ШТА ЈЕ СРУШИЛО „америчко столеће“?

0

Вашингтон је проћердао униполарни моменат. Али шта је срушило америчку хегемонију – успон нових изазивача или империјално пренапрезање?

У неком моменту током протекле две године, америчка хегемонија је умрла. Доба америчке доминације је била кратка, плаховита епоха, тачније неке три деценије обележене двема моментима од којих је сваки на свој начин представљао преломну тачку. Она је рођена услед колапса Берлинског зида 1989. године. Њен крај, односно почетак краја, изникао је из још једног колапса – оног ирачког из 2003, од када траје лагано пропадање. Али да ли је смрт изванредног статуса Сједињених Држава резултат спољних узрока или је Вашингтон убрзао сопствену пропаст лошим навикама и лошим понашањем? То је питање о којем ће историчари дебатовати у годинама које долазе. Али у овом тренутку имамо довољно времена и перспективе да саставимо неке прелиминарне опсервације.

Као и у већини смртних случајева, и овом је допринело мноштво узрока. У међународном систему су постојале дубоке структурне силе које су неумољиво деловале против било које нације која би акумулирала толико моћи. У америчком случају, међутим, запањујући су начини на које је Вашингтон – са позиција без преседана – проћердао своју хегемонију и злоупотребио своју силу, губећи притом савезнике и храбрећи непријатеље. А сада, под Трамповом администрацијом, Сједињене Државе су изгледа изгубиле интересовање, па чак и веру, за идеје и сврху које су удахњивале живот њеном међународном присуству кроз три четвртине века.

Америчка хегемонија у постхладноратовској ери је била другачија од било чега што је свет видео још од Римског царства. Писци воле да освит „америчког века“ смештају у 1945, недуго пошто је медијски магнат Хенри Лус сковао дотичну синтагму. Међутим послератна ера била је битно другачија од оне постхладноратовске. Чак и након 1945, Француска и Уједињено Краљевство су, протежући се дуж огромних територија широм света, и даље имали своје империје, па тако и дубоки утицај. Убрзо се Совјетски Савез наметнуо као ривалска суперсила, надмећући се са утицајем Вашингтона на сваком ћошку планете. Подсетимо се да је фраза „трећи свет“ потекла из троделне поделе планете, при чему су „први свет“ чиниле САД и Западна Европа, а „други свет“ комунистичке земље. Трећи свет је био све остало, и ту се свака земља колебала између опредељења за Америку или Совјетски савез. За највећи део светског становништва, од Пољске до Кине, век тешко да је деловао „амерички“.

Америчку постхладноратовску супремацију је испрва било тешко детектовати. Како сам истакао у Њујоркеру 2002, већина учесника је пропустила да је увиди. У 1990, британска премијерка Маргарет Тачер је тврдила да се свет дели у три политичке сфере, којим ће доминирати долар, јен и немачка марка. Књига Хенрија Кисинџера Дипломатија из 1994. је предвиђала освит новог мултиполарног доба. У самим Сједињеним Државама је свакако било мало тријумфализма. Председничку кампању из 1992. су обележили осећај слабости и замора. „Хладни рат је готов, Јапан и Немачка су победили“, понављао је демократски кандидат Пол Цонгас (изгубио номинацију за кандидата Демократске странке од Била Клинтона, прим. прев.). У Азији је већ почело да се шушка о „пацифичком веку“.

Постојао је један изузетак од ових анализа, пророчки есеј објављен на страницама овог часописа (мисли се на Форин аферс, прим. прев.), написан из пера конезрвативца Чарлса Краутхамера: „Униполарни моменат“, из 1990. године. Али чак и овај тријумфалистички поглед је био ограничен у смислу трајања, како и сам наслов то наговештава. „Униполарни моменат ће бити кратак“, признао је Краутхамер, предвиђајући у колумни Вашинготн поста да ће веома брзо Немачка и Јапан – две растуће „регионалне суперсиле“ – почети да воде спољне политике независне од Сједињених Држава.

Чарлс Краунтхамер (1950-2018), конзервативни интелектуалац, колумниста и добитник Пулицерове награде 1987. године

Креатори политика су прихватили опадање униполарности, за које су претпоставили да је неизбежно. Године 1991. отпочели су балкански ратови, а Жак Пу – председник Савета Европске уније – је изјавио: „Ово је час Европе“. Објаснио је: „Ако постоји проблем који Европљани могу да реше, онда је то југословенски проблем. То је европска земља и Американци ту немају шта да се мешају“. Али се испоставило да су само Сједињене Државе поседовале комбинацију силе и утицаја којом су могле да ефектно интервенишу и реше кризу.

Слично томе, крајем деведесетих, када је серија економских шокова гурнула источноазијске економије у стрмоглави пад, само су Сједињене Државе могле да стабилизују светски финансијски систем. Оне су организовале 120 милијарди долара вредну међународну помоћ за најтеже погођене земље, чиме су решиле кризу. Магазин Тајм је на својој насловној страни објавио слику три Американца – министра финансија Роберта Рубина, председника Федералних резерви Алена Гринспена и заменика министра финансија Лоренса Самерса, под насловом „Комитет за спас света“.

ПОЧЕТАК КРАЈА

Исто онако како је америчка хегемонија почетком деведесетих расла тако да је нико није примећивао, тако су и крајем деведесетих почеле да расту силе које ће је подрити, премда су људи до тада већ почели да говоре о Сједињеним Државама као о „незамењивој држави“ и „јединој светској суперсили“. Пре свега, одвијао се успон Кине. У ретроспективи је лако рећи да је Пекинг био тај који ће постати једини озбиљни ривал Вашингтону, али то није било тако очигледно пре четврт века. Иако је Кина убрзано расла од 1980-их, то је остваривала са веома ситном базом. Мало земаља је успело да одржи такав процес више од пар деценија. Чудна кинеска комбинација капитализма и лењинизма је деловала фрагилно, нарочито након устанка на тргу Тјенанмен.

Али успон Кине је истрајао, а ова земља је постала нова велика сила „у комшилуку“, и то са снагом и амбицијом да се пореди са Сједињеним Државама. Русија је, са своје стране, прешла пут од слабости и пацификације с почетка деведесетих до ривалске реваншистичке силе, односно до статуса кварише са довољно способности и подлости за ометање. Како су ова два велика светска играча била изван међународног система који је изградила Америка, свет је ушао у постамеричку фазу. Данас су Сједињене Државе и даље најмоћнија земља на свету, али оне постоје у свету светских и регионалних сила које могу – и често то и чине – да узврате ударац.

Напади од 11. септембра 2001. и успон исламистичког тероризма су одиграли двоструку улогу у опадању америчке хегемоније. Испрва је деловало да су напади оснажили Вашингтон и мобилисали његову моћ. Године 2001, Сједињене Државе, које су тада и даље биле економски веће од пет наредних земаља заједно, су одлучиле да повећају своје годишње војне издатке за суму од готово 50 милијарди долара, што је више од читавог војног буџета Уједињеног Краљевства. Када је Вашингтон интервенисао у Авганистану, био је у стању да добије убедљиву подршку за кампању, и то чак и од Русије. Две године касније, упркос многим противљењима, и даље је био у стању да састави велику међународну коалицију за напад на Ирак. Прве године овог века обележиле су врхунац америчке империје, а Вашингтон је покушавао да од нуле изгради крајње стране земље – Авганистан и Ирак – удаљене хиљадама километара од САД, упркос невољном прихватању или активном протвиљењу остатка света.

Нарочито је Ирак обележио прекретницу. Сједињене Државе су се упустиле у рат по свом избору упркос стрепњама које је изражавао остатак света. Покушале су да натерају УН да печатира њихову мисију, али када се то показало претешким, једноставно су дигле руке од дотичне организације. Игнорисале су и Пауелову доктрину – тј. концепт који је формулисао генерал Колин Пауел док је председавао Здруженим генералштабом током Заливског рата, према коме се у рат улази само уколико су угрожени витални национални интереси, а убедљива победа загарантована. Бушова администрација је инсистирала на томе да се огромни изазов окупације Ирака може решити малим бројем трупа и то са лакоћом. Ирак ће, говорило се, отплатити сопствену окупацију. Али ушавши у Багдад, Вашингтон је одлучио да уништи ирачку државу, распусти њену војску и почисти њену администрацију, што је произвело хаос и помогло настанак гериле. Свака од ових грешака се појединачно могла исправити. Али удружене, оне су гарантовале да ће се Ирак претворити у скуп фијаско.

Након 11. септембра Вашингтон је направио велике одлуке са бројним последицама – које и даље настављају да га прогоне – а све их је направио у журби и страху. Сматрао је да му прети смртна опасност и да мора да учини шта год је потребно како би се одбранио: била то окупација Ирака или трошење неизрецивих сума новца на „домаћу безбедност“ (енгл: homeland security) и примену тортуре у њеним процедурама. Остатак света је на све то гледао као на случај земље која је искусила врсту тероризма са којим су многи морали да живе годинама, а уз то је млатарала унаоколо као рањени лав, рушећи међународна савезништва и норме. У прве две године владавине, администрација Џорџа Буша млађег је напустила више међународних споразума од било које претходне администрације. (Нема сумње да је сада тај рекорд оборио председник Доналд Трамп). Америчко понашање у иностранству током Бушове администрације је разбило морал и политички ауторитет Сједињених Држава, а дуготрајни савезници, попут Канаде и Француске, почели су да доводе у питање суштину, морал и стил америчке спољне политике.

СОПСТВЕНИ ЦИЉ

Али шта је срушило америчку хегемонију – успон нових изазивача или империјално пренапрезање? Као и код сваког другог великог и сложеног историјског феномена, вероватно је све наведено одиграло своју улогу. Успон Кине је био један од оних тектонских поремећаја у међународној арени који би еродирао (до тада) неупитну силу било ког хегемона, ма како вешта била његова дипломатија. Повратак Русије, међутим, јесте сложеније питање. Сада се то лако заборавља, али почетком деведесетих су вође из Москве биле одлучне у намери да претворе своју земљу у либералну демократију, у европску нацију и неку врсту савезника Запада. Едуард Шеварнадзе, који је био министар спољних послова током последњих година Совјетског Савеза, подржао је рат Сједињених Држава против Ирака 1990-91. А након колапса СССР-а, први министар спољних послова Руске Федерације, Андреј Козирјев, био је још френетичнији либерал, интернационалиста и горљиви заговорник људских права.

Ко је изгубио Русију је питање за засебан чланак. Али је вредно истаћи да иако је Вашингтон Москви дао нешто поштовања и некакав статус – на пример проширујући Г-7 у Г-8 – он никада није заиста озбиљно третирао безбедносне стрепње Русије. НАТО је проширен бесно и муњевито, што је можда био неопходан процес за земље попут Пољске, које су осећале историјску несигурност пред руском претњом, али се он наставио без размишљања, без много обзира према руским осећањима, па се сада протеже чак до Македоније. Данас агресивно понашање руског председника Владимира Путина чини да свака акција против његове земље делује оправдано, али вреди се запитати какве су силе произвеле успон Путина и његове спољне политике. Нема сумње да су оне углавном унутрашње, односно да су потицале из Русије, али у оној мери у којој су амерички потези имали ефекта, у тој мери су и нанели штету, помажући консолидовање снага жељних освете и реваншизма у Русији.

Руски председник Владимир Путин долази на сопствену председничку инаугурацију, 7. мај 2012.

Највећа грешка коју су Сједињене Државе починиле током свог униполарног момента – у вези са Русијом, а и шире – је то што су једноставно престале да буду на опрезу. Након колапса Совјетског Савеза, Американци су желели да иду кући, и отишли су. Током Хладног рата, Сједињене Државе су остале дубоко заинтересоване за догађања у Централној Америци, Југоисточној Азији, Тајванском теснацу, па чак и у Анголи и Намибији. До средине деведесетих, изгубиле су цело своје интересовање за свет. Емитовања вести из света на NBC-ју су пала са 1.013 минута из 1988. на 327 минута у 1996. (Данас три водеће ТВ мреже заједно посвећују отприлике исто онолико времена иностраним репортажама колико је свака појединачна ТВ мрежа посвећивала 1988).

Ни Бела кућа, ни Конгрес током админситрације Џорџа Буша старијег нису имали апетит за трансформацију Русије, ни интересовања за састављање нове верзије Маршаловог плана, па чак ни за дубље бављење овом земљом. Чак и усред иностраних економских криза које су искрсавале током Клинтонове администрације, амерички властодршци су морали да импровизују, свесни да Конгрес неће издвајати средства за спасавање Мексика, Тајланда или Индонезије. Нудили су савете од којих је већина била тако формулисана да захтева што мање помоћи Вашингтона, али њихов став је био став удаљеног душебрижника, а не ангажоване суперсиле.

Још од краја Првог светског рата, Сједињене Државе су хтеле да промене свет. Деведесетих је то деловало изводљивије него икада пре. Земље широм света су се кретале ка америчком моделу. Деловало је као да је Заливски рат представљао нови миљоказ у изградњи светског поретка, и то у оној мери у којој је прокламовао неопходност поштовања норми, био ограничен у свом обиму, али подржан од стране великих сила и легитимизован међународним правом. Али баш у тренутку свих ових позитивних достигнућа, Америка је изгубила интересовање. Амерички креатори политике су и даље желели да мењају свет деведесетих, али што јефтиније. Нису поседовали политички капитал или ресурсе за озбиљно приањање на посао. То је један од разлога зашто је савет Вашингтона другим земљама увек био исти: економска шок терапија и инстант демократија.

Било шта спорије или сложеније – другим речима, било шта што је наликовало на начин на који је сам Запад либерализовао своју економију и демократизовао своју политику – је било неприхватљиво. Пре 11. септембра, Америчка тактика за суочавање са изазовима је углавном била „напад издалека“, па отуда двоструки приступ који подразумева економске санкције и прецизне ваздушне нападе. Оба метода су, како је то политиколог Елиот Коен написао у својим разматрањима ваздухопловне силе, имала карактеристике савременог удварања: „задовољење без посвећивања“.

Наравно, ова ограничења америчке спремности да се плати цена и носи терет подухвата никада нису променила реторику САД, што је разлог због ког сам – у тексту који сам написао за Њујорк тајмс 1998. године – истакао да америчку спољну политику дефинишу „реторика трансформације и реалност прилагођавања“. Резултат је, рекао сам, била „шупља хегемонија“. Та шупљина је остала до данас.

КОНАЧНИ УДАРАЦ

Трампова админстрација је још више издубила шупљину америчке спољне политике. Трампови инстинкти су џексонијански, па га углавном не занима остатак света, осим када верује да већина земаља „завитлава“ Сједињене Државе. Он је националиста, протекциониста и популиста, одлучан да „Америку стави на прво место“. Али истина је, више од свега другог, да је заправо напустио игралиште. Под Трампом, Сједињене Државе су се повукле из Транспацифичког партнерства, као и из генералног ангажовања у Азији. У току је и разилажење са 70 година старим партнерством са Европом. Однос према Латинској Америци се мери или задржавањем имиграната напољу, или освајањем гласова на Флориди. Његова администрација је чак успела и да отуђи Канаду (што није мали подвиг). А блискоисточна политика је сада поверена Израелу и Саудијској Арабији. Уз пар импулсивних изузетака, попут нарцисоидне жеље да се освоји Нобелова награда у покушајима да са Северном Корејом буде остварен мир – оно што је најупечатљивије код Трампове спољне политике је њено одсуство.

Када је Уједињено Краљевство било суперсила свог времена, његова хегемонија је еродирала услед многих великих структурних сила – успона Немачке, Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Али оно је такође изгубило контролу над својом империјом услед пренапрезања и охолости. Године 1900, са четвртином светске популације под британском влашћу, већина главних британских колонија је тражило само ограничену аутономију – „статус доминиона“ или „домовинску управу“, у складу са терминологијом тог доба. Да је власт брзо услишила ове жеље својим колонијама, ко зна да ли би била у стању да деценијама продужи свој империјални живот? Али то се није догодило услед инсистирања на уским, себичним интересима уместо прилагођавања интересима шире империје.

Ту постоји аналогија са Сједињеним Државама. Да је ова земља доследније била посвећена ширим интересима и идејама, могла је да деценијама да продужи свој утицај (додуше у дргачијем облику). Правило за продужетак империјалне хегемоније делује једноставно: бити либералнији, и мање хегемонистички настројен. Али пречесто се Вашингтон, на превише очигледан начин, водио само сопственим уским интересима, отуђујући савезнике и храбрећи непријатеље. За разлику од Уједињеног Краљевства на крају његове владавине, Сједињене Државе нису банкротиране или империјално пренапрегнуте. Оне су и даље најмоћнија земља на свету. Оне ће и даље поседовати немерљив утицај, већи од било које друге државе. Али оне више неће дефинисати међународни систем или доминирати њиме на начин на који су то чиниле пре готово три деценије.

Амерички војници у пешчаној олуји код базе Ал Афар у ирачкој Ниниви, јун 2005. (фото: Кирстофер Лангерт/Лаиф/Редукс)

Оно што остаје су америчке идеје. Сједињене Државе су биле јединствен хегемон по томе што су свој утицај шириле како би успоставиле нови светски поредак о којем је сањао председник Вудро Вилсон, а који је најпотпуније формулисао председник Френклин Рузвелт. Био је то свет који је напола створен након 1945, оно што се понекад назива „либералним међународним поретком“, од чега је Совјетски Савез убрзо побегао како би изградио сопствену сферу. Али слободни свет је истрајао кроз Хладни рат, а након 1991. се проширио на већи део света. Идеје у темељу тог поретка су производиле стабилност и просперитет кроз три четвртине века. Сада је питање да ли ће, док америчка моћ слаби, међународни поредак који је Америка спонзорисала – његова правила, норме и вредности – преживети. Или ће Америка такође осоведочити паду своје империје идеја?

Превео Владан Мирковић

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!