Анализа три књиге које заговарају различите стратегије америчке спољне политике.

У времену у којем национална безбедносна стратегија председника Трампа наводно полази од ,,принципијелног реализма вођеног исходима, а не идеологијом“, три нове књиге заузимају различита становишта у дугој борби између реалиста и неоконзервативаца. Колекција есеја Роберта Каплана, ,,Повратак света Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“, представља вешто састављену аргументацију за рационалан приступ међународној безбедности која баштини и идеалистички импулс Америке.

Елиот Абрамс, са друге стране, прави страствени пледоаје за повратак агенди ширења демократије тако обожаваној међу неоконима. То је јасно и из наслова његове књиге – ,,Реализам и демократија: Америчка спољна политика након арапског пролећа“ – међутим, он покушава да прикрије своје интервенционистичке погледе терминологијом реалисте. Харлан Улман мапира трећи курс. Његова ,,Анатомија неуспеха: Зашто Америка губи сваки рат који започне“ заступа став да у суштини ни један ни други приступ нису конзистентно подупрти ониме што он назива ,,трезвеним стратешким размишљањем“, што је резултовало назадовањима америчке политике на бојишту и изван њега.

КАПЛАНОВ ПОГЛЕД

Каплан (на слици испод) заслужено носи репутацију некога ко избегава идеологију, макар и само због његових напуштања стаза поражених политика и историјске перспективе која га је убедила да је потребно ствари посматрати онаквим какве јесу, а не онаквим каквим би ми желели да их видимо. Његово јединствено комбиновање географије, историје, културе и економије чини га мудрим саветодавцем доносиоцима одлука који су пречесто затворени у својим канцеларијама, а путовања проводе у хотелским собама, на луксузним вечерама или организованим турама између званичних сусрета. Истовремено, он просечном читаоцу нуди софистиковану али читљиву анализу еволуирајућег међународног система, уз велики фокус на пад вестфалијанског поретка који елаборира у уводном и водећем есеју по ком је названа цела књига.

Каплан нуди необичан поглед на руски и кинески експанзионизам. Он тврди да је ,,географско срце“ изазова који Русија представља ,,басен Црног мора: ту се Русија укршта са Украјином, Турском, Источном Европом и Кавказом. Или другачије објашњено, ту се Европа сусреће са Блиским истоком и ту се сударају бивши руски, османски и хабзбуршки конфликтни системи“. Њега брине да су западни креатори политике поклањали премало пажње овом геополитичком вртлогу. Он истиче стратешки значај Бугарске која је засигурно НАТО савезник, али ,,само као једна од многих земаља које су невидљиве политичкој елити Вашингтона и које последично никада нису део разговора“.

Кинески изазов је сасвим другачији. Каплан пише:

,,глобализација, са својим преувеличаним акцентом на поморске линије комуникација, учинила је неминовном кинеску пројекцију силе са континенталне копнене масе у отворена мора. Пошто то захтева да Кина остане сигурна на копну, такође подразумева перманентно потчињавање муслиманских Ујгура, Тибетанаца и грађана Унутрашње Монголије (аутономна покрајина НР Кине; прим. прев). И тако добијамо стратегију Један појас-један пут. Укратко, етнички демони унутар граница Кине терају је да војно и економски захвата много даље од својих граница“.

Упркос томе, он види значајну и дугорочну претњу обема земљама у облику унутрашњег труљења ауторитарности, које би довело у питање централну контролу над нечим што се суштински може назвати империјама, као и у случају Ирана и Турске. Он предвиђа сличан изазов и високо централизованој владавини иранских мула – што се недавно обистинило на улицама сваког већег иранског града – као и турском Реџепу Тајипу Ердогану чије ће империјалне амбиције тешко бити одрживе у дужем периоду. Како Каплан наводи, ,,империјална искуства Турске, Ирана, Русије и Кине објашњавају геополитичку стратегију сваке од ових земаља све до данас“. Међутим, он даље примећује да ,,због начина на који комуникационе технологије оснажују појединце и мале групе – уз нестабилност која израња из све веће преплетености криза широм света – претње империјално оријентисаним центрима моћи сада су веће него икад“.

Штавише, глобализација представља изазов многим земљама на два различита начина. С једне стране, она подстиче ,,настанак глобалне културе која се протеже преко континената“, али истовремено ,,управо због тога што су религија и култура ослабљени глобализацијом, оне морају да буду поново пронађене на начине који су жешћи, више монохроматски и идеолошки, и то средствима комуникационе револуције“. Као пример потоњег он наводи ,,Боко Харам и Исламску државу који не представљају ислам сам по себи, него ислам распаљен тиранским конформизмом и масовном хистеријом изазваном интернетом и друштвеним мрежама“. Сукобљавајући се са Семјуелом Хантингтоном, Каплан закључује да ,,то што се одвија није такозвани сукоб цивилизација, него сукоб вештачки реконструисаних цивилизација“ чија моћ лежи у страху и експлоатацији све глобалнијих мрежа.

Уз све то, Каплан очекује даљи успон текућег популистичког национализма, попут оног који је довео до брегзита и који је дао ветар у леђа нагонима за самосталношћу Шкотске, Каталоније и северне Италије од њихових централних власти. Он види напрсле државе широм Евроазије – и Африке такође – као опстајуће, али потопљене у тренд лојалности градовима, регионима и племенима који долази у први план. Његов закључак јесте да ,,западна цивилизација не бива уништавана, него се разређује и раштркава“.

Каплан насловљава прво поглавље своје књиге ,,Стратегија“, и природно је што креаторима политике у Вашингтону намењује свој савет о томе како би стратегија требало да изгледа. Капланов рецепт за Америку – чији је удео у вестфалијанском моделу очигледно био повезан са стварањем њеног послератног међународног војног, економског и финансијског поретка – је двојак. Прво, он упозорава да би Вашингтон морао да буде пажљив да не форсира промене режима, нарочито код својих супарника Русије и Кине. Штавише, иде и корак даље. Он би избегавао било какав степен мешања у унутрашњу динамику других земаља. ,,Свет је довољно непријатно закомпликован (све више је такав) и без наше потребе да намећемо своје вредности унутрашњим системима других земаља. Стога би требало да кренемо да се питамо како да делујемо са опрезом и уздржаношћу, без скретања у неоизолационизам“. Свргавање тренутних владајућих структура у Пекингу и Москви би могло да доведе до хаотичног распада једне или обе земље, што би се могло проширити кроз евроазијски копнени масив ако се има у виду повезаност савремене међународне средине. Свет региона и градова-држава који су међусобно у рату би био најгори кошмар за Америку.

Његов други савет који се тога тиче јесте да Вашингтон усвоји модел опреза деветнаестовековне Британије када примењује војну силу, док истовремено настоји да одржи монопол у поморској контроли источне хемисфере. Ово друго неће бити нимало лако, међутим, и то не само због тога што кинеска флота наставља да расте и шири своју зону деловања у отвореним морима. Како Каплан истиче у свом есеју о опадању америчких поморских снага насловљеном ,,Елегантно опадање: Растући значај морнарице“, Сједињене Државе ће морати поново да размотре свој приступ поморској моћи која остаје витална за националну безбедност. Неки од његових предлога су прилично радикални, попут делегирања неких мисија приватним морнаричким компанијама, практично се враћајући у еру гусарења на које се млада америчка република веома ослањала. Други су више конвенционални, попут опремања великих носача авиона ласерским оружјем, или увећања броја подморница у флоти. Његова централна теза јесте да се опадање флоте може контролисати и преокренути докле год њен фундаментални значај за националну безбедност има централно место у умовима креатора политике у годинама које долазе.

Веће ослањање на морнарицу и, услед импликација текућих мера штедње и Закона о контроли буџета из 2011. године, неширење, па чак и смањивање армије – односно, како то Каплан каже, ,,наша копнена стратегија би требало да буде секундарна и да прати нашу ваздушну и поморску стратегију, а не обрнуто“ – чини мање вероватним да ће Сједињене Државе предузети још коју операцију промене режима попут оне у Ираку. У другом есеју, у одељку књиге под насловом ,,Рат и његови трошкови“, Каплан се бави питањем да ли је оно што је почело као ,,Операција ирачка слобода“, а наставља се до данас, било вредно утрошених људи и материјала. Његов одговор је недвосмислен: ,,након више од 4.000 мртвих, што је број који је још увек у порасту, одговор у годинама које долазе ће и даље бити не“.

Његов поглед рефлектује његову свеукупну скептичност поводом америчког срљања у спољне авантуре, нарочито када се оне не тичу директно америчке националне безбедности, као што је био случај са Ираком или Вијетнамом, који Каплан назива ,,прљавим, лоше осмишљеним“ ратом. Штавише, он је сумњичав према промени режима било да она укључује употребу војне силе или не. У том смислу, он прати стопе Хенрија Кисинџера коме се нескривено диви и који је тема једног поглавља књиге, у одељку посвећеном ,,Мислиоцима“. Али он има много тога да каже и у корист другог реалисте који је био предмет значајне критике, Семјуела Хантингтона, заступника тезе о ,,сукобу цивилизација“. Каплан види Хантингтона као интелектуалног гиганта који је успео да споји либерализам старог кова и подршку извозу америчких идеала са потребом да се очува америчка моћ. Каплан практично говори својим читаоцима да амерички конзервативизам не мора да буде хладног срца и да свакако може да промовише америчке вредности без да их намеће оним културама које би могле да им се опиру, или да предузима војне акције против оних који им се опиру.

Капланово дело укључује и есеј, написан деценијама раније, који ће сигурно привући посебну пажњу. У поглављу названом ,,Када Северна Кореја падне“, Каплан спекулише о ефектима које ће колапс севернокорејског режима имати на Јужну Кореју, Америку и корејске суседе. Он примећује да:

,,многи Јужнокореанци имају интерес у опстанку режима фамилије Ким или нечег сличног њему, јер би његов колапс изазвао период економске жртве за који нико у Јужној Кореји није спреман… Кинеске инфраструктурне инвестиције већ постављају темеље за тампон државу налик на Тибет у највећем делу Северне Кореје, којом би Пекинг индиректно владао преко својих корејских компањона једном када режим фамилије Ким пропадне… Са тачке гледишта просечног Јужнокореанца, изгледа да Кинези имају бољу понуду него Американци, чији би план о слободном и демократски уједињеном полуострву захтевао да јужнокорејски порески обвезници плате највећи део трошкова. Што Вашингтон уже буде посматрао ствари у терминима демократског Корејског полуострва, то ће Пекинг имати већи потенцијал да искључи Сједињене Државе из овог питања“.

Ово је гледиште које би, у тренутку када председник покушава да направи споразум са Ким Џонг-уном, требало да наведе на размишљање креаторе политике у Трамповој администрацији.

ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ УНИВЕРЗАЛНА ВРЕДНОСТ

У контрасту са Каплановим опрезним реализмом, Елиот Абрамс (на слици испод) страствено и силовито заступа став да је демократија, та квинтесенцијална америчка вредност, заправо универзална, и да би Вашингтон морао да учини све што може како би је промовисао у арапском свету, том запећку демократске стагнације. Као непостиђени неоконзервативац – његова интелектуална искреност је у оштром контрасту са многим од његове неоконзервативне сабраће који поричу интелектуалну раскош – он посвећује значајан део почетка своје књиге разматрању политичких дебата из седамдесетих и осамдесетих. Абрамс је принц неоконзервативног покрета.

Повезан браком са неоконзервативном првакињом Миџ Дектер, супругом Нормана Подхореца, (Елиот Амбрас је био ожењен ћерком Миџ Дектер и Нормана Подхореца, Рејчел Абрамс, прим. прев.), радио је за сенаторе Хенрија ,,Скупа“ Џексона и Патрика Мојнихена, либералне јастребове Демократске партије који су били политички очеви неоконзервативног покрета. Не изненађује да је Кисинџер мета посебних критика због тога што је држао да је детант са Совјетима вреднији од људских права, а нарочито због тога што се противио амандману Џексон-Ваник који је повезивао трговину са СССР-ом са слободом емиграције совјетских Јевреја. У ствари, како Каплан истиче, али не и Абрамс, јеврејска емиграција из СССР-а је заправо опала након што је Конгрес усвојио амандман. Абрамс ће само рећи да се ,,дебата наставља о томе да ли је амандман довео до веће емиграције“, што је наравно другачије од саопштења да је имао управо супротан ефекат.

Абрамс потом изненађујуће тврди ,,да се слободно може рећи да је емиграција расла сваки пут када су Совјети нешто хтели од Сједињених Држава, од увећања трговине до споразума SALT 1 и SALT 2“. Истичући да је било каква совјетска веза између жеље за увећаном трговином и емиграцијом била дискутабилна, он пропушта да спомене да су неоконзерватици, било мушки или женски, били оштри противници SALT споразума. Очигледно да су, иако против тога да ,,реализам“ гази хуманитарна питања, сматрали савршено прихватљивим да идеологија која је опонирала контроли наоружања то чини.

Након пружања прегледа прастарих битака између неокона и реалиста, Абрамс се потом враћа теми своје књиге: агенди слободе и Арапима. Он закључује да упркос културним и историјским разликама са Западом, становници арапског света вреднују и жуде за демократијом исто онолико колико и људи у другим земљама. Користећи обимне, уистину предугачке, цитате председника Џорџа В. Буша, он тврди да је Буш у ствари био једини председник који је разумео да промоција људских права не подразумева само фокус на појединце попут дисидената утамничених од стране диктаторских режима, него настојање да се семе демократије посади кроз већу подршку политичким заједницама које настају. Из тог разлога он је критичан према Џимију Картеру који је, иако је уздигао значај људских права, чинио то само у контексту права појединаца, без позива на свеобухватне промене у владању.

Абрамсова посвећеност промени начина на који се влада у арапском свету подразумева чак и улогу за исламистичке партије. Он сматра да би их учешће у власти учинило умеренијим, док би њихово изузеће само довело до отуђења и, коначно, побуне.

Абрамс посвећује највећи део своје пажње немонархијским арапским земљама – Либији, Египту, Сирији и Јемену пре свих. Са упадљивим изузетком Бахреина, који је придружио уз четири републике, он закључује да традиционалне монархије – заливске земље, Јордан и Мароко – имају предност у легитимитету и постепеним (иако застајукућим) подухватима реформи. Али баш као што су реформе саудијског принца Мохамеда бин Салмана биле мање усредсређене на демократију, а више на унапређење економских и социјалних услова просечних Саудијаца, исто се може рећи за реформе које предузимају други традиционални владари. Неки, као краљ Мохамед од Марока или краљ Абдулах од Јордана, као и кувајтски емир, раде са парламентима, чак допуштајући исламистима да се кандидују и освајају посланичка места на парламентарним изборима. Ипак, власт чврсто остаје у рукама краљевских породица и њихових најлојалнијих присталица. Владајуће породице других традиционалних монархија, укључујући Бахреин, такође задржавају власт. Штавише, Абрамс не даје довољно признања бахреинској фамилији Ал Калифа за покушаје споразумевања са шиитском већином, нити било где спомиње покушаје Ирана да користи шиите како би дестабилизовао оно што назива својом четрнаестом провинцијом (како је Садам називао Кувајт својом деветнаестом провинцијом).

Абрамс указује на амерички успех у промоцији демократије у послератној Немачкој и Јапану, на Тајвану, у Јужној Кореји и на Филипинима, у Латинској Америци, посебно Ел Салвадору, као и у совјетској централној и источној Европи. Свако од ових места, са изузећем Јапана, Тајвана и Кореје, је имало неки ниво демократске традиције пре него што су пала у руке аутократа и диктатора. Штавише, и Јапан је имао парламент пре Другог светског рата, а потом, након што је претрпео једини нуклеарни напад у историји, није имао избора него да прихвати Устав који су написали Американци. Што се тиче Тајвана и Кореје, обоје су патили под диктаторима деценијама пре него што су се трансформисали у демократије.

Абрамс посвећује релативно мало места америчким напорима за промоцију демократије у Ираку – по цену многих живота и много новца – након иницијалне победе над Садамом. Он исправно саопштава да је првобитна мотивација за напад на Садама било уверење, и то како се касније видело погрешно иако не мање легитимно, да је Садам поседовао оружја за масовно уништење. Иако признаје да је Ирак био ,,мочвара“, све што говори о текућем америчком ангажману тамо јесте да је ,,поштено рећи да је комбинација реторике Бушове администрације у случајевима Авганистана и Ирака довела до распрострањеног закључка да су те инвазије… биле тесно повезане, па можда и да су биле неизбежни продукти агенде слободе“. Он међутим у наставку практично оповргава да је то уопште био случај: ,,Ово свакако није био поглед који смо ми унутар администрације усвајали. Имали смо на уму палету традиционалних и нетрадиционалних приступа за промену режима на Блиском истоку“.

То је можда био Абрамсов лични став. То није био став других неокона, нарочито оних које је Ахмед Чалаби (Ахмед Чалаби је био председник и оснивач тзв. Ирачког националног конгреса, опозиционе организације у егзилу која је тесно сарађивала са Пентагоном и CIA, прим. прев.) навео на закључак да ће уклањање Садама не само довести до демократског Ирака, него и до ланчане реакције која ће увести демократију у друге арапске земље, па самим тим и до услова за мир са Израелом. Свакако, када се има у виду утицај који је Чалаби имао у Вашингтону у раним данима Бушове администрације, они који су повезивали промену режима у Ираку са агендом слободе нису били тако далеко од истине.

Абрамс имплицитно критикује Кондолизу Рајс због тога што је тежила израелско-палестинском мировном споразуму по цену агенде слободе. Он наводи да је, у тражењу споразума који би био завршни камен у здању председниковог и њеног мандата, она сматрала да би ,,притисак на Арапе поводом интерних реформи морао да буде на другом месту у односу на Анаполис процес (назван по конференцији у Анаполису, Мериленд, из новембра 2007, која је требало да успостави курс помирења за Израел и Палеситну, прим. прев.) с обзиром на то да се очекивао обновљени напор на израелско-палестинском фронту. Он не спомиње сопствени скептицизам поводом дводржавног решења које је било подлога читавог мировног процеса. Недавно је ,,Џувиш инсајдеру“ саопштио следеће:

,,Дуго сам веровао и јавно говорио да је независна и суверена палестинска држава нереална и да заправо није одржива. Припала би или Израелу, или Јордану, а много је логичније да би имала неки однос са Јорданом, који је муслиманска арапска држава“.

Није ни чудо што би подредио мировни процес Израела и Палестине агенди слободе.

Абрамс признаје да избори не доносе нужно демократију. Штавише, Абрамс се слаже да је учешће Хамаса на палестинским изборима 2006. било катастрофа. То га, међутим, не наводи на ускраћивање подршке изборима у потенцијалним демократијама, или на искључивање исламиста од учешћа на истим. У случају Хамаса, он сматра да је ,,најважнија грешка Бушове администрације била то што је дозволила терористичкој групи да уђе у политику а да није прво положила своје оружје или се обавезала да ће то учинити“. Он изгледа да превиђа реалност да Вашингтон можда не би био у стању да диктира услове тога ко би могао, а ко не би могао да учествује у изборима одржаним у другој држави.

Абрамс држи Тунис за модел тога како би агенда слободе требало да функционише у арапском свету, чак и уз учешће исламиста. А ипак, Тунис је изузетак, то је једина земља која је изашла из арапског пролећа без регресије у нову аутократију као у Египту, или колабирања у грађански рат као у Сирији и Јемену. Штавише, упркос клептоманској корупцији ауторитарне Бен Алијеве владе, Тунис је дуго био познат по својој верској толеранцији – Јевреји и хришћани су слободно могли да се моле тамо – као и по свом прогресивном третману жена. Ово потоње је нешто од чега је Абрамс спреман да се опрости уколико су други елементи онога што он сматра конститутивним за демократију испуњени, иако би жене могле да имају другачије мишљење.

Коначно, само су две друге државе, обе неарапске, искусиле не само учешће исламиста на изборима, него и њихов долазак на власт, и то са различитим несрећним резултатима. Ердоганова Турска је обновила бруталне нападе на своје Курде, ухапсила хиљаде бирократа и стотине новинара и подрила независност судског система. А ни Иран није баш модел за агенду слободе, иако има изборни парламент у којем чак и Јевреји могу да седе. Нити би требало заборавити да је управо демократска вајмарска Немачка била та у којој је нацистички покрет постао највећа политичка странка у држави.

Абрамс се залаже за усмеравање америчке помоћи, и то више оне приватне него државне, развоју политичких партија уместо невладиних организација, које углавном настоје да се фокусирају на индивидуална људска права уместо на модификације режима или њихову замену. Он би условио безбедносну помоћ домаћим реформама, закључујући да након пада комунизма не постоји изговор за подршку ,,нашим кучкиним синовима“. Оно што он изгледа не схвата јесте да Сједињене Државе више не доминирају међународном економијом као што су некада, и да државе могу и хоће да се обрате Кини као извору помоћи или алтернативном моделу управе. Уз то, Кина није усамљена у својој спремности да подржи ауторитарне режиме без постављања питања. Индија је иста таква. Па чак и Израел. Сједињене Државе једноставно не могу да пуцну својим економским и безбедносним прстима и захтевају прогрес ка демократији. Аутократије имају другу страну којој могу да се окрену. И то чине.

Аутократије такође неће седети скрштених руку пред америчким покушајима да им угурају нов модел владања. Осветиће се. Владимир Путин је показао начин на који се то ради протеривањем управо оних институција за које Абрамс наводи да нуде највише за подршку његовој агенди: Националног демократског института (NDI) и Међународног републиканског института (IRI). Штавише, Путин се ту није зауставио. Он се умешао у унутрашњу америчку политику у много већем обиму од било које спољне силе још од када су Британци подржавали Конфедерацију током Грађанског рата. А иако је великом већином гласова реизабран, он и даље протестује против америчког ,,мешања“ у његов изборни процес.

Ништа од овога не колеба Абрамса. Његов политички јеловник и даље би нудио више америчке помоћи развоју политичких странака, а мање се фокусирао на подршку невладиним организацијама и цивилном друштву. Он би заговарао учешће исламиста у влади. Он би условио безбедносну помоћ домаћим реформама. Позивао би на изборе. И он не искључује војну акцију за смену режима, уместо да прими к знању да тренутна америчка политичка клима чини такву акцију мало вероватном, ако не и немогућом. Контраст са Капланом не би могао да буде већи.

ТРЕЗВЕН СТРАТЕШКИ ПРИСТУП

Харлан Улман (на слици испод) приступа америчкој безбедносној политици са битно другачијег становишта. Ослањајући се на своје искуство морнаричког официра који је служио у Вијетнаму, као и вишег војног аналитичара (што је био и док је носио униформу, али и потом, као члан неколицине водећих вашингтонских тинк-тенкова), Улман сматра да од краја Хладног рата Сједињеним Државама недостаје ,,трезвено стратешко размишљање“ неопходно за ефикасно бављење брзо еволуирајућом међународном средином. Као резултат, ,,тамо где је употреба силе отишла жалосно наопако, то је било услед неуспеха доносилаца одлука који су допустили да неразумно и мањкаво стратешко размишљање изазива лоше одлуке“. Свака администрација након Кенедијеве пада под Улманову критику, мада он администрацију Џорџа Буша старијег третира нешто блаже него друге.

Улман нуди три предуслова за оно што узастопно назива ,,трезвеним стратешким размишљањем“ које мора бити подлога за сваку велику одлуку која се тиче безбедности нације. Прво, доносиоци одлука морају да имају ,,дубоко разумевање и знање поводом околности које окружују и обухватају проблеме“. По његовом мишљењу, одлуке да се интервенише у Вијетнаму, Ираку, Авганистану и Либији, као и у рату против ISIS, лишене су овог стандарда.

Друго, ,,администрације нису успеле да схвате измењену стратешку средину свог доба“. Према Улмановом мишљењу, ,,данашњи спољнополитички интелектуални оквир остаје великим делом утемељен у хладноратовском размишљању“. Креатори политике тек треба да у потпуности усвоје реалности умреженог, мултиполарног света, па стога изазове пречесто посматрају кроз идеолошку призму уместо на основама реалности. Улман нарочито идеје о ,,обуздавању“ (deterrence) наводи као пример превазиђеног размишљања. ,,Обуздавање“ више није зависно од силе оружја и претње термонуклеарним ратом, већ уместо тога, како Улман наводи, зависи од ,,трезвеног стратешког размишљања“ које позива на кооперацију са државама у појединим аспектима, нпр. у наношењу пораза Исламској држави, чак и док постоји надметање и тензија у другим аспектима.

Треће, Улман позива на оно што је називано ,,свеобухватним управљачким приступом“ (whole of government approach) како би се решавали међународни изазови кроз употребу невојних утицаја – што Џозеф Нај назива ,,меком моћи“. Превелико ослањање на војну силу како би се компензовали други алати утицаја никако не може да доведе до успеха. Нити то може ослањање на ,,звучне називе“ као што су ,,рат против тероризма“ или ,,хибридни рат“, које он сматра ,,антитезама трезвеног стратешког размишљања“. До овог тренутка би се читалац толико пута сусрео са термином ,,трезвено стратешко размишљање“ да би му он досадио. Међутим, Улманов циљ би могао да буде да поенту понови довољно често и темељно како би она заиста почела да утиче на креаторе политике и аналитичаре након што спусте његову књигу.

Улман наставља са проценама степена примене таквог размишљања код сваке администрације од Џона Ф. Кенедија. У појединим случајевима пружа неке проницљиве примедбе. На пример, Улман пореди идеолошки и тврдолинијашки одговор Кенедијеве администрације на кубанску ракетну кризу којом је погрешно протумачена Хрушчовљева жеља да се у ствари смање војни издаци, са одлуком да се освоји Ирак 2003. У првом случају, Кенеди је применио ,,сирову војну снагу како би затворио ракетни јаз који није постојао“, док је у другом случају инвазија била ,,одговор на оружја за масовно уништење која нису постојала“.

У другим случајевима, међутим, не нуди уверљиве алтернативе политикама које су спровођене. Примера ради, Улман, као и Каплан, али нимало као Абрамс, пружа усиљене хвалоспеве за Ричарда Никсона и Хенрија Кисинџера који су ,,остварили невероватна достигнућа у односима са Кином и Совјетским Савезом“, ,,разумели глобалну политику и били добро потковани историјом“ и ,,били довољно софистиковани да изнесу добро промишљену али рискантну стратегију“. Ипак, критикује обојицу, а посебно Никсона, због ,,тајног плана“ да се оконча рат у Вијетнаму. Уместо ,,одлагања акције у Вијетнаму… да је у јануару 1969. покренуо операцију ,,Лајн бекер 1“ (мисли се на операцију стратешког бомбардовања Северног Вијетнама од маја до октобра 1972. у циљу одлагања северновијетнамске инвазије на Јужни Вијетнам, прим. прев.), минирао Хајфонг (америчка војска је маја 1972. минирала луку Хајфонг која је била највећа и најважнија у Северном Вијетнаму, прим. прев.) и покренуо интензивнију ваздушну кампању против Севера, Ханој је могао бити приморан да седне за преговарачки сто“. Могао је, али не нужно, а сви су генерали после битке.

Како би додатно аргументовао своје ставове, Улман пружа низ разговора које је имао са водећим креаторима политике који су били умешани у један или више конфликата које су Сједињене Државе водиле од Кенедијеве администрације до данас. Нису сви ти дијалози подједнако просветљујући, могао је и да изостави неколицину и његовој хипотези не би ништа било одузето. Упркос томе, нарочито тамо где наводи разговоре са особама које добро познаје, као што су Лес Еспин и Џон Кери (о којем Каплан и Абрамс имају мало тога похвалног да кажу), он нуди значајан увид у њихове бриге поводом кључних политичких проблема.

Поднаслов Улмановог претпоследњег поглавља би се подједнако уклапао и у Капланову књигу: ,,Историја је важна“. Сумирајући своју процену о неуспеху претходних администрација да победе у ратовима које су започеле, Улман примећује да оне нису нужно пропуштале да примене стратешко размишљање, него су га ,,пречесто погрешно примењивале“. Оно што је потребно, саопштава он, је ,,приступ трезвеном стратешком размишљању базиран на памети“ која се састоји од три елемента истакнута у уводу књиге: пуно знање о ,,сету проблема и решењима“, ментални склоп 21. века и ,,фокус на дотицање, утицање и контролу воља и перцепција правих и потенцијалних непријатеља“.

Тешко је не сложити се са Улмановим предлозима, али неће сви делити његове премисе. Пре свега, нико не може имати пуно знање о решењима за дати проблем. Осим тога, ,,ментални склоп 21. века“ би могао да доведе до радикално другачијих политика. За Абрамса, тај ментални склоп позива на тежиште на демократији, за Каплана он позива на опрез у размишљању о било каквој интервенцији поводом унутрашњих питања друге државе. Коначно, лакше је говорити о ,,контроли воље“ него извести то. На неки начин, Абрамс би могао да каже да је то управо оно што он жели да постигне кроз умањивање значаја пројеката добре управе које Агенција за међународни развој и разноврсне НВО спонзоришу и преусмеравање буџетских приоритета на програме NDI и IRI којим се подржава стварање поузданих политичких партија. Каплан би, са друге стране, рекао да је идеја о контроли воље само још један пример америчких заблуда, што је био главни узрок многих невоља Вашингтона у протеклих неколико деценија.

Очигледно, дебата о томе како би Америка требало да се понаша на светској позорници је далеко од готове. У одређеном обиму, Доналд Трамп је потиснуо ову дискусију у други план, јер нема тог озбиљног аналитичара који би заступао твитерашку политику националне безбедности. Међутим, у једном тренутку, било да је Трамп и даље у Белој кући – можда док буде имплементирао конвенционалније елементе своје националне стратегије безбедности – било онда кад у њој буде његов наследник, дебата ће поново изронити на површину. Онима који желе да разумеју многе нијансе те дебате би ваљало да прегледају размишљања Каплана, Абрамса и Улмана.

ИСТОРИЈСКА ОДЛУКА: Северна Кореја обуставила нуклеарна тестирања https://t.co/X395db7l7v

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 21, 2018

Дов С. Закхајм је био финансијски саветник секретара одбране (2001-2004) и заменик секретара одбране (1985-87). Потпредседник је Центра за национални интерес.

Извор: standard.rs

Ознаке: Сједињене Америчке државе