Уочи самита Европске уније и Источног партнерства у Виљнусу украјински председник Виктор Јанукович и премијер Микола Азаров су покушали да објасне праве разлоге оном делу Украјинаца који се противе њиховој одлуци о одустајању  потписивања споразума о слободној трговини са ЕУ.

Дотле опозициони медији, међу којима предњачи Кијев Пост у власништву америчког предузетника Једа Сундена, објављују вести које Украјинце терају на улице и подстичу их на насилну побуну против председника Јануковича и владе премијера Миколе Азарова.

Брисел, који се никако не може да помири са одлуком Кијева, преко Сунденовог дневног листа у последњи трен жели да увјери Украјинце како ће потпуно приступање ЕУ имати позитиван ефекат у преговорима са ММФ – ом  или   како ће Европска унија Украјини да понуди велику економску помоћ уколико промени мишљење . Мобилизирана је и опозиција која добија велики простор у таквим медијима, а преводе је Арсениј Јачениук (Баткивчина), Виталиј Клитчко ( УДАР) и Олех Тјахнибок (Свобода). Ова се тројка не предаје и поручује да ће чекати самит у Виљнусу како би Европи поручили своје стајалиште о придруживању Украјине ЕУ.

О ставу опозиције, којега су њени челници изнели већ првог дана, овај је портал правовремено упознао своје читаоце, а све што се касније догађало било је само понављање већ изреченог. Поруке су углавном гласиле како је   Украјински народ жељан слободе и демократије и не жели да живи у руском гулагу.

Европска унија и опозиција у Украјини су се посебно обрушили на руског председника Владимира Путина којега оптужују да је вршио притисак на Јануковича и владу премијера Азарова и нико не жели да прихвати чињеницу да је влада у Кијеву одлуку донела самостално, те стога што су након дугих консултација украјински челници схватили да је приступање Европској унији равно самоубиству, док је отварање Русији једино могуће решење које ће тешко погођеном украјинском привреди да гарантује економски напредак и просперитет.

У свом обраћању јавности украјински премијер Азаров је изјавио да је одлука о окретању према Русији донесена искључиво као економска нужност, јер је Русија је највећи појединачни трговински партнер Украјине која је у великим дуговима и зависна о рускоме гасу за којег плаћа неразумно високу цену . Председник Јанукович је поручио да су услови финансијске помоћи Европске уније срамотни и понижавајући, те да би он о трговинском уговору са Унијом размишљао само ако би он одговарао украјинским интересима.

Путин: Нећемо да уништимо нашу економију како би се допали Бриселу
Владимир Путин је у више наврата одбацивао оптужбе о притиску на Украјину и неколико дана се суздржавао од директних оптужби, но ипак је упозорио званичнике Европске уније да се суздрже од оштре реторике према Русији и њеној улози око украјинског одустајања од економске интеграције с ЕУ.

Самит у Виљнусу

Трећи самит Европске уније и њених источних партнера у Виљнусу завршен је делимичним успехом: финализовани су преговори о политичкој асоцијацији и економској интеграцији са Грузијом и Молдавијом, потписан договор о визниој либерализацији са Азербејџаном и покренути разговори о укидању виза за Белорусију.
Међутим, изостао је потпис на документу о придруживању и слободној трговини са Украјином, који Брисел карактерише као „најамбициознији договор који је Европска унија икада понудила земљи која није њена чланица.“

(Дојче веле)

Званичници у Европи су још увек љути због онога што се прошле недеље догодило у Кијеву. Украјина је слободна да доноси властите одлуке, а Москва мора узети у обзир све оно што би за нас значило потписивање украјинско – европског споразума.

Замолио бих наше пријатеље у Бриселу да се суздрже од оштрих израза, јер ми сигурно нећемо да уништимо наше привреде само да би се њима допали, изјавио је Владимир Путин, чиме је еуробирократима поручио како су својим изјавама одавна прешли границе доброг укуса.

Руски председник је ову изјаву дао приликом службене посете Италији, преносе РИА Новости које наводе   како је Русија забринута чињеницом да би Украјину преплавила роба из Европске уније, која би на крају завршавала у Русији чиме би били угрожени домаћи произвођачи, а што би довело до пораста незапослености.

Русија је као озбиљна земља дужна избећи тај домино – ефекат и једина могућа одлука је била да предложи Украјини да се окрене партнерству са Москвом и будућом Еуроазијском унијом или ће руске власти, како би заштитиле своју привреду, морати увести трговински ембарго, што би за неконкурентну Украјину значило пропаст.

Путин је у Италији нагласио како је стопа незапослености младих у неким европским земљама достигла 40%, а укупна незапосленост у Русији је достигла историјски минимум од 5,3%.

Све говори да су украјински председник и влада у својој одлуци били вођени искључиво економским интересом, а никако про- руским сентиментом за којега их оптужује опозиција. Камен спотицања је и бивша премијерка Јулија Тимошенко коју Запад описује као жртву политичког прогона и то без обзира на све доказе који потврђују да је за време свог мандата огрезла у корупцију и склапала неповољне привредне уговоре који су Украјину буквално бацили на колена.

Украјинско   Не   – Митови и стварност
Одлука Украјине од 21. новембар је вероватно крај игроказа који траје већ годинама, но ипак треба нагласити како су многи замишљали један посве други епилог. Након трговинског рата између Русије и Украјине у августу ове године, низа закона које је украјински парламент ускладио са правним тековинама ЕУ, измена изборног закона и спровођењу економских реформи које је захтевао Брисел, сви су се надали како ће Украјина на самиту у Виљнусу 29. новембар потписати уговор о слободној трговини са ЕУ. Половином октобра је европска будућност Украјине за многе била свршен чин, а разлог је био тај што је предсједник Виктор Јанукович најавио могућност пуштања Јулије Тимошенко да се лечи у иностранству.

То се међутим није догодило и протеклих десет дана, пре но што ће доћи до захлађења односа између Украјине и ЕУ, дошло је до низа разговора између украјинског и руског председника, а одлука која је уследила је покренула лавину полемика. На Западу су сви редом критиковали Јануковича и Русију. Висока комесарка за спољну политику ЕУ, Кетрин Ештон, изјавила је   како је ова одлука промашај не само за ЕУ, него и за украјински народ , а шведски министар спољних послова Карл Билт, један од главних протагониста у вођењу преговора са Украјином, оптужио је Јануковича и Азарова  да су попустили пред бруталним притиском Кремља. Иако је баш тако и поступила, немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле је упозорио  како Украјина има право сама одлучивати којим ће путем ићи .

Западни медији такође нису поштедели ни Кијев, ни Москву. На пример, Дојче Веле пише:   Руске претње блокирале украјинско – европски споразум  , Њујор Тајмс има чланак у сличном тону.

Бројни су и они који су оптужили Јануковича да је жртвовао европску будућност земље због личних интереса и то само стога   јер му је главни циљ био да задржи у затвору супарницу Тимошенко. Важно је нагласити како су све оптужбе које су стизале од стране Запада биле површне и ниједна се није дотакла сржи проблема. Све се сводило на неаргументоване оптужбе на рачун Русије и Јануковича, а када је на ред дошао случај Тимшенко  премијер Азараов је поручио како је једини и неупитни разлог ове одлуке – економске природе, а што је многима одавна било јасно, иако не и онима који још од Наранџасте револуције земљу воде у погешном смеру.

Шта Украјина губи или добија са приступом ЕУ или Евроазијској унији царинској
Украјина је без обзира на свој индустријски и пољопривредни потенцијал била погођена распадом Совјетског Савеза и у годинама које су следиле покидала је све споне које су је везале за бивше совјетске републике.

За разлику од балтичких република, Украјина није била у стању да пронађе нове партнере, док у исто време није хтјела да задржи снажне економске везе са Русијом и земљама Заједнице Независних Држава, као ни са суседном Белорусијом. Та врста привредног лимба и велика подељеност Украјинаца из прозападних регија и оне источне и јужне који гледају ка Москви, привредни развој земље је довела на најниже нивое. Украјина је годинама балансирала између Запада и Русије, а да се у потпуности није приклонила никоме од њих.

ЕУ неће мењати услове за асоцијацију са Украјином

Европска унија нема намеру да мења услове на преговорима о асоцијацији са Кијевом, рекла је Даља Грибаускајте, председница Литваније, која председава ЕУ.
„Украјински естаблишмент и украјинска влада би могли променити свој приступ. Европска унија нема намеру да настави ценкање“, рекла је она.
Председник Украјине Виктор Јанукович није потписао споразум о асоцијацији са ЕУ на самиту Источног партнерства у Вилњусу. Апеловао је на Европску унију да изради програм економске помоћи Кијеву.

(Глас Русије)

Почетком 2000. Украјина је имала добар економски раст, али је криза 2008. тешко погодила земљу. Након неколико година је дошло до лаганог опоравка, али је Украјина и даље једна од најсиромашнијих европских држава. Највећа државна компанија Нафтогас се тешко задужила код руског Газпрома и то искључиво због уговора које је потписала хероина демократије, бивша премијерка Јулија Тимошенко.

2011. се предлаже спајање Нафтогаса и Гаспрома у замену за нижу цену руског гаса, но тај је предлог украјински парламент без размишљања одбацио. У исто време је дошло до спора око гасовода, јер је управљање украјинским гасоводима од стране Гаспрома захтевало промену украјинског устава.

Проблем је до данас остао неријешен и Кијев и даље Москви плаћа огромну цену за руски гас (400 УСД за 1000 м3). Газпром је напослијетку од Украјине тражио да му се исплати 882.000.000 УСД за гас испоручен у августу ове године, чиме се дуг Нафтогаса попео на 1,4 млрд УСД.

Уговори које је 2009. потписала Тимошенко имају рок трајања 10 година и Русија се показала спремном за њихову ревизију уколико Украјина уђе у Царинску унију са Белорусијом, Русијом и Казахстаном. Москва би снизила цену гаса што би омогућило Кијеву уштеду од осам милијарди УСД годишње.

Наравно да таква одлука подразумева одустајање од ЕУ. Украјина се јачањем производње енергената из битуменског песка већ две године покушава да ослободи енергетске зависности од руског гаса, али безуспешно, док је Русија изградњом Јужног тока изашла као победница из тзв. гасног рата.

У Украјини се гас и политика никако не могу раздвојити и то опозиционим лидерима очигледно није јасно. Шта се на крају дешава? Украјина купује скупи гас којега грађанима га продаје по нижој цени, стварајући тако велике губитке.

2011. је Украјина морала затражити помоћ ММФ – а у износу 15 милијарди УСД, но та је светска организација као услов за давање зајма поставила укидање субвенција за гас, на шта Кијев никако није могао да пристане. Сличан захтев је ММФ – у послат само дан пре него је Микола Азаров саопштио да Украјина одустаје од ЕУ и то са истим захтевом, али и истим одговором.

Неуспели преговори Украјине и ММФ – а су имали кључну улогу у одлуци Кијева да се окрене Русији. То се могло наслутити 24. новембар када је Кремљ саопштио да је спреман да преиспита гасне уговоре с Украјином.

Трговинска размена је такође била пресудна у одлуци Кијева о одустајању од ЕУ; за Русију би улазак Украјине у Царинску унију без икакве сумње представљало геополитички и морални успех. Украјина би таквом одлуком добила бројне предности и попустом на цену гаса, те укидањем заштитних мера за њихове производе зарадила би око 12 милијарди долара годишње.

Уколико би приступила зони слободне трговине са ЕУ, Украјина би, без обзира на потенцијал, због своје неконкурентности на европском тржишту умањила своју трговински биланс за 5%. То би се посебно осетило на истоку земље који је индустријско срце Украјине, али и тврђава бирачког тела председника Јануковича. Почетком новембра је премијер Азаров изјавио   како за модернизацију украјинске индустрије треба уложити 100-150 милијарди евра и то само да би достигла европске стандарде , међутим ЕУ никако није спремна да уложи толике новце како би помогла Кијеву.

Када је влада у Кијеву тражила од Брисела да им помогне са осам милијарди долара, одговор је био да могу добити највише милијарду евра ( 1,3 млрд УСД), с тим да је зајам условљен таквим мерама које Кијев, због тога што би њихова имплементација дестабилизовала земљу, није могао прихватити. Из тог разлога је председник Јанукович изјавио  како су услови ЕУ били понижавајући за Украјину .

У Европској унији би Украјина била друга Грчка, док се у Евроазијској унији према свом положају и значењу налази на другом месту, одмах иза Русије. Прозападни Украјинци наглашавају  како Украјина није Русија , али су Украјинци такви да нису спремни на велика одрицања, као на пример Летонија, само како би ушли у еврозону. Половином октобра је премијер Азаров изјавио  како Украјини нико не брани да потпише споразум са ЕУ и да истовремено постане чланица Царинске уније , међутим та наизглед најбоља идеја за земљу једноставно није остварива.

Русија и Украјина имају готово отворене границе и укидање царина с ЕУ би, као што је нагласио председник Путин, довело до инвазије европских производа на руском тржишту. Стога би заштитне мере које је најавио Кремља биле сасвим логичан след догађаја, а Украјина би тиме изгубила око 15 млрд долара долара, што би земљу одвукло у пропаст.

Председник Украјине навео услове за асоцијацију са ЕУ

Председник Украјине Виктор Јанукович је навео услове који се морају испунити да би његова земља била спремна да потпише споразум о асоцијацији са ЕУ.
Услови су обнављање сарадње са ММФ, ревизија трговинских ограничења ЕУ за Кијев, европско учешће у модернизацији украјинских хидротехничких постројења и елиминисање контрадикција у области сарадње Украјине са Русијом и земљама Царинске уније.
Јанукович је у свом говору на самиту Источног партнерства у петак изразио наду да ће споразум о асоцијацији са ЕУ бити потписан у скорије време.

(Глас Русије)

Одлука од 21. новембра, којега је украјинска опозиција назвала  црним четвртком , без икакве сумње значи велики пораз за политику Брисела и Запад уопштено поред све помоћи коју добија од Сједињених Држава.

Русија са друге стране затвара 2013. с још једним успехом у низу. Једна од највећих победа је улога Русије у сиријском сукобу, потом враћање Јерменије у савез са бившим земљама Совјетског Савеза и апсолутни дебакл прозападне струје на изборима у Грузији.

Европа са своје стране на све ово гледа као на надметање са Русијом и заборавља да се игра са животима милиона Украјинаца од којих, на жалост, бројни верују у лажна обећања која им као гласноговорници Брисела преносе опозициони лидери. ЕУ би и сама требала да отвори очи и види позитивну страну окретања Еуроазијском простору Кијева.

Русију критикују прозападни  демократи   и активисти који се боре за људска права, али је за ЕУ слаба Русија највећа опасност. Данашња Русија није Совјетски Савез и комунистичка идеологија више није извозни производ Кремља.

Царинска унија је инспирисана слободним тржиштем, али се од Запада разликује по томе што су Русија и њени савезници сачували јаке државне компаније које су увек биле одлика  прелазног периода  на путу у комунизам.

У сваком случају то није никакав повратак у прошлост и многи изазови с којима се суочава Русија тиште и Запад. Брисел је слеп ако не види да Русија Европу брани од исламског фундаментализма, а којег ЕУ опет (у оквиру групе   Пријатељи Сирије оп.а.) директно подржава. Ту је и трговина опијатима, као и стабилност Централне Азије у чему Москва игра кључну улогу. За Брисел је дакле проруска Украјина више од користи него што би то била у оквиру ЕУ.

Како год било, коначни одговор на питање да ли жели да Украјина постане друга Грчка  или пак јамац евроазијске безбедности, што за собом повлачи и низ погодности које нуди Евроазијска унија, добити ћемо 2015. године када се буду одржавали слиједећи председнички избори. На Кијеву је да одлучи, а уколико су у недоумици могли би да погледају како су прошле остале земље које су биле опијене сном о богатој и демократској Европи.

Украјинцима би могла помоћи изјава хрватског премијера Милановића који је у уторак у Букурешту могућу сарадњу са Кином прокоментирао  како је Хрватска дошла дати политичку подршку сарадњи са Кином, али мора пазити да могући заједнички пројекти не буду у сукобу са обавезама које имамо према ЕУ , али је ипак био искрен и признао да су многе земље на скупу у Букурешту спутане чланством у Европској унији.

Сама чињеница да земље које нису чланице узвишеног клуба из Уговора из Мастрихта не смеју доносити одлуке самостално и за све морају тражити одобрење ЕУ, Кијеву би требао бити више него довољан аргумент у доношењу коначне одлуке. Украјинска опозиција ће ионако говорити оно што им се заповести и те ће поруке красити насловне Киив Поста, стога би се влада Микола Азарова и председник Викотр Јанукович требало усредсредити на чврсте аргументе који им не недостају и то искључиво за добробит украјинског народа, будући да као државни званичници сигурно неће осетити беду коју ће са собом донети губитак суверенитета и чланство у ЕУ.

(Адванце)

Ознаке: ЕУ, Микола Азаров, Русија, слободна трговина, Украјина, Царинска унија