Прочитај ми чланак

Шпијуни у време пандемије:Доушници или савесни грађани који брину о јавном здрављу

0

На почетку пандемије у Италији, која се прва, после Кине, нашла на удару ковида 19, након што је донет Декрет о закључавању земље, на друштвеним мрежама као и на Вотсап групама кружиле су фотографије људи који су се окупљали у већем броју, што није дозвољено због ширења вируса. Било је то јавно "везивање на стуб срама преступника" које је подсећало на "лов на Јевреје у Другом светском рату", како је то написао позоришни режисер Алберто Олива, позивајући Италијане да престану то да чине.

Данас, после годину дана, чак и уз попуштање мера, полиција не престаје да прима позиве у којима брижне комшије тужакају суседе, пријављују децу која се играју или људе који „не би требало да се срећу у толиком броју“.


Једни кажу да то раде доушници, други да су то ипак шпијуни, а има и оних који сматрају да су у питању савесни грађани који брину о јавном здрављу.

Током Другог светског рата, постајало се доушник (на италијанском делатори) зарад новца и привилегија. „Морс туа вита меа“, лично профитирање на туђу штету, а тада и по цену живота.

Данас су то комшије које зову полицију јер се деца, мада са маскама, играју у дворишту зграде које јесте ограђено, али је ипак на отвореном. Славе рођендан дечака који болује од Туретовог синдрома и који би, према саветима лекар, требало да се дружи што више.

Све се дешава у Ломбардији, италијанском региону који је у жутој зони и где су од понедељка дозвољени кафићи и ресторани на отвореном, бављење спортом, одлазак у позориште или биоскоп.

Комшија је позвао полицију, која је сваког учесника рођендана (окупило се десеторо деце и њихових родитеља, сви с маскама) казнила са по 400 евра.

Многи новинари сматрају да то није хумано и питају се да ли је могуће да су се Италијани спустили толико ниско да шаљу „психополицију“ комшијама.

Као што се питају да ли је могуће да иста та полиција, уместо да схвати да је у питању болестан дечак, кажњава оне који су ту ради тог детета. А он не болује од ковида, већ је неуролошки оболео па му је преписано „дружење“ тј. социјални контакт.

Лов на вештице, како га многи зову, готово да је постао врста забаве: видети ко не поштује карантин, тужакати онога ко је позвао комшију на чашу вина, звати полицију ако се примети група од више људи, стављати на друштвене мреже оно што су снимили мобилним телефоном.

А та пријављивања су широм Италије. „Тужакања“ су свуда, пријављују се млади који су учили преко интернета, комшије причају полицији да су се правиле кућне журке, оне који су примали пријатеље или су се окупљали да раде заједно домаће задатке.

Градоначелник места Пањако писао је директорима школа и наставницима да и они пријаве све случајеве окупљања правдајући то општим добром.

Министар здравља Роберто Сперанца позвао је пре неколико месеци Италијане да пријаве кршење правила, да комшије обавесте надлежне да ли је у згради журка или се појавио неко непознат.

Шпијуни нам пожеле добар дан у пролазу, с њима смо пре пандемије можда пили кафу. Али ово је рат, како нам поручују с телевизије, и потребно је борити се против непријатеља свим средствима.

„Најгори шпијуни су они ‘твоји’, што живе врата до врата, то су и најопаснији, не због штете коју могу да нам нанесу већ због самог поступка, који је ужасан“, пише уредник листа Ђорнале Алесандро Салусти.

„Бити шпијун ради општег добра је лицемерје јер извлачи из нас оно најгоре. Увек ће неко гвирити иза завесе па обавестити надлежне о ономе што је видео“, пишу други медији.

Салусти цитира Стенија Солинаса: „Постајемо као војска, постајемо борци за оно што је исправно а то значи шпијуни, доушници, сви издају све, то је нешто што током времена доводи до настанка недемократског режима.“

„Јесам за то да се правила поштују, али шпијунирање није наша друштвена обавеза, то је одвратан злочин иако није предвиђена никаква казна. Никада нећу послати полицију на врата других људи и не желим ни да помислим да полиција може да ми куца на врата јер их је неко послао.

Да би неко ушао у моју кућу, потребно је да има одобрење суда, није то баш тако једноставно. Још је Ђовани Фалконе, италијански судија кога је убила Коза ностра 1992, рекао: Култура сумње није предсобље истине већ хомеинизам“, изјавио је Салсути.

Неки од медија наглашавају да ако будемо радили једни против других, нећемо направити боље друштво, а свакако нећемо зауставити вирус захваљујући онима који наоружани мобилним телефонима снимају људе који се састају па зову полицију.

Вирусу ћемо стати на пут реорганизацијом здравства, побољшањем мреже лекара опште праксе, с више здравствених радника и кревета на интензивној нези.

„Бити на правој страни значи бринути о свом здрављу и здрављу других, а у то улази и психичко здравље, које је угрожено у време пандемије па никоме није потребно да стрепи од комшије или пролазника на улици, плашећи се свога и сумњајући у свакога“, истичу поједини италијански медији.

Из емисије „Кварта Република“ на ТВ Медијасет поручују: „Рекли су нам да ћемо из свега овога изаћи бољи – ‘андра тутто бене’ тј. све ће бити у реду. Ако овако наставимо, ништа заправо неће бити у реду.“