Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и предвиђања

ПОЧЕТКОМ пролећа 2014., када је Крим већ био руски, а грађански рат у Украјини тек почињао и многима се чинило да ће успети да се избегне најгоре, имао сам прилику да у неколико текстова и коментара приметим да поступци САД и ЕУ у Украјини имају сва својства провокације, чији је очигледни циљ увлачење Русије у рат. Управо тада сам написао да ако неко хоће некога да примора да ратује, онда ће он раније или касније то и учинити, питање је само када и како.

Од тада се готово ништа није променило, сем једног момента – повећани су улози. У пролеће 2014. САД и ЕУ заједно су вукле Русију у рат у Украјини, рачунајући да ће тамо спутати руске ресурсе, а сами ће се појавити у потребно време, на потребном месту и лако остварити геополитичку победу.

Сада се већ ради о томе да су САД у покушају да Русију увуку у за њу неповољан рат, спремне да жртвују своје савезнике у ЕУ и NATO.

Ето, ту се и родила турска провокација. У то, да је провокација унапред припремљена, немам никакве сумње.

Могу да поверујем да су се професионални оператери турских медија случајно нашли на месту са којег је најбоље могао да се сними напад на руски бомбардер и да су случајно управили објективе у потребну тачку у потребном тренутку. Свашта се догађа.

Међутим, званична верзија догађаја коју су приказале турске власти неоспорно потврђује како провокативни карактер дејстава ловаца РВ Турске, тако и чињеницу да су одлуку о организовању провокације доносиле прве личности земље.

Турци не могу да негирају да је авион пао на сиријску територију. Кадрови које су они снимили и које су они објавили -забележили су да се авион срушио чим га је погодила ракета.

Односно, то није случај када се може рећи да су га погодили чак код Анкаре само што је он још дуго летео док није пао. Дакле, да је авион повредио ваздушни простор Турске то би трајало неколико секунди, а по њему би се наносио удар када је он несумњиво био у ваздушном простору Сирије.

Такав удар „јурећи“ за неким могао би делимично да се оправда да су руски бомбардери нанели удар по турској територији и одмах одлетели назад, преко границе. Међутим, тога није било, а секунд пресецања линије ваздушне границе чак је тешко прецизно и забележити.

Ипак, према званичној верзији Анкаре, турско РВ десет пута је током пет минута упозоравало посаду Су-24 да недозвољено лети и да су га тек после тога оборили. При том су стигли да добију одобрење премијера – Ахмет Давутоглу изјавио је да је лично дао наредбу о нападу на бомбардер.

Апсолутно је очигледно да су Турци рачунали на апсолутно одређену информативну реакцију Запада, када земље ЕУ и САД, упркос чињеницама, прихватају антируску верзију, чак и када се она оповргава чињеницама.

Када се показало да се Запад критички понео према турском ставу, да се ни од NATO ни од ЕУ не може добити сигурна подршка Анкари, да САД самостално (без Европе) не иступају, Ердоган је покушао да модернизује верзију. У новој варијанти авион се налазио у ваздушном простору Турске од 7 до 17 секунди и био оборен пре него што су установили његов тип и националну припадност.

Тако се сада у турским верзијама ништа ни са чим не слаже. Пилоти наводно нису знали кога су оборили, а турски Генералштаб одмах је саопштио да је оборен руски бомбардер. Премијеру саопштавају да намеравају да униште неки непознати авион – и он одмах даје дозволу, иако у региону лете авиони Русије, САД, Француске, чак и Канаде. Само нема авиона ИД. И најважније је да су Турци по Ердогановој верзији успели да подигну ловце, да 10 пута упозоре, да добију одобрење премијера и оборе авион за не више од 17 секунди.

Заправо, припремали су провокацију, рачунали на једно њено информативно-политичко праћење, добили друго и збунили се.

Главно је да је Путин изјавио да руски бомбардер ниједном није прешао границу Турске. Председник Русије не може да греши јавно оцењујући ситуацију која може да доведе до ратног конфликта између Русије и земље NATO.

Он није Ердоган.

Запитајмо се: да ли су Турци могли да се одлуче на такву провокацију без усаглашавања са старијим партнерима?

Да се ради спонтаној одлуци у критичној ситуацији – сматрао бих да су Ердоган и његов тим спремни да доносе непромишљене и спорне одлуке. Међутим, већ смо истакли да је провокација припремана унапред. То нису били поступци у стању афекта. То је било хладнокрвно, смишљено и планирано убиство.

Као и Тбилиси 2008., Анкара је рачунала на заштиту од стране САД и NATO. Турци су за то имали више основа него Грузини – ипак је Турска чланица NATO-а. Али, добили су исти резултат. САД су се повукле у страну, претварајући се да с тим немају никакве везе. Ердоган се устумарао, али је већ било касно.

Многи експерти сада размишљају о томе како ће Русија покрити небо Сирије системом С-400, наоружати Курде и победити Турску (не одмах, али убрзо). Мислим да је за сада прерано говорити о оштрим мерама. Тачно је да ће бити појачане ПВО групације и да могу бити оборене летелице које представљају потенцијалну опасност за руске авионе. Тачно је да ће се Русија потрудити да компактније контролише небо над Сиријом. Тачно је да су дискретне економске санкције против Турске већ почеле да функционишу. А што се тиче тога ко ће кога, како и против кога наоружавати – треба још причекати и размислити.

Наравно, оцене председника Русије, који је поступке Анкаре назвао „ударцем у леђа“, и министра иностраних послова РФ, који је оптужио Турску да помаже терористима, изузетно су оштре за савремену Русију и обавезују на предузимање конкретних мера. Међутим, да се мере не би показале корисним твојим непријатељима – треба још добро претрести ко је и зашто подметнуо Ердогана.

А Ердоган је подметнут. Њега су убедили да нападне руске оружане снаге (да изврши чин неиспровоциране агресије, који даје повод за ратни одговор) и препустили га судбини.

Земља која је могла дати Ердогану такве гаранције које би га убедиле да нападне руске ВКС могле су да буду само САД (остале ништа не могу да гарантују када се ради о Русији).

САД су могле да очекују да ће 2014. у Украјини Русија реаговати на преврат и почетак грађанског рата по грузијском сценарију и да ће послати трупе.

Али 2015. у Сирији, Вашингтон очигледно није могао да рачуна на спонтану реакцију Русије. Москва није могла да одмах започне рат са Турском зато што прво треба извести туристе, затим створити и распоредити групацију способну да разбије нимало слабу турску армију, да обезбеди логистику (укључујући и за Сирију у вези са неминовним затварањем мореуза у случају рата) и тек онда да прелази на војна дејства. За све то потребно је време, не једна недеља, већ реално – два-три месеца најмање, можда и пола године- годину.

Према томе, САД нису рачунале на спонтани конфликт Русије са Турском, исто тако, тешко да су рачунале да ће ЕУ и NATO озбиљно бити импресионирани неспретним турским лажима и пожурити да спасавају Анкару од Москве.

Међутим, Вашингтон енергично покушава да се игра са Курдима. Курди маштају о Курдистану. Курдске територије у Сирији и Ираку већ имају прилично широку аутономију. У Ирану има знатно мање Курда и проблем није тако акутан. Зато се под контролом Турске налази око 50% територија потенцијалног Курдистана, а на њеној територији живи 40% Курда (сада, рачунајући избеглице, већ може да их има и 60%).

Турска је – једина земља која неколико деценија води рат са Курдима, при том на територијама Сирије и Ирака, такође. Планови Анкаре и Вашингтона у односу на Курде дијаметрално се разликују.

Вашингтон не може отворено да иступа против свог савезника у NATO и да јавно подржи снаге које се боре за цепање турске државе. Али, сада су Курди појурили да моле Русију за оружје, финансирање и подршку, надајући се да ће Москва лако пристати да помогне непријатељима свог непријатеља.

А Турке не воле не само Курди. Јермени памте не само геноцид 1915-1917., него и турску блокаду Јерменије у вези са конфликтом у Нагорном Карабаху. Они свакако памте да је Велика Јерменија у време Тиграна II Великог излазила на Црно, Каспијско и Средоземно море , а јерменско царство у Киликији постојало до 1515. Ни Грци нису заборавили смирнински покољ и нису изгубили жељу да врате Константинопољ. Односно, биће довољно оних који желе да учествују у подели Турске и сви они ће прићи Русији са молбом да им помогне у праведној борби.

Дестабилизација Турске није у интересу Русије, али је њено претварање у филијалу ИД још горе, тако да није искључено да ће се некоме морати помоћи у успостављању историјске правде.

На пример, успостављање грчко-јерменске границе у Малој Азији многи у Русији би схватили као добро, иако није далеко и чињеница да би се Грчка обновљена у границама Византије из времена Василија II, или Јерменија враћена према границама Тиграна II, показале као поуздани партнери Русије. А тек слика САД о курдској државности свакако обавезује да се размисли ко ће се, заправо, показати као главни корисник руско-турске конфронтације.

Све у свему, могу да поновим да, кад је већ постављен задатак да се Русија увуче у рат – провокације ће се настављати. Од кога се очекује следећа (од Турске, Украјине, Прибалтика) – неизвесно је. Сем тога, још увек тек почиње све што се тиче конкретне руско-турске кризе изазване нападом на руски авион. Тек ће да отпутују туристи, тек ће да се прекидају економске везе, МИП ће још да тражи извињења. И још ће да долазе у Москву за новац и оружје заступници свих оних који су вољни да коначно реше турско питање.

Имамо времена да донесемо одлуку о томе како Анкари да одговоримо на провокацију и сачувамо своје интересе и да нико не буде вољан да проба да то понови. За сада је Русија већ искористила ситуацију за учвршћивање својих позиција у Сирији.

Након што је реализована намера коју су саопштили Генералштаб, Шојгу и Путин, да се небо над Сиријом потпуно затвори руским системима ПВО и повећа број ловаца на бази у „Хмејмим“, мораће да траже дозволу за лет у сиријском ваздушном простору и Французи и Американци и сви који ће тамо летети. Само зато да случајно не би били схваћени као „летелица која носи потенцијалну претњу руским авионима“. А тешко да ће Турска и даље моћи активно да учествује у разрешењу сиријске кризе.

Међутим, ми се још налазимо на почетку процеса. Још нисмо избегли рат, само смо га одложили. Ствар је у томе што за Ердогана у околностима насталим после провокације са Су-24, које су озбиљно пољуљале и његове унутарполитичке позиције и позиције Турске на међународној сцени, рат може да буде најбољи од могућих излаза. Ако се он избори за рат са Русијом, проблем ће настати на другом нивоу. NATO ће морати да донесе одлуку о својој даљој судбини, а унутар Турске да рачуна на консолидацију друштва ради отпора непријатељу. За њега је то крајње ризичан, али је излаз. Као што је за Порошенка ризичан, али једини излаз, обнављање рата на Донбасу.

Ако пак, Ердоган и Порошенко успеју да се договоре о усаглашеним дејствима, онда сан САД може постати стварност – Русија ће се наћи пред могућношћу истовременог увлачења у ратни конфликт са Украјином и државом чланицом NATO, Турском.

Према томе, не треба од руског руководства очекивати једноставне и уобичајене одлуке. Ситуација на светској шаховској табли постаје све више замршена.

САД нуде да жртвују све више и више својих савезника. Раније или касније мораће да жртвују.

Најбоље је да се то на време учини.

 

Fakti

Ознаке: Русија, савезници, САД