Док се обавештајна заједница САД дуго опирала препознавању значаја OSINT-а (Open Source Intelligence – прикупљање обавештајних података из јавних извора, прим.прев.) током последњих неколико деценија, ентузијастичко прихватање на интернету заснованог OSINT-а од толико појединачних војних лица и пословних сакупљача информација је довело до ентузијазма владе и званичног прихватања онога што многи обавештајни стручњаци сада сматрају кључним алатом чија употребљивост може само да расте.

Интернет је учинио OSINT заиста, заиста великим извором корисних обавештајних података. То нису само милиони гигабајта информација постављених на нету, већ су ту још волуминознија маса постова на форумима, блогови, е-пошта и инстант поруке (IMs – instant messaging), да открију шта тренутно размишља култура. Корпоративни обавештајци – практичари су ти који су упозорили владине људе из обавештајних служби на растућу корисност интернетских података. Корпорације су развиле, у последњих неколико деценија, интерес у прикупљању информација о конкурентима, нова тржишта, и свакојаке ствари које на њих могу утицати. Интернет је ово направио много кориснијом и приступачнијом вежбицом, поготово што су корпорације мање склоне кршењу закона када прикупљају информације, или кад имају приступ моћним правним средствима на располагању владиним истражитељима и аналитичарима.

Годинама су корпоративни обавештајни стручњаци били забринути што владине агенције, посебно ЦИА, не узимају довољно у обзир предности OSINT-а. Део проблема је питање културе. Обавештајне агенције су одувек биле поносне на своје специјалне обавештајне алате, као што су шпијунски сателити, електронске прислушне станице и шпијунске мреже. Већина ових ствари су јединствене за владине обавештајне операције. Људи који користе ове ствари имају тенденцију да с висине гледају на гомилу гикова који једноставно тролују по интернету. Чак и када су штребери почели да се појављују са вредним стварима, није им указано никакво поштовање. То је почело да се мења после 11. септембра 2001, када су многи обавештајни стручњаци, који су били резервисти, позвани у активну службу. Многи од ових мушкараца и жена су радили у BI (Business Intelligence, понекад се назива корпоративним шпијунирањем) и донели су са собом поштовање према OSINT-у и спектакуларну (за владине обавештајце) способност да га користе.

Млађи припадници обавештајних агенција користили су OSINT чешће. Тада се испоставило да постоји све више доказа да неке стране земље експлоатишу OSINT (посебно преко интернета) ефикасније од САД. Нема стране службе која ће ово признати, али постоје индиције да неки народи рударе интернетом прилично интензивно. И ефикасно. „Data mining“ је у великој мери коришћење комерцијалних алата које су америчке обавештајне агенције раније користиле, али сада су усвојене корпоративне технике ровања кроз огромне количине доступних, некатегорисаних података, а често се и злато пронађе.

Пример овог званичног прихватања збио се 2012-те, када је америчка војска издала приручник „Војна техничка публикација 2-22.9“, који детаљно образлаже како најефикасније користити „open source intelligence“ (углавном претраживање интернета). То је било нешто чиме су се OSINT трупе користиле већ више од једне деценије. Објављивање приручника је био начин да се вишем војном руководству каже „порука примљена и схваћена.“ Приручник, поред свих корисних савета које садржи, неће много помоћи војницима који већ користе интернет, али ће бити од користи за убеђивање шефова да се много корисних ствари може добити са интернета.

Влада и војна обавештајна заједница имају новац и софтвер да сниме и анализирају огромне количине података на интернету, и текст и слике. Упркос свим овим ресурсима обавештајне диве ће надгорњати цивилни аматери. Велики фактор у томе била је појава Google Earth и других комерцијалних извора сателитских фотографија. Ово револуционаризује војне обавештајне службе и начин како се вест о војним пословима развија и шири. Случај у детаље објашњава трансформација кинеских оружаних снага, као и активности севернокорејске војске. И Кина и Северна Кореја су већ дуго веома тајанствене у војним стварима. Али је појава Google Earth (првобитно Earth View) пре десет година све променла. Стављањем толико сателитских фотографија на располагање толиким људима, на тако лак начин, дошло се до неочекиваних открића.

Људи су убрзо открили да, ако имају брзу интернет везу, могу да користе Google Earth за проналажење сателитских снимака многих занимљивих ствари. Ово је посебно тачно за „забрањена краљевства“ (Кину, Русију, Северну Кореју и неколико других). Иако су ЦИА и војска имале приступ сателитским фотографијама ових земаља од 1960-их, мало тога је показано јавности. Сада када толико људи може испитивати цивилне сателитске снимке мање резолуције, многи су прешли ​​преко огромних делова забрањених краљевстава, и нашли ствари које су интересантне, а нису никад раније пријављене. Ствари као што су нове војне базе, полигони за тестирање новог оружја и само ново оружје. Отворена дискусија ових налаза, којих је већина већ била позната великим националним обавештајним агенцијама, уродила је увидима и анализама често бољим од онога за шта је знатно мањи број професионалних аналитичара био способан. Још један пример за „мудрост гомиле“.

Технички, државе у питању могу захтевати да Гугл не показује ове поверљиве војне објекте. Али самим подношењем захтева указују на место тајних операција. До сада је мноштво ових ствари било ту и само су чекале да буду пронађене. И корисници су их пронашли. Ово се назива „crowdsourcing“ (кад велики број људи остварује импресивне истраживачке и аналитичке подвиге, јер брзо може да се мобилише и крене на задатак преко интернета). Америчка војска неће рећи да цени рад via crowdsourcing, али су поједини аналитичари и обавештајни званичници ставили до знања, незванично, да је crowdsourcing још једно корисно средство које им неочекивано дошло путем интернета.

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић

(strategypage.com)

Ознаке: Google Earth, интернет, обавештајни подаци