Pročitaj mi članakDžejms E. Fanel i Bredli A. Tajer su autori knjige „Prihvatanje komunističke Kine: najveći strateški neuspeh Amerike“, iz koje je ovaj članak izvučen i objavljen na glasilu američkih globalističkih elita „RealClearPolitics”. A šta dalje o odnosu SAD prema Kini pišu pomenuti autori, pročitajte dalje u članku, pa o svemu donesite svoj valjani sud:
Од рата у Украјини, до ужасног терористичког напада 7. октобра 2023. и потоњег сукоба на Блиском истоку, до узбурканих вода Јужног кинеског мора, данашњи свет је у кризи. Узроци се не налазе само у Москви или Техерану, већ првенствено у Вашингтону и Пекингу. Оне су последица две фундаменталне и међусобно повезане велике стратешке грешке које је направила Америка:
а) Прво – Сједињене Државе нису успеле да схвате претњу, која им је стизала од стране Народне Републике Кине;
б) Друго – САД су доживеле неуспех у балансирању против такве (кинеске) претње.
Као резултат тога, САД су у опасности да изгубе своју доминантну позицију (у свету) због охрабрене НР Кине, која делује у савезништву са Русијом Владимира Путина и мулама у Ирану. Истражујући глобалне немире, Американци морају да схвате три разлога зашто се суочавају са овим страшним стратешким окружењем.
Прво, америчке елите нису приметиле претњу због тријумфализма „Краја историје“ – лажне тврдње да су модернизујући народи попут Кине на путу ка демократизацији и економији слободног тржишта. Сукоб великих сила је виђен као артефакт прошлости. Ова охолост је допринела ономе што називамо „дефлацијом (падом) претње“, где су амерички доносиоци одлука из године у годину доследно одбацивали или потцењивали претњу из НР Кине.
Друго, амерички пословни интереси и финансијери су неуморно тражили економску добит од сарадње са Пекингом. Ово је олакшало успон Кине како би ушла у економски екосистем Запада, као и у пријем у Светску трговинску организацију.
Кинески утицај на главне америчке политичке партије и на највише нивое америчке политике ометао је одговор САД и промовисао површност у схватању последица глобализације. Тако је настала „школа ангажовања“, која је тврдила да ће ангажовањем НР Кине постати богата, „одговорна страна“ у међународном поретку, па чак и демократска. У суштини, САД су вољно и са ентузијазмом подучавале, обучавале, па чак и опремале, свог смртног непријатеља. Пословни интереси и финансијери су финансирали наше тинк танкове за националну безбедност, што је допринело пристрасности према „школи ангажовања“, а самим тим и умањењем претњи НР Кине.
Треће, Денг Сјаопинг, вероватно један од највећих стратега 20. века , унапредио је бриљантну стратегију политичког ратовања за промовисање умањење претњи. Денгова стратегија се фокусирала на америчку и друге западне елите, обогаћујући их и обликујући њихов доживљај о НР Кини и Комунистичкој партији Кине, док је користила примамљивост растућег тржишта да утиче на њихово понашање. Деценијама, кинески лидери су маскирали своје намере и своју експанзију уоквирили су као економску, за добробит свих, а не као стратешку и пре свега за добробит КПК.
Сходно томе, НР Кина се подигла и сада користи своју моћ на штету националне безбедности САД кроз своје акције широм света, посебно у Источном и Јужном кинеском мору, и на Тајвану, као и преко својих заступника у Ирану и Русији.
Да би се суочио са овом претњом, Вашингтон прво треба да види комунистичку Кину онакву каква јесте: агресивну велику силу која тежи свргавању САД, као најјаче силе на свету.
Друго, САД морају да подрже образовање стратега, како би млађе генерације разумеле како да победе НРК. Образовање, у принципима политике моћи и идеологије КПК, су од суштинског значаја за постизање победе.
Треће, мора постојати трајно председничко вођство да би се дефинисао непријатељ, образовао амерички народ и створио неопходан одговор целе владе.
Четврто, неуспех обавештајне заједнице да идентификује Кину као егзистенцијалну претњу у великој мери је ослабио способност америчких доносилаца одлука о националној безбедности да идентификују претњу и делују против њих. Основне претпоставке, у вези са понашањем према Кини, биле су упућене од стране оних, који у Кини нису видели огромну претњу, већ, чак шта више, могућег савезника. На крају, и перверзно, обавештајна заједница је деценијама помагала у умањењу (кинеских ) претњи према нашем друштву и држави. А ово мора бити обрнуто.
Пето, америчко војно руководство није признало и припремило се за појаву Кине као огромне војне силе. Она такође мора да одговара за тренутно стање неприпремљености. Конкретно, неуспех руководства америчке морнарице да препозна централну улогу поморског домена за велику стратегију НРК и њене напоре за модернизацију морнарице, стоји у оштрој супротности са проактивним одликама претходних генерација адмирала, од Другог светског рата до Хладног рата, са Совјетским Савезом. Зато Пентагон треба да да приоритет обнови америчке морнарице како би одговорило на претњу НРК.
САД су помогле пораст свог непријатеља. Сада Кремљ и Иран делују у стратешком простору који им обезбеђује НРК. Тај простор и агресија Пекинга само ће се повећати ако САД не предузму акцију како би окончале своју стратегију умањења претње, прекинуле гушење стратегије ангажмана на обнови јачања америчке спољне политике и поразиле Комунистичку партију Кине њеним збацивањем са власти.
