Pročitaj mi članakElementi koje ćemo iznijeti u ovom članku o NATO-u su zaista šokantni, ali nemoguće je negirati činjenice koje se nalaze pred nama.
Елементи које ћемо изнијети у овом чланку о НАТО-у су заиста шокантни, али немогуће је негирати чињенице које се налазе пред нама.
Самит шефова особља и лидера НАТО-а је одржан у Варшави 7. и 8. јула ове године. Он је требало да буде тријумф САД над остатком свијета али је заправо означио њихов пад, пише Тијери Мејсан за “Волтаиренет.орг”.
Подсјетимо се шта је НАТО савез некада био…
Првобитни Атлантски савез
Када је европска елита почела да паничи због могућег успона комунистичких партија након Другог свјетског рата 1949. године, она је потражила спас под кишобраном САД. Она је заправо на овај начин хтјела да спријечи удруживање Совјета и западних комуниста.
Западне државе су прогресивно шириле свој савез, при чему се 1955. године придружила и западна Њемачка, којој је тад одобрено да поново изгради своју војску. Забринут због капацитета савеза, СССР је као одговор на то створио Варшавски пакт шест година након стварања НАТО-а.
Међутим, за вријеме Хладног рата, НАТО-ом су почели да доминирају САД и у мањој мјери Велика Британија, а Варшавским пактом Совјетски савез. Као резултат тога, постало је немогуће напустити ове структуре, пошто НАТО није оклијевао да организује различите преврате и превентивне политичке атентате, док је Варшавски пакт повећавао утицај на Мађарску и Чехословачку које су жељеле независност.
Совјетски савез је одустао од овог система још прије пада Берлинског зида. Михаил Горбачов је омогућио свим чланицама Варшавског пакта да прогласе независност. Када се СССР распао, њихови савезници су се раштркали и било је потребно неколико година стабилизације док није настала Колективна организација за безбједност (ЦСТО).
Важно је напоменути да ни НАТО ни Варшавски пакт нису биле организације у складу са Повељом Уједињених нација пошто су њихове државе чланице губиле независност стављањем војске под команду САД или Совјета.
За разлику од Русије, САД су и даље царство и настављају да користе НАТО како би чиниле своје савезнике послушнима. Првобитни циљ спрјечавања удруживања Совјета и западних комуниста више не постоји, те ова организација сада служи чисто за унапређивање америчких интереса.
НАТО је свој први рат почео 1998. године против Србије која није представљала никакву претњу по САД. САД су намјерно створиле услов за конфликт, формирајући терористичку мафију на Косову којом се управљало из турске базе Инчирлик.
У Србији је организована терористичка кампања, а затим је српска влада оптужена за репресију. Када је НАТО згазио Србију без пуно муке, савез је схватио да није претјерано ефикасан и почео је са реформама.
НАТО савез након 11. септембра 2001. године
С распадом СССР у свијету није остала ниједна држава која је могла војно да парира САД, а камоли НАТО-у. У том тренутку НАТО је требало да се размонтира, али то се није десило.
Умјесто тога, измишљен је нови непријатељ – тероризам, који је затим погодио неколико пријестоница савеза, приморавајући чланице да подрже једна другу.
Наравно да се један Варшавски пакт и банда брадатих фанатика из неке пећине у Авганистану не могу упоредити, али чланице НАТО-а су се правиле да је једини начин да заштите своје становништво потписивање споразума којим се оне обавезују на унилатерално дјеловање.
Да је НАТО одбрамбени савез, он би себе ограничио само на одбрану држава чланица, али умјесто тога он шири своју зону географских интервенција. Када прочитате извјештај са самита у Варшави, видјећете да се НАТО мијеша у бројна питања широм свијета, укључујући Кореју и Африку. НАТО се једино још увек не мијеша у питања Латинске Америке.
Савез је данас умијешан у све могуће ратове и управо је НАТО савез тај који је довео до инвазије на Либију 2011. године. НАТО је тај који је покренуо рат против Сирије 2012. године.
Мало по мало, бројне неевропске државе су постале део НАТО-а, па су сада чланице савеза чак и Бахреин, Израел, Јордан, Катар и Кувајт.
Шта савез представља данас
Од сваке државе савеза се тражи да се наоружа у припреми за следеће ратове и да посвети 2% свог БДП-а припремама иако је тај број далеко од тачне неопходне цифре. Пошто оружје мора бити у складу са стандардима НАТО-а, чланице морају оружје куповати од Вашингтона.
Иако има још мало националних произвођача оружја, НАТО је у последњих 20 година систематски уништио све оружане и аеронаутичке индустрије својих држава чланица.
НАТО у неку руку функционише као мафијашки рекеташ – оне државе које не купе оружје могу да очекују терористички напад.
Сада када су савезници САД постали њихови робови, војна индустрија је престала да се надограђује. У међувремену, Русија је поново изградила своју индустрију оружја, а ни Кина много не заостаје. Руска војска је већ навелико превазишла Пентагон по питању конвенционалне опреме. Системи које је Русија поставила у западној Сирији, Црном мору и Калињинграду омогућили су јој да омета комуникационе мреже НАТО-а, који више не може да врши праћење у тим регионима.
По питању аеронаутике, Русија је произвела бројне борбене авионе са више функција којима пилоти савеза могу само да завиде. Што се тиче Кине, она ће превазићи НАТО у конвенционалном оружју за највише двије године. Дакле, чланови савеза су свједоци тога да НАТО постепено пропада.
Случај ИСИС-а
Након хистерије око Ал Каиде пре 15 година, сада се свијет суочава са новом пријетњом – Исламском државом. Све државе чланице НАТО-а су позване да се придруже Глобалној коалицији и униште ову терористичку организацију.
Пошто сви знају да је Исламски емират створен 2006. године од стране САД, сада нам се намеће прича по којој се организација окренула против њих, исто као што је био случај са Ал Каидом. Ипак, и поред тога, америчке ваздушне снаге су 8. јула долетјеле да заштите терористе док се сиријска војска борила против њих. За четири сата, колико су америчке снаге покривале терористе, ИСИС је методички уништио цјевовод који повезује Сирију, Ирак и Иран. Слично се догодило и 4. јула у Саудијској Арабији када су терористи ИСИС-а искористили веома напредне експлозиве које само Пентагон посједује. Дакле, није тешко схватити да се Пентагон истовремени бори и против терориста и заједно с њима.
Украјински примјер
Поред тероризма, друга пријетња по НАТО је Русија чије „агресивно дјеловање“ дестабилизује регион и представља фундаментални изазов за савез.
Савез криви Русију за „анексију“ Крима, игноришући чињеницу да је ЦИА намјестила нацистичку владу у Кијев. Укратко, НАТО може да ради шта год хоће, а Русија бива искритикована чим уради нешто што се савезу не допада.
Самит у Варшави
Велика Британија, која је недавно напустила Европску унију, одбила је да повећа своје учешће у савезу као компензацију за отказано партнерство са ЕУ. Лондон се тренутно крије иза смјене власти како би избјегао сва додатна питања.
НАТО у најбољем случају може да донесе двије одлуке – да инсталира сталне базе дуж руске границе и развије антиракетни штит. Пошто је прва одлука противна ангажману НАТО-а, савез ће вјероватно слати своју војску ротационо тако да војници увијек буду присутни, али да се ниједан контингент не задржава за стално. Што се друге одлуке тиче, НАТО ће искористити савезничку територију да постави антиракетне штитове под командом савеза.
