Прочитај ми чланак
(Политика)
Још се није ни слегла прашина од вести да су шефови дипломатија Европске уније после 14 сати жучних преговора одлучили да не продуже ембарго на оружје сиријским побуњеницима већ само званичном Дамаску, из Москве је стигла жестока реакција – Русија ће војсци Башара ел Асада испоручити софистицирани противавионски руски ракетни систем С-300.
У „рату изјавама” европских и руских дипломата, обе стране заправо користе исто „оружје” – обе стране се међусобно оптужују за двоструке аршине у погледу решавања сиријског сукоба и обе стране сматрају да ће испорука оружја једној од зараћених страна допринети стабилизацији сукоба. Док британске и француске дипломате сматрају да ће допремање оружја сиријским побуњеницима допринети миру јер ће убедити Асада да мора да преговара на мировној конференцији у Женеви, коју припремају Вашингтон и Москва, руске дипломате сматрају да испорука ракетних система земља–ваздух С-300 Сирији представља фактор стабилности, јер ће разуверити све да ће доћи до војне интервенције осталих земаља.
Заправо и овог пута је на делу историјски већ добро позната чињеница да велике силе имају тај комодитет да примењују двоструке аршине у свом деловању у међународној арени. И у томе нису нимало моралнији ни Французи и Британци, с једне стране, нити Руси, с друге стране. Али, ни Американци који са Русима припремају конференцију „Женеву два”, при чему не наоружавају побуњенике, али им пружају помоћ у храни и лековима. Свим великим силама је заједничко да ће зарад својих интереса играти на два колосека.
Међутим, баш у овом тренутку када Вашингтон и Москва, иако супротстављених интереса у Сирији, успевају да нађу заједнички језик и заједно припремају мировну конференцију која би требало да се одржи у јуну, одлука донета прексиноћ у Бриселу није била потребна. Инсистирање Велике Британије и Француске да се укине ембарго на извоз оружја сиријским побуњеницима, не само што је изазвала руску реакцију, већ је још једном довела до располућености међу европском „двадесетседморицом”. Штавише, резултат прекјучерашње дуге дебате шефова дипломатија ЕУ показао је да је заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ и даље недосањани сан и да су поједине чланице спремне да жртвују европске интересе зарад испуњена сопствених.
После тешких преговора, Савет министара ЕУ постигао је само договор о продужењу свих финансијских и економских санкција Сирији на годину дана, као и продужење ембарга на извоз оружја званичном Дамаску, али не и сиријским побуњеницима. Премда је уз овај договор и необавезујућа политичка декларација ЕУ да ниједна чланица нема намеру да шаље побуњеницима оружје наредних месеци, највећи заговорник наоружавања побуњеника, британски шеф дипломатије, Вилијам Хејг је већ јуче ту декларацију „бацио у воду”.
„Британије не мора да чека на састанак шефова дипломатија ЕУ 1. августа да би донела одлуку да наоружава сиријске побуњенике”, рекао је Хејг за радио Би-Би-Си, додавши да не искључује могућност да ово наоружавање почне раније.
Слична изјава је стигла и из кабинета француског шефа дипломатије Лорена Фабијиса у којем се наглашава да Француска задржава право да оружје пошаље побуњеницима одмах.
Узалуд су се Аустрија, Шведска, Финска и Чешка Република противиле оваквој одлуци, истичући да је то „противно принципима” Европе, британски и француски притисак је довео до тога да је у Бриселу заправо донета одлука да свака земља чланица ЕУ има право да сама одлучи да ли ће слати оружје побуњеницима.
Чини се да је у то поље примене двоструких аршина највише загазила Француска која, с једне стране, заговара наоружавање сиријских побуњеника, а с друге стране, због својих интереса у Либану, већ две деценије спречава Европску унију да стави покрет Хезболах на листу терористичких организација. Тако се испоставља да Париз уједно подржава и сиријске побуњенике, али и Хезболах, чији борци се увелико боре на страни сиријског председника Башара ел Асада.
Међутим, разлог зашто је потез Француза и Британаца био погрешан јесте и чињеница да не могу тек тако да пошаљу побуњеницима, на пример, ракете земља–ваздух или противтенковске ракете, већ је за то неопходно и да пошаљу своје војнике да обуче побуњенике како да користе то оружје. Све то би значило укључивање у један грађански рат, а можда и наговештај уласка у војну интервенцију за шта их сумњичи Москва. Све то би, без сумње, довело до преливања сиријског сукоба на Либан где између шиитског Хезболаха и сунитског становништва већ оживљава секташки рат – који је после 15 година завршен 1990. године.
