Прочитај ми чланакРепортер Недељника Милан Радоњић посетио је импровизовани мигрантски камп у центру Париза, на метро станици Стаљинград. Последњих месеци полиција је одатле у неколико наврата растеривала на хиљаде мигранта који су за свој камп одабрали ово место где метро линије 2, 5 и 7 прелазе преко канала Ст Мартин.
Репортер Недељника Милан Радоњић посетио је импровизовани мигрантски камп у центру Париза, на метро станици Стаљинград. Последњих месеци полиција је одатле у неколико наврата растеривала на хиљаде мигранта који су за свој камп одабрали ово место где метро линије 2, 5 и 7 прелазе преко канала Ст Мартин.
Признајем, требало ми је, као ваљда и свим Балканцима, мало времена да престанем да зурим када видим да ми у сусрет ходају два момка који се држе за руке или се, на пример, љубе на улици. Постојала је раније нека упорна љубопитљивост, инстиктивна потрага за траговима стида које бих, помало и против своје воље, покушавао да препознам на тим лицима, истог оног који се понекад јавља на лицима хетеросексуалних парова различитих раса, у дубоко конзервативним срединама.
Али та два адолесцента који ходају испред мене преплетених прстију, чини ми се, нису заљубљени један у другог. Та блискост је неке друге природе и разумети ту слику, наједном постаје нешто важно. Правим неколико фотографија телефоном.
Њихова одећа, кретње и држање говоре ми да нису љубавни пар. Још су деца, иако се очигледно добро сналазе на улици. Мањи хода са капуљачом преко главе и у сандалама. Нема чарапе, а јутра су овог октобра заиста хладна. Не, сада сам сигуран. Они се држе за руке онако како је то обичај на Блиском и Средњем Истоку, где је то и даље знак дубоке и искрене, иако не и телесне наклоности. Међутим, чак и тамо, овај обичај постаје анахронизам и тешко да ћете данас у Бејруту или Дамаску на улици видети два мушкарца да ходају држећи се за руке.
Начин на који одударају од света око себе, подсећа ме да већ неко време желим да одем до метро станица Жарес и Стаљинград, тих париских испостава кампа Џунгла у Калеу. Последњих месеци полиција је одатле у неколико наврата растеривала на хиљаде мигранта који су за свој камп одабрали ово место где метро линије 2, 5 и 7 прелазе преко канала Ст Мартин. Истоимени булевар и улице око њега данас су омиљено место за излазак телом или духом младих Парижана, нарочито током летњих врућина.
Градњу овог воденог пута који спаја вештачко језеро Ла Вилет са Сеном иницирао је Наполеон И, године 1802, како би обезбедио Парижанима текућу воду али и линију за транспорт сировина, роба и намирница за индустријски и трговачки центар града.
Панорамски брод заустављен у једној од неколико преводница канала чека да се изједначи ниво воде. Туристи се досађују.
Вода се превише споро прелива преко хидрауличних капија. Или им можда не прија што су, док траје овај процес, и сами изложени погледима староседелаца са обале. Нема их ни изблиза као претходних година, због сви-знамо-зашто- разлога. Једино су неодустајни Јапанци. Чак и по цену тзв. Париског синдрома, специфичног психолошког поремећаја коме су, показало се од свих посетилаца управо они далеко најподложнији. Ово стање, у основи екстремни културни шок, узроковано је сусретом са стварним Паризом који је битно другачији од његових романтизованих слика и уме да добије форму праве психозе. Јапанска амбасада у Паризу има телефонску линију отворену 24 часа само за ову сврху.
Помислим како амбасаде Авганистана, Судана или Еритреје чији грађани су у највећем броју стационирани неких километар узводно, немају пак таквих потреба. Култур шок којем су они изложени нешто је другачије природе.
Процес се убрзава. Вода куља у предњем пољу преводнице а брод се спушта све док не дође на ниво који му омогућава да уђе у тунел и део канала који тече испод земље. Поново ће угледати светло на Бастиљи. Као и многи други пре њих.
Туристи не посећују Стаљинград и Жарес. Греше, наравно. Има пуно тога занимљивог да се научи о правом Паризу на том месту са великим метро надвожњаком. Али није драматичност сценографије старог челика определила све те људе да се улогоре баш овде, већ чињеница да им је исти послужио као гигантски природни кишобран, макар док се градске власти нису досетила и оградиле тај простор жицом. На његовим ободима и даље се шарене шаторска насеља.
Свуда стари мадраци. Делови намештаја. Човек продаје печени кукуруз са роштиља на колицима из супермаркета. Голубови, вране, галебови…
Црни дечак са црвеним ципелама и качкетом чучи на ивици тротоара. Пере зубе. Поред њега је флаша воде. Труди се да испљуне директно у канализациони сливник док пред њим тутњи саобраћај булеваром Ла Виллете. Када заврши, одложи четкицу на тубу и она само што не дотакне плочник. Градска чистоћа шмрковима грубо сапира отворене мобилне мушке тоалете. Мушкараца је више али има и доста жена са децом. Њихови погледи су оптужба. Овом Свету, граду и свакоме ко прође поред њих „гледајући своја посла.“
Мало даље изнад кеја, активисткиње деле одећу из комбија. Док разговарам са једном од њих прилази ми црњоманасти момак. На лицу му стално титра осмех. Али заиста стално, па помало подсећа на фацијални грч. Зове се Заки.
Са супругом и осмогодишњим сином прешао је Иран пешице… Затим Турску, пловио до Грчке и даље познатом стазом Моравско Вардарском долином, кроз Багрдански кланац, преко Београда, Будимпеште, све до Париза. За то путовање требало им је 7 месеци. Пореклом је провинције Баглан, са североистока Авганистана. Некада је, каже ми, радио за НАТО:
„Талибани су ми убили оца. Тако сам одлучио“, одговориће уљудно на моје несувисло питање: како је донео одлуку да крене на пут? Рат, глад, беда, безакоње… увек исти, монструозно једноставни и убедљиви мотиви. Растргнуте земље, животи, истина …
„Мој живот у Афганистану је био добар све до повлачења коалиционих снага. Онда за многе који су радили за полицију, војску или НАТО, почиње пакао. Талибани су поново преузели велике делове земље и почели са одмаздама.“ Заки прича како су људи сада ухваћени између две ватре и да се више нико не нада добром исходу.
„Вратио бих се када би било безбедно,“ каже ми сада са дечачким осмехом. Ипак он је отац иако је на средини двадесетих а његов син има осам-девет година.
„Значи имаш два сина,“ питам.
„Не, једног…“
„Али колико му је година, осам или девет?“
На крају се испоставља да дете кога његова млада жена држи има осам и по година. Опет културолошке разлике… Или се само године живота рачунају другачије на местима на коме људски живот не вреди исто као у Европи. Већ месец и по дана су у Паризу. Сада спавају у хотелу, али немају довољно хране. На крају ме пита да ли сам Француз.
„Не, из Београда сам.“
„Аха, прошли смо кроз Београд.
„Знам, сви су одувек пролазили кроз Београд,“ одговарам. Смејемо се. Каже најтежи им је био прелазак из Ирана у Турску, али и пловидба до Грчке: „Такође врло тешко је било прећи из Србије у Мађарску. А код куће сам радио баш са Мађарским контингентом НАТО… то су била добра времена.“
Обећавам да ћемо се чути идуће недеље да им донесем нешто хране. Један средовечни мушкарац прилази сам и показује ми дисплеј телефона. То је његов број. Треба ми времена да схватим да он жели да га ја запишем. Радим то, не знајући ни сам зашто. Захваљујемо се један другом, неколико пута.
Горе на мосту нема више гужве. Углом ока видим два дечака како седе са спољне стране ограде седе над водом и једу. Тренутак касније схватам да су то управо она два дечака која сам видео јутрос на Републици. Препознајем их по одећи, уз помоћ фотографије. Онда правим глупост и фотографишем их док тако седе, као прави туриста у људском золошком врту. То ће ме коштати разговора са њима. Један одмах устаје и одтрчи некуда. Када приђем други само ћути и гледа у канал.
Остављам га на миру. Тако ми и треба, помислим. Као да ми је требала додатна потврда, да сам видео то што јесам. Који је уопште смисао камере на телефону? Или технологије уопште? Питам се и шта ће остати од тог пријатељства, шта ли ће Париз створити од ова два дечака? Шта ће пробудити у њима? Најбоље, најгоре, или обоје? Када поново погледам ка њима, видим да се онај други вратио. Непристојно гестикулира, шаље неке ружне пољупце. Поново нисам сигуран шта сам видео. Садашњости или неку од могућих будућности. Почиње киша, срећом.
