ОВК терористима, које су обучили и наоружали исти ти американци да се боре против Срба.
2002 – Америчке трупе су уведене на Филипине, из страха од тамошњих народних немира.
2002 – 2004 – Венецуела. Године 2002 у Венецуели се дешава про-амерички државни удар, када опозиција илегално заробљава популарног председника Уго Чавеза. Већ сутрадан, почео је народни устанак и подршка председнику. Чавеза из затвора враћају на председничко место. Отпочиње борба између владиних снага и опозиције коју подржава Америка. Земља је у хаосу и анархији. Венецуела је богата нафтом. Осим тога, није тајна да је Уго Чавез, председник Венецуеле, најбољи пријатељ кубанског лидера Фидела Кастра. И Венецуела – једна од ретких земаља која је отворено критиковала америчку спољну политику. Н
а пример, у априлу 2004 године, говорећи на скупу поводом годишњице војног пуча у земљи, Чавез је рекао да је вашингтонска влада заробљена империјалистичком влашћу, која је ради постизања својих циљева спремна да убија жене и децу. Овy „осионост“ Америка му никада није опростила.
2003 – „анти-терористичка операција“ на Филипинима.
2003 – Ирак.
2003 – Либерија.
2003 – Сирија. Како то обично бива, у налету страсти САД почиње да уништава не само земље жртве (у овом случају, Ирак), већ и земље у окружењу. То знамо. Пентагон је саопштио 24 јуна, да је могао убити Садама Хусејина или његовог најстаријег сина Удаја. Према речима високог званичника америчке војске, беспилотна летелица „Предатор“ нанела је удар сумњивом конвоју. Како се испоставило, потера за вођом бившег ирачког режима, довела је до тога, да су америчке војне снаге, дејствовале у Сирији. Америчка војна команда је признала сукобе са сиријским граничарима. На терен су избачени падобранци. Из авиона и хеликоптера слећу десантне специјалне снаге.
2003 – „Револуција ружа“ у Грузији. Директнy помоћ грузијској опозицији је обезбедио амерички амбасадор у Тбилисију, Ричард Мајлс, који је то је учинио уз одобрење Беле куће. Узгред, Мајлса дуго „бије“ слава да је гробар режима: он је био амбасадор у Азербејџану, када је на власт дошао Хајдар Алијев, у Југославији током бомбардовања уочи пада Слободана Милошевића у Бугарској, када је на парламентарним изборима однео победу престолонаследник и цар, Симеон Сакскобурготски, који је на крају постао бугарски премијер.
Поред политичке подршке, Американци су опозицији пружали и финансијску помоћ. На пример, Сорош фондација је издвојила 500.000 долара радикалној опозицијској организацији „Кмара“ („Довољно“). Он је финансирао популаранy опозициону телевизију, која је одиграла кључну улогу у подршци „Плишане револуције“ и, кажу, да је обезбедио финансијску подршку омладинским организацијама које су предводиле уличне „протесте“. Поред тога, по тврдњи Глобе анд Маи, управо новцем сорошевих организација је у Тбилисију финансирано да специјалним аутобусима из других градова буде доведена опозиција, а насред трга испред парламента био је инсталиран огроман екран испред којег су се сакупљали Шеварднадзеови противници.
Према наводима новинских чланака, пре свргавања Шеварднадзеа у Тбилисију, посебно је проучаван начин организовања масовних протеста у Југославији, што је довело до Милошевићеве оставке. Како пише Глобе анд Маил, кандидат за следећег председника Грузије Михаила Сакашвилији је у Њујорку дипломирао право, који са Сорошем лично одржава топле односе. Чеченски побуњеници, примљени на службy у грузијску војску, плаћени су од стране Сороша.
Русија и Грузија имале су традиционално лоше односе. Још од времена распада СССР настао је проблем са Абхазијом и Осетинцима који су постали подељени између Русије и Грзије а одувек су живели у истој држави. Проблем је још гори тиме што Јужна Осетија, која је у Грузији има 90% становништва који имају Руске пасоше, то јест да су руски држављани.
Рат у Грузији је избио одмах приликом одвајања Грузије од СССР, и од тог времена Грузија нема контролу над Абхазијом и Јужном Осетијом. Некако су се договорили са Русима и Руски мировни контигент је био у тим аутономним областима.
Међутим, године 2003. дошло је до „Револуције ружа“ у Грузији – неки кажу народне револуције, али у ствари планиране од стране НАТО и САД како би се срушио председник Едуард Шеварнадзе, бивши министар иностраних послова СССР који је постао после распада председник Грузије.
Било како било на власт долази Грузијски председник Михајл Сакашвили.
Он је за разлику од Шеварнадзеа био јако наклоњен западу, САД и НАТО пакту и активно је лобирао да Грузија постане чланица НАТО пакта. Почео је да наоружава Грузијску војску, да доводи НАТО официре за обуку, послао је грузијске војнике у мисије НАТО пакта итд.
Унутрашња политика је била да ће да заузме Абхазију и Јужну Осетију милом или силом. Како је време пролазило осетио се јак и моћан, а Западни пријатељи су му давали техничку и вербалну подршку.
Тако, Августа 2008. године, Сакашвили је одлучио да војном акцијом заузме прво Јужну Осетију а потом и Абхазију. Сматрао је да Русија неће да се меша јер он има јаке Западне пријатеље.
На његову жалост – њихова подршка била је само вербална.
Увече, 7. Августа 2008. године, Грузијска артиљерија почела је ужасно бомбардовање Јужне Осетије. Пошто је то мала територија са јако слабом војском, Јужна Осетија је била као на длану Грузијски артиљерцима. По престоници Ј. Осетије, Ћинвалију, Грузинци су расули кишу пројектила из вишецевних бацача ракета, беспоштедно гађајући и цивилне и војне циљеве.
Веома брзо, Грузијске снаге упале су у Чинвали и после неколико часова жестоке борбе, успели су да потисну Ј. Осетине и заузми град.
Како би осигурали да Русија неће да интервенише снагама које су у саставу мироног контигента, Грузини су почели да гађају и базу Руских мировњака.
Руски мировњаци само са лаким наоружањем нису могли да се супротставе Грузијском артиљериском нападу, али нису хтели да се предају Преко разгласа су пркосно пустили борбене песме и полегли по заклонима очекујући копнени напад Грузинаца.
Главни циљ Грузина био је Руски тунел на северу, на граници Ј. Осетије са Русијом. То је једина веза и једини пут кроз који Руси могу да пошаљу појачање или да интервенишу у Грузији.
Грузини су успели да дођу до тунела, са чије друге стране су се налазиле јединице Руске војске које су очекивале даља наређења.
Али Грузини су се преварили. Из тунела појавили су се Руски тенкови и транспортери 58. Руске армије, као и командоси Спец-снага који су врло лако савладали Грузински претходницу и осигурали пролаз Руској војци ка Грузији.
Грузински председник Сакашвили се прерачунао. Мислио је да ће Русија остати пасивна и ћутати – међутим тадашњи председник Русје, Дмитри Медведев наредио је – контранапад. Руско РВ врло брзо је загосподарило небом и почело да напада Грузинске циљеве. Сакашвили у неверици и паници одмах се обратио својим западним савезницима – од којих је добио само речи уверавања да ће „све бити у реду и да се не секира“.
Руска војска почистила је Грузинце и ушла у предграђа Чинвалија где се водила жестока борба. Руси су послали елитне падобранске јединице, 76 ваздушно – десантне дивизију која је готово савршено обавила своје задатке. Приликом упада Руске војске у Чинвали у операцији ослобађања од Грузијске окупације, колону тенкова 58. армије предводио је њен командант, генерал – лајтнант Анатолиј Круљов – када су његову колону ухватили у заседу Грузијски специјалци. У тој заседи уништено је око 20 руских оклопних возила – сам генерал био је рањен шрапнелом у ногу и онеспособљен.
Међутим, мајор Денис Вечинов, отео је од Грузина митраљез и њиме почео да одбија Грузински напад, покривајући своје другове. Убрзо је рањен у обе ноге али је наставио да пуца, све док није био погођен у главу. Нажалост преминуо је на путу у болницу, и посмртно одликован орденом „Хероја Русије“ – тада је дошла и помоћ, авијација и командоси и уништили Грузијску заседу и колона је ушла у Чинвали где је успешно потукла Грузине.
Падом Чинвалија у Руске руке праткично је Грузијска војска престала да постоји. Страх и паника су превладали. Грузински војници, опремљени и обучени по НАТО моделу, чак су имали и америчке пушке М – 16 које су почели у паници да бацају и трче према магацинима да узму своје старе, добре , „калашњикове“. Грузијски тенкови и самохотке остајали су крај пута, недирнути и напуштени, а некима су још увек радили мотори.
Грузини су тражили или боље рећи вапили за помоћ од НАТО пакта, али помоћ није дошла.
Русија је убрзо ушла иу Абхазију, извршиал поморски десант, уништила грузијску морнарицу и била практично победник.
Последњи покушај одбране био је покушај да се заустави Руски напад на град Гори, важан стратешки циљ и иначе – родно место Стаљина.
Грузија је послала појачања у град који су Руси тукли артиљеријом, али војници, су се повукли а да нису ни стигли до града.
10. Августа је углавном све било готово. Русија је признала независност Абхазије и Јужне Осетије и својом војском их заштитила.
Три дана касније, Руска војска ушла је у Гори. Грузијска војска је нетрагом нестала, а локална Грузијска полиција понудила је сарадњу Руској војци у одржавању реда у граду. Након пар дана, Руси су почели повлачење, јер Грузијска војска је престала да постоји.
Рат је резултирао потпуним поразом Грузије, а позиција Михајла Сакашвилија је уздрмана јер га је народ прогласио кривцем не само за рат и пораз већ и за корупцију и лошу еконоске ситуацију у земљи.
Русија са друге стране почела је велику медернизацију и опремање своје војске из предострожности због евенуталних нових конфликата.
2004
– Хаити. Анти-владини протести су настављени на Хаитију у наредних неколико недеља. Побуњеници заузимају главне градове на Хаитију. Председник Жан-Бертран Аристид је побегао. Напад на главни град, од стране побуњеника Порт-о-Пренс, на захтев Сједињених Америчких Држава је одложен. Америка доводи своју војску.
2004
– Покушај државног удара у Екваторијалној Гвинеји, где постоје солидне резерве нафте. Британска обавештајна служба МИ6, америчка ЦИА и шпанска тајна служба покушавају да у земљу убаце 70. плаћеника, који су требали да збаце режим председника Теодора Обисанго Нгуема Мбасого уз подршку домаћих издајника. Плаћеници су били затворени, а њихов вођа, Марк Тачер (узгред, син саме Маргарет Тачер!) побегли су у Сједињене Америчке Државе.
2004 – Про-амерички пуч у Украјини. Део 1 , 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11.
На територији САД војне операције, нити нека, било каква ратна дејства, практично, нису вођена. На Америку нико није нападао. Чувени Перл-Харбор (Хаваји), који је нападнут од стране јапанаца током Другог светског рата, била је у ствари окупирана територија, коју су американци девастирали са својим „миротворцима“ недyго од тада. Једина земља која је извршила напад на САД био је рат за независност од Британије, крајем 18. века и енглески напад на Вашингтон 1814 године. Од тада, сав терор долази из САД, а он никада није кажњен, нити на неки начин сакционисан. ( 1 – 6 , 10 – 21 , 23 , 25 , 28 , 30 , 31 , 33 , 34 , 37 , 38 , 41 , 60 , 64 , 65 , 73 , 76 , 79 , 84 , 86 , 87 , 90 , 91 , 97 , 101 , 102).
Као што се може видети из следеће табеле, Американци уопште нису навикли да губе људе у рату. Упореди: Други светски рат – они имају мање 300.000, Први Светски, – 53.000 (сећамо се, у региону 2 милиона), итд. Овај фактор, изгледа, да их зауставља од агресије на Русијy – јер сем тога, Јенкији нису навикли на губитак, а код нас још се увек могу наћи довољно „терориста“ који су спремни да се баце са бомбом испод резервоара.
Дуга листа америчких војних операција са датумима, местом и именима (али без описа) је овде.
(КРАЈ)
