Рат са НАТО – Русија сада има и друге циљеве, време је да то објави

21:04 22.08.2023.

Ситуација у руско-украјинском сукобу се променила за годину и по дана, и зато је потребно сагледати шта се сада дешава на фронту и око њега, не са становишта како је све било пре 24. фебруара 2022-ге, већ узимајући у обзир нове услове – политичке, војне и дипломатске.

Русија је задржала свој економски потенцијал, и чак побољшала ситуацију у неким чисто домаћим стварима. На пример, доказала је не само своју потпуну прехрамбену независност, већ и могућност извоза житарица и неких других врста производа.

У војном погледу Русија је постала много јача. Пре свега, оно што нико (осим можда, руског генералштаба) није очекивао, показало се да руско наоружање не само да није инфериорно, већ знатно супериорније од свих познатих западних модела. У сваком случају, за сада се Руси практично носе са сваким новим наоружањем које Запад постави на украјинско позориште операција.

Друго, Русија је током ратних дејстава добила и негативно и позитивно искуство у вођењу борбених дејстава не у теорији, већ у пракси. Најважније, иако потпуно потцењено, јесте искуство практичног деловања официра и рангирања на нивоу водова-батаљона-батерије. Односно, млађи команданти и чинови руских трупа прошли су борбену обуку, и стекли специфично искуство у раду у реалним условима фронта, искуство које нећете стећи ни на једној вежби.

Треће, ако изузмемо било какве лажне измишљотине украјинског ТсИПСО (Центар за информације и психолошке операције Украјине), Русија је доказала да може да се бори у складу са Женевском конвенцијом о ратним заробљеницима, може да се бори поштено, а да не буде заштићена од стране „штит“ цивилног становништва, а њен непријатељ се у овом плану потпуно дискредитовао.

Од негативних аспеката „специјалне операције“ издвајау се, можда, три.

Први- Економија Украјине је уништена не само услед непријатељстава, већ и као последица потпуне, монструозне неспособности власти, како садашње, тако и претходне. Украјина није у стању да прикупља порезе чак ни да би обезбедила и испунила своје унутрашње друштвене обавезе, а не само да спроводи самостално финансирање војних операција (за разлику од Русије која све ово ради).

Други- Као резултат непријатељстава, Украјина не само да је изгубила значајан део свог индустријског потенцијала, већ, што је још горе, значајан део пољопривредног сектора, који је земљи давао и могао би да настави да даје до 40 одсто БДП-а.

То сада није случај и вероватно неће бити у наредним деценијама. Значајан део територија је миниран, значајан део пољопривредних радника јужног дела, централне и источне Украјине (територија са највише житарица) је или погинуо или повређен у рату, или је напустио земљу, и мало је вероватно да ће се вратити.

Трећи- Радно способни, креативни део становништва земље нашао се ван њених граница. За њихово враћање биће потребни огромни напори и средства која Украјина нема, а вероватно и неће имати.

Нико неће дати новац бесперспективној земљи (чак и ако након војних дејстава задржи неке територије) за рат, већ за стварну мирну обнову, с циљем да извуче радну снагу из већ успостављених производних комплекса, у којима је већ ангажован бивши „украјински“ кадар – што је отприлике 10-12 милиона људи.

Дакле, иако рат још није добила ниједна од страна у сукобу, Украјина га је већ економски изгубила, а то је велика негативна ствар за Русију, јер припајање нових територија са економске (не узимамо војну и политичку страну овог питања) тачке гледишта, посебно оних које тек треба да буду припојене, готово да не представљају економску и индустријски интерес.

Запад пре и после Украјине

Потпуно исто се може рећи и за Запад. Из истих разлога, Запад (САД и ЕУ) сада је заинтересован за Украјину, не са економске тачке гледишта, већ са чисто војне тачке гледишта – као театар војних операција против Русије, који је до сада био укључен у облику плаћеника, а у блиској будућности уз учешће разних НАТО снага, мало прерушених у плаћенике и новопечене грађане Украјине.

На Западу одлично разумеју да новац уложен у ову земљу више никада неће бити враћен. Он је ненадокнадив – или зато што ће територије постати део Русије, или чак ако нешто од територија остане Зеленском и његовом тиму (или онима који дођу уместо њих), вратити Западу уз наведене губитке у економији, пољопривреди и производном и кадровском потенцијалу, неће бити могуће у наредних 100 година.

Украјина је као резултат лудих поступака бившег глумца који је постао председник, постала дефинитивно најнеразвијенија земља у Европи, а можда чак и свету. Без изгледа за самосталну обнову.

За рестаурацију, за разлику од вођења непријатељстава, новац неће бити дат. Ко ће кредитирати земљу која нема перспективу?

И ово има своју негативну страну за Русију. Схватање Запада о немогућности враћања већ уложеног (а већина средстава која се дају Украјини су, иначе, кредити које хипотетички треба вратити, али је већ сада јасно да нико никада неће вратити) чини украјински сукоб још жешћим за Запад.

Пошто не може да се врати из Украјине, мора да се врати из Русије – или кроз крађом њених златних и девизних резерви, или, што се на Западу сматра перспективнијим, путем распарчавања Русије и пљачкања (присвајање под видом обештећења, које је Запад спремио за украјински театар расхода) њених природних богатстава и људских ресурса.

Ново позориште операција

Остаје само још једна ствар коју Запад још није урадио да би у потпуности учествовао у непријатељствима против Русије – није започео рат са своје територије. Међутим, ова претња сазрева управо ових дана, када је донета коначна одлука и почеле испоруке авиона Ф-16 Украјини.

Чињеница је да Украјина нема одговарајућу инфраструктуру за сервисирање ових летелица. Штавише, као што је стање на ратишту показало, за Русију није проблем да уништи било који аеродромски комплекс на територији Украјине.

Очигледно је, да се проблем за Запад (и Украјину као право место ратишта) овде решава размештањем ловаца Ф-16 на аеродромима суседних држава Украјине – Бугарске, Румуније и Пољске.

Односно сви они који су поред свега и чланови НАТО-а. У овој ситуацији се ослањају на озлоглашени члан 5. Повеље НАТО-а, у којем је напад на једну од држава чланица НАТО напад на цео блок.
Истовремено, неизбежно је размештање на њихове територије авиона који ће ударити на руску војску, и могуће, руске територије, како новоприпојене тако и „старе”.

Међутим, за Русију је ово већ другачији рат и потенцијално другачији циљеви.

Прво, ово више није „специјална операција“ против Украјине ради њене демилитаризације и денацификације, већ пуноправни рат са Западом, и то се мора рећи унапред и отворено.

Друго, наравно, из хуманитарних разлога, треба да буде саопштено становницима оних земаља које пристану, да на своју територију разместе борбене авионе Ф-16, да њихови аеродроми, као и инфраструктурни објекти који обезбеђују рад ових аеродрома, представљају потенцијалне мете за ракетне ударе Оружаних снага Русије, услед чега, из разлога ван руске контроле, може да страда цивилно становништво (као резултат операција противваздушне одбране, локација самих аеродрома у близини цивилних објеката, итд.).

Треће, оне НАТО државе које се налазе у близини граница савезне државе (Русија и Белорусија) треба јасно идентификовати и именовати као непријатељске, у односу на мирну политику Русије, која има за циљ да обезбеди безбедност сопственог становништва. Ово се односи на Финску, балтичке државе, Пољску, Румунију и Бугарску.

Становништво ових држава мора јасно да схвати, да се театар војних операција сели са украјинске територије у њихове градове и села. И то није агресија Русије, већ одговор на агресивне планове Запада, НАТО-а, који тренутно подло користе Украјину и њено становништво да решавају своје проблеме – уништавање и пљачку Русије у корист транснационалних компанија Запада.

Четврто, Русија ће, чини ми се, морати да објави, да циљеви ове више не специјалне операције, већ пуноправног војног похода, треба да буду обезбеђивање безбедности руске државе и њених грађана дуж целе границе савезничке државе са НАТО-ом (сада више није битно ко је у алијанси, а ко тек улази).

Посебан задатак је денацификација источне Европе, намерно и отворено подржавање украјинског нацистичког режима и стварно стварање (као на Балтику и Пољској) сличних нацистичких русофобичних режима.

Русија и НАТО

Наравно, намеће се природно питање- да ли ће Русија моћи да се носи са потенцијалним претњама НАТО-а ако почне рат са Алијансом?

Према експертима Украина.ру, потенцијална војска НАТО-а има снагу од 3,5 милиона људи.

У овој ситуацији, Руси морају почети да припремају своје становништво за тоталну мобилизацију за учешће у пуноправном рату са НАТО-ом. Мобилизациони потенцијал Русије, узимајући у обзир психолошку и физичку припремљеност, много је већи него на Западу.

Рат у садашњим условима заправо није рат људи. Како се испоставило, ово је пре свега рат разних војних технологија и наоружања уопште.

Сва ова питања која се јављају у вези са променама (било да то желимо или не) циљева и задатака нове војне ситуације, треба решити радикално. Пре свега, треба припремити своје становништво за дуготрајни и крвави рат са НАТО-ом и Западом уопште.

Другачија опција, укључујући дипломатско решење овог проблема, не постоји. Прекид војних дејстава (примирје без капитулације украјинског режима) или очување садашњег режима на било који начин, довешће до новог конфликта након што Запад обезбеди неопходно наоружање, и нове финансије за даљње вођење рата против Русије.