Прочитај ми чланак
Човек који је кумовао британском џихадском покрету тако што је регрутовао десетине младих за борбу, изјавио је да жали због тога што им је омогућио да се придруже терористичким групама, попут Исламске државе и Ал Каиде.
Абу Мунтасир (55) живи у Суфолку и један је од првих утицајнијих протагониста радикалне исламистичке поруке у Британији. Активан још 80-их и 90-их, помогао је радикализацији хиљада младих Муслимана, охрабрујући их да се боре у ратовима у Авганистану, Кашмиру, Бурми, Босни и Чеченији.
У документарцу режисерке Дије Кана, добитнице Еми награде, Мунтасир и неколико других некадашњих екстремиста говори о томе колико жале због одлуке стотине британских Муслимана да се придруже ИДИС-у у Сирији и Ираку, као и напорима да врате младе људе са пута који су и сами некада следили.
Мунтасир, који јеца у филму док се присећа ужаса сопствених битака у Босни, Авганистану и Бурми, је један од оснивача „западног џихада“ и сам је признао да је радио на стварању веза и рашчишћавању путева.
„Вратио сам се (из рата) и отворио врата и кап се претворила у поплаву. Инспирисао сам и регрутовао, финансирао и куповао оружје, не само једном, већ 15 до 20 година. Не знам зашто никада нисам био ухапшен.“
Он је изјавио да је током борби у џунглама Бурме схватио да то није свети рат већ крвопролиће и искоришћавање младих Муслимана. Тада је окренуо леђа насиљу. „Ако ме људи зову кукавицом, у реду – ја сам кукавица.“
Абу Мунтасир је додао да је време да се људи који подржавају исламистички екстремизам запитају зашто њихови синови и ћерке губе животе за лажне идеале у „непобедивом рату“. „Мржња није оно чему нас ислам и пророк уче.“
„То је био вирус који је инфицирао генерацију. Сада се размножио.“, рекао је некадашњи следбеник Мунтасира, Алјас Кармани, сада борац за мир, млади радник и имам у Бредфорду. Психологија коју користи ИДИС за привлачење младих је слична оној коју је користио Мунтасир, рекао је Алјас:
„Он је био харизматична очинска фигура. Било је узбудљиво и енергично. Ја сам био активиста, а не екстремиста. У мени је увек постојао унутрашњи глас који ми је говорио да много тога није у реду.
Међутим, био сам бесан. Имао сам врло насилног оца. Био сам расиста, љут и фрустриран. Тако смо посејали овај вирус, који је ухватио данашњу децу.
То је била иста атракција за младе као и сада. Постоји низ фактора једнак за Муслимане и они који то нису. Млади желе да мењају свет, осећају се вољено и имају осећај припадности.“
Говорећи за Обсервер Кармани је рекао да је за инспирисање младих да напусте Британију ради Сирије, Ирака и Либије било неопходно схватити људску природу.
„Ту се не ради о идеалима јер 90% њих не следи идеале. Други фактори су у игри. То је нови рокенрол; џихад је заводљив. Дете које не изгледа добро сада изгледа добро док држи пиштољ. Може да нађе младу, моћан је. Пиштољ ИДИС-а за њега је као ферари за брокера.“
Кармани је као главни проблем издвојио неповезаност са младим људима. Рекао је како су многи млади људи, прва или друга генерација имиграната, присиљени да живе дуплим животом. „Кривим родитеље, јер њихова деца не смеју да причају о својим животима ван дома. То их чини изложеним и рањивим.“
Током прављења документарца, Дија Кан, која је „рођена на Западу а има родитеље са Истока“ и која је морала да напусти певачку каријеру због екстремистичких претњи њој и њеној породици, изненадила се чињеницом да су се многи млади сличног порекла окренули екстремизму.
(The Guardian за Србин.инфо превела Маја Орлић)
