U poslednjem broju Trećeg oka, pročitala sam da su Eurokrem i Lepa Brena srušili komunizam i to me je podsetilo na sve ono što smo u stanju da poverujemo o Severnoj Koreji.

У последњем броју Трећег ока, прочитала сам да су Еурокрем и Лепа Брена срушили комунизам и то ме је подсетило на све оно што смо у стању да поверујемо о Северној Кореји. Мало је рећи колико се сви широм света ложе на Северну Кореју, мрзе је или обожавају, али највише зато што је она последње празно место информатичког доба и рата за приватност. Обавијена велом тајне као нека врста комунистичког Елдорада, Северна Кореја је земља о којој не знамо ни где је, али знамо да тамо цвета тоталитарна власт, једноличне фризуре и производња метамфетамина, док се у најбољој традицији хладног рата амерички новинари (читај: шпијуни) прогањају и кришом се усавршава нуклеарно оружје, а можда и пут у свемир.

Кундера је у једном интервјуу рекао (и ја му то признајем) како је тоталитаризам као поезија, древни сан о свету где сви живе у складу, уједињени јединственом вољом и вјером, без тајни једни пред другима, а око тог раја је најчешће – гулаг. Тако је у хришћанству, тако је богами и у комунизму. Али нема као у капитализму трте-мрте, фридом ов спич, прајваси полиси и остале шарене лаже, Северна Кореја је можда последње место истинитости, свет крајности у којима је неслобода и симболички и реално представљена затвором, а не неким шећерлемама, које смо створили ми остали, уплашени идеологије, бога и коначности – и поезије и затвора.

Представу „Слобода је најскупља капиталистичка реч“ која долази 17. децембра на редован позоришни репертоар у Битеф театру, гледала сам на претпремијери у оквиру 50. Битефа јер ја наравно морам све прва да видим. За разлику од драматуршкиња Маје Пелевић и Олге Димитријевић које су се у априлу отиснуле пут Северне Кореје, могу да се задовољим површностима и разним поп културним референцама – концертом Лајбаха у Пјонгјангу, превођењем ЈУЦХЕ идеологије у компјутерски оперативни систем у филму Едерлези Рисинг или просто гледањем у Тумблр, а сада и сајта Kim Jong Looking at Things.

Кад су кретале на пут, и касније кад сам их испитивала свашта у току припремања представе разоткрила сам се као потпуна јадница питањима „Је л’ Кореја има море?“ „Да ли заиста једу псе?“ или „Коју музику слушају?“, натегнула сам мало севернокорејске ракије од змије, а онда сам у оквиру јубиларног Битефа допустила да ме театарска магија и феноменална музика Ање Ђорђевић заведе и у да се у сусрету са својом најудаљенијом фантазијом о тоталитарном рају коначно суочим се са тим колико сам запала у живо блато капитализма.

Чак сам пустила и сузицу видевши предивне пејзаже севернокорејских градова незагађених рекламама већ билбордима са цвећем (?!?) и петогодишње клинке из вртића како весело пимпују лопту и виртуозно свирају бубњеве. Зато сам позвала Мају Пелевић и Олгу Димитријевић, ауторке и извођачице драме „Слобода је најскупља капиталистичка реч“ да причамо о томе како живети после истине о Северној Кореји, коју би сви морали да искусе на овај или онај начин. Бар једном у животу.

ВИЦЕ: Мајо, како се родила твоја фасцинација Северном Корејом? Шта за тебе представља Кореја?

Маја: Оно што ме је од почетка највише фасцинирало у случају феномена Северне Кореје је управо та могућност пројектовања утопија и дистопија у ту једну малу изоловану земљу на северном делу корејског полуострва. Са једне стране је то класични наставак хладноратовске парадигме где се у њу пројектују све могуће репресије тоталитарног режима, а са друге је пак могуће створити од ње утопистички сан о држави која још увек функционише по принципима самоодрживости и солидарности и успешно се брани (нуклеарним оружјем и границом са Кином и Русијом) од могућег напада на њен суверенитет.

Тако да је врло лако створити фасцинацију једном тако необичном земљом у данашњем свету у коме је готово немогуће замислити било какво озбиљније организовање у духу солидарности и колективитета, а да то траје и након „револуције“. Мислим да данас присуствујемо времену колективне апатије и неповерењу према било ком организовању где су нас конформизам и живот у капиталистичком систему довели до тога да мало ко има времена и воље да се запита над својом судбином.

Олга, шта си ти све паковала у сан о тоталитарном рају? Које идеје, које политичке одлуке?

Олга: Снови о тоталитарном рају су се јавили тек по повратку (пре тога сам сањала само револуцију, коју и даље сањам). Свет без комерцијалног адвертајзинга, свет без масовних игара, бесплатног здравства и образовања, вере у самоодрживост и још неке ствари чине те снове. Чини их и дубоко друштвено веровање у идеју социјалне правде, и довољно моћи да се та идеја наметне чак и оним слабим користољубивим јединкама које би се полакомиле на тежњу за профитом и приватизацију богатства.

Фантазија је једно, а живот друго? Шта вас је дочекало у Северној Кореји? Да ли сте се плашиле да ће се снови о праведнијем и бољем друштву распрснути у стварности Пјонгјанга и других градова које сте посетиле?

Олга: Пошто су се снови, бар код мене, јавили касније, у Кореју сам отишла са другом врстом фантазије, односно претпоставке да ћемо свакако пронаћи пукотине у доминантној слици Северне Кореје. Што додуше и није било толико тешко. Тоталитарна фасада је била ту, пропагандни звучници који шаљу поруке о раду и Ким ил Сунгу, билборди који позивају на борбу против империјализма, тролејбуси, народ у дисциплинованим групама шета улицом, велики градитељски подухвати.

Онда се брзо видело да је то само фасада, да је Северна Кореја земља у некој врсти транзиције, да је отворенија за стране посетиоце него што се мислило, да је бар судећи по граници могуће и излазити из земље чак и ако сте њен држављанин, да у њој чак постоји, замислите, и комплексан свакодневни живот, који се одвија мимо западњачких фантазија.

Да ли је Северна Кореја рај за туристе? Знате сва она питања која питамо људе кад се врате из Холандије или Доминикане, каква је храна, пиће, јел скуп смештај, какво је стање у земљи, јел безбедно, колика је просечна плата?

Маја: У Северну Кореју је заправо врло једноставно отићи што многи људи не знају. У питању је један клик мишем и ето вас на страници туристичке агенције (хттп://www.yоунгпионеертоурс.цом/) која ће вам као и било која друга организовати комплетан пут из Пекинга, па чак и до Пекинга ако желите. Једина разлика је то што, за разлику од путовања на друге туристичке дестинације, у овом случају немате опцију да избегнете агенцију и одете у самосталном аранжману.

Врло слично као у случају било које туристичке туре на неку егзотичну дестинацију само што у овом случају не морате да водите рачуна ни о чему што је Олги и мени доста пријало. Што се тиче безбедности мислим да се никада у животу нисмо безбедније осећале, третирали су нас као беле медведе и оно што је интересантно је да смо по повратку из Кореје сазнали за Ким Џонг Унове нуклеарне пробе које су се дешавале за време нашег боравка (и изазвале панику међу нашим породицама и пријатељима) што ми у епицентру дешавања нисмо ни знале ни осетиле.

Да је нека од вас пожелела да се пресели у Пјонгјанг и зашто не?

Олга: Ја сам пожелела, лако је пожелети, али тешко остварити. Да би се живело у Пјонгјангу са страним држављанством тек тако потребно је страховито пуно новца, тако да и то ће остати пусти снови. Питали смо, па су нам објаснили, да за странце важи тржишна цена ренте, која је доста висока. Тако да се надамо позиву да радимо на некој новој револуционарној опери у позоришту Пјонгјанга, нема нам друге.

Чега сте се плашиле?

Маја: Олга се плашила, као и већина наших пријатеља, да ћу да направим неки скандал тамо због кога ћу завршити у гулагу. На крају се десило обрнуто. Иако сам успела да „прошверцујем“ на граници неке снимке из аутобуса (снимање из аутобуса је било забрањено) због Олгиног усб стика (који је случајно заборавила да пријави на царини а морали смо да предамо све уређаје пре изласка из земље на контролу ) смо морали сви да чекамо два сата.

На крају је наравно све било ок, на убс-у су били само неки филмови а Олга и ја смо се зезале да је то намерно урадила да би остала у Кореји. Било раније случајева људи који су цепали пасоше на граници да би остали у земљи али безуспешно јер је то сасвим немогуће по њиховом закону – не примају имигранте Ј

Колико је било тешко реална искуства пресложити у представу, која говорећи о Северној Кореји, заправо говори и суочава нас са нама самима?

Олга: Тешко, тешко, али ишле смо корак по корак, и све време у пуној синергији са ауторским тимом, Игором Коругом (кореографија) и Ањом Ђорђевић (композиција). Требало је направити селекцију енормног материјала који смо прикупиле и донеле, и требало је пажљиво осмислити концепт, који се стално изнова пропитивао. Али оно што је чинило ствари изузетним је колективни рад целог ауторског тима на овом пројекту, један да се тако изразим комунистички приступ у театру који смо овде имале.

Са чиме сте се ви суочавале? У току писања и у извођењу?

Маја: Са разним извођачким питањима и идеолошким дилемама. С обзиром на то да је тема заиста врло шкакљива и можеш лако да исклизнеш на једну или другу страну све време смо морале да жонглирамо са материјалима и фасцинацијом темом са једне и нашом реалном позицијом (белих привилегованих западних туристкиња) са друге стране. Уствари смо морале у сваком тренутку да се враћамо на питање тога која је наша позиција у свему томе и колико је појам слободе уствари релативан и условљен друштвеним контекстом из кога долазимо.

Бавите се темама истине и лажи, културом сећања и интерпретацијом документарних чињеница. Колико је битна сама истина о Северној Кореји, а колико њене бројне и различите импликације?

Олга: Ко уопште зна истину о Северној Кореји? Сулудо је помислити и да је ми знамо на основу једног туристичког путовања. Северна Кореја је за нас метафоричко бојно поље, преко ког се преламају различите идеолошке пропаганде. Нас је наравно занимала највише пропаганда нашег либерално демократског, капиталистичког света, и његов антитоталитарни дискурс. Стало нам је да покажемо колико се кроз осуду наводног „тоталитаризма“ увек и пре свега осуђује левица, односно идеја да овај свет може бити праведнији. У том смислу, Северна Кореја је идеална бабарога.

Северна Кореја је идеална за застрашивање, али И за пројекцију свих репресивних пракси нашег света у ту далеку мистериозну земљу. Јер забога, ако је Северна Кореја толико зла, онда ми упркос дигиталном надзору, масовној редистрибуцији богатства у приватне руке, државној репресији над прогресивним покретима, И затворима за мигранте, сигурно у свему морамо бити много бољи И напреднији.

На просторима бивше Југославије, где постоји живо сећање вредности комунизма сасвим је другачији контекст извођења него рецимо у земљама које никад са симпатијама нису гледали на ту идеологију. Знам да имате позиве за извођења широм света, колико мислите да „Слобода“може да комуницира у идеолошки различитим земљама? Или нас неименована идеологија капитализма све уједињује?

Олга: Видећемо. Добрим делом то зависи и од састава публике. Али неименована идеологија капитализма је, чини нам се, доста битан заједнички фактор. Играле смо представу у Грчкој, где је она одлично комуницирала са публиком, посебно у својим сегментима који су се, да тако кажем, најшире дотицали економије. Оно што смо ми пробале је да представи дамо довољно комплексну структуру да независно од географског, или још битније идеолошког бацкгроунда публике, она може да комуницира различите знаке, И идеје које жели да пренесе.

Продавале сте подметаче, ракију, слагалице и чак један купаћи костим, имале сте и специјални поклон и говор за председника жирија Битефа из Јужне Кореје. Шта да очекују гледаоци на првом редовном репертоарском извођењу преставе „Слобода је најскупља капиталистичка реч“?

Маја: Публика не мора да се боји, ово није насилна интерактивна представа где ћемо ми на било који начин приморавати публику да ради ствари које не жели. У том смислу свако ће имати слободу да учествује или не учествује, купује или не купује. Као у либералној демократији.

Обе: И за крај, у чему се састоји ваша (и наша) скупа слобода?

Слобода је најскупља капиталистичка реч јер је „Шта је слобода и како се она постиже данас“ заиста питање за милион долара. Једна од најчешће употребљиваних речи која још увек има неку врсту привидне тежине кад се изговори у данашњем времену глобалног надзора и ратова у име слободе и ослобађања различитих друштава заиста губи смисао. А опет се сви повремено нађемо у ситуацији да изговоримо ту стару добру фразу : „Хоћу да будем слободан“. Слободан да шта?

Izvor: vice.com

Oznake: Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Severna koreja