Прочитај ми чланакУочи председничких избора у Русији у марту (ожујку) ове године се све више отвара питање везе Владимира Путина с руским олигарсима, чиме му се жели ставити на терет да управља државом коју воде олигархијски и мафијашки кланови, а он им је свима “врховни вођа”.
Жан-Робер Равју професор савремене руске културе на Универзитету Парис-Нонтер објашњава како је Владимир Путин преузео власт и укоју сврху.
Професор Жан-Робер Равју сматра како је Владимир Путин био уверен да се Русија суочава с унутрашњим непријатељем, врло одлучним и за властиту добит способном на компромис с спољним непријатељем, као што је био познати милијардер Ходорковски, ухапшен 2003. године.
Професор Равју објашњава да се председник Путин тада окружио с “Преторијанском гардом“, малом групом од петнаест људи с којима је, комбинирајући традиционалне методе, успио успоставити државну контролу над кључним секторима економије.
Међу тим људима се налазе Дмитриј Медведев, повезан с Газпромом , Игор Сечин, данас ген. директор Роснефта и Сергеј Чемезов, који је од 2007. године био на челу државне фирме високе цивилне и војне технологије Ростек.
Ова “Преторијанска гарда” није била институционализирана мрежа, него је осмишљена као штит који кроз успоставу савремене демократије, али не либералне и компетитивне, јамчи дугорочни опстанак државе, без тржишног утицаја Запада.
Укратко, створио је државу-утврду, која издржава све ударе захваљујући кохезији групе људи који су јој на челу. Сви ти су сви рођени ’50-их година прошлог века и прошли су мање или више исти пут и сада чекају да дође тим нове генерације који ће бити вођени истим уверењима. 2016. је створена “Национална гарда“, а поверена је једном од њих, Виктору Золотову, и под директном је контролом Кремља.
Дакле, видимо да су у суочавању с либералима, које привлаче такозване западне вредности и који би због профита земљу дали у руке Вол стриту, Владимир Путин и његова “Преторијанска гарда” створили су изборни цезаризам, својеврсни двосмерни режим, који конзервативној држави осигурава опстанак у лицемерном и еминентно агресивном контексту глобализације.
“Неки се диве романтичном лику оца домовине и Владимиру Путину као бедему који земљу штити од неолибералне пљачке. Особно, без да га идеализирам, дивим се Владимиру Путину као стратегу који жртвује свој живот не само да спаси земљу, него и цивилизацију,… цивилизацију која ће, према Освалду Спенглеру, имати светлу будућност када Запад не буде ништа друго него поље рушевина, исцрпљен и очишћен од банди мафијаша који сада имају сва права, уништавају наше државе и бацају нас на сметлишта декаденције”, пише професор Жан-Робер Равју.
Ко на Западу урла о ауторитарном Путину, било би добро да погледа како то раде наше парламентарне демократије, које су демократске само номинално и чији су зидови служе само да прикрију слабост и издају у којој живимо због парламентараца које је купио Молох финансијске олигархије.
“Саверена и нефлексибилна демократија Владимира Путина је барем заслужна што је брана такозваној неолибералној струји, која крвавим валовима односи криминални профит отет у свету уз помоћ наше капиталистичке и буржујске мафије”, закључује Жан-Робер Равју, професор савремене руске културе на Универзитету Парис-Нонтер.
