Прочитај ми чланак

РУСИЈА И ДАЉЕ ЖАЛИ ЗБОГ ПРОДАЈЕ АЉАСКЕ: „Све би данас било другачије“

0

Америчка куповина пре 150 година и данас има последице.

Реафирмација руске величине је мотив Путинове власти, а његово демонстрирање војне и сајбер моћи делом је разлог за то што су руско-амерички односи на најнижој тачки још од Хладног рата.

Зато је 30. март, стопедесетогодишњица откада је Русија Аљаску продала Сједињеним Државама, била дан жалости за неке руске националисте који ту трансакцију сматрају огромном грешком царства која одјекује док се велике силе глобе за утицај над Арктиком и његовим природним богатствима.

„Да Русија и данас поседује Аљаску, геополитичка ситуација у свету била би другачија“, рекао је Сергеј Аксјонов, премијер Крима, за кримску телевизијску мрежу у марту.

Сергеј Лавров, руски министар спољних послова, упитан је о Аљасци у интервјуу за руске новине. „Ово је добра прилика за обнављање сећања на руски допринос истраживању америчког континента“, рекао је.

А на Међународном арктичком форуму 30. марта у Архангелску, у Русији, Путин је рекао да би америчке активности на Аљасци могле да дестабилизују светски поредак. „Оно што ми радимо је локално, док је оно што Сједињене Државе раде на Аљасци на глобалном нивоу“, рекао је, назвавши амерички развој ракетног система тамо „једним од горућих безбедносних питања“.

Нико, подразумева се, не сугерише да Русија поново преузме Аљаску као што је од Украјине 2014. године анектирала Крим. Али разлике у томе како је продаја упамћена у Русији и Сједињеним Државама – и међу урођеничким заједницама на Аљасци – указују на историју државе као културну и религијску раскрсницу.

Руси су Аљаску почели да насељавају 1784, оснивајући пограничне трговачке куће и православне цркве. До 1860, након што су поражени у Кримском рату од Британије и страхујући да ће се Британија дочепати Аљаске, цар је одлучио да склопи договор.

Морске видре које су представљале срце све успешније трговине крзном готово да су истребљене, а Руси су се бојали да ће Американци, уколико злато буде било откривено – као што ће бити у златној грозници у Клондајку која је почела 1896. године – преузети територију, објаснила је Сузан Смит-Питер, историчарка на Колеџу у Статен Ајленду у Њујорку.

За Русе, додала је, „договор је савршено имао смисла. Могли су да нервирају Британију и развију блиске везе са Сједињеним Државама“.

Сједињене Државе такође су мислиле да ће их куповина приближити трговини са Кином и одбити било какво задирање Британаца на западну обалу, каже Гвен А. Милер, историчарка са Колеџа у Масачусетсу.

Преговоре – успостављање цене од 7,2 милиона долара, што је око 125 милиона долара данас – водили су Едуард Андрејевич Стјокл, руски амбасадор у Сједињеним Државама, и Вилијам Х. Сјуард, амерички државни секретар. Споразум је сматран корисним за обе стране, али неки критичари исмевали су га као „Сјуардову глупост“, или „Сјуардову ледару“ – чак и сада учењаци полемишу је ли у питању била нагодба.

Неким Русима продаја је оставила горак укус у устима. „Заједно са Аљаском, продали сте и руски народ“, написао је јесенас у песми Владимир Количев, историјски ентузијаста, обраћајући се цару Александру ИИ.

Андреј Знаменски, професор историје на Универзитету у Мемфису, каже да иредентистички позиви да се поврати Аљаска нису резервисани само за екстремисте.

„То је веома прикладна епизода за националисте које желе да се Русија шири, експлоатише“, рекао је. „Уклапа се у националну реторику: погледајте како су нас Американци третирали.“

Заменик гувернера Бајрон Малот, иначе припадник домородачког племена Тлингита, назвао је стопедесетогодишњицу „комеморацијом, а не слављем“.

„За домородачке народе Аљаске било је ситуација које нису биле тако добре и под руском, и под америчком влашћу“, истакао је.

Када је дошла Русија, народ је био приморан да лови видре. После продаје, урођеничке групе биле су ослобођене, али Америка је такође донела проблеме, рекао је Сергеј Кан са Дартмута.

„Циљ Русије био је не да радикално промени живот, већ да упрегне људе у економске сврхе“, додао је Кан. „Са Американцима, то је праћено много силовитијом вестернизацијом.“

Боб Сем, шездесеттрогодишњи Тлингит, каже да се нису сви обрадовали јубилеју. „Али након 150 година време је за исцељење и проналазак заједништва тако да народи на Аљасци могу да буду људска бића каква су створена да буду.“