Прочитај ми чланак
Година која истиче створила је многе претпоставке да у перспективи дође до слома успостављеног америчког центристичког светског поретка. То је била година у којој је човечанство прогледало. Дакле, шта је то синуло у главама људи?
Кипарско освешћење: пљачка као начин западне политике
Схваћено је да кризу производи западни модел развоја. Земље периферије, које су највише биле повезане са економијом Запада, више су од других подложне кризним таласима које она производи. Кипарски догађаји су показали, кад се ради о директним интересима Запада, да приватни депозити у банкама уопште нису заштићени од конфискације. Кипар је показао да је у савеменом свету „цивилизована“ пљачка допустива.
Сиријско отрежњење: САД је држава агресор
Догађаји у Сирији су САД дефинитивно позиционирали као главног светског агресора. Русија и Кина су у Савету безбедности УН блокирале доношење одлуке САД да физички свргну Асадов режим. Пропао је и покушај да се обезбеди инвазија на Сирију уз подршку већине у свету. Чак су и савезници из НАТО одбили да под америчким покровитељством буду увучени у сиријски конфликт.
Кинеско освешћење: ширење западних вредности је пут ка десуверенизацији
Кина се дуго уздржавала да САД директно идеолошки опонира при интеграцији у светску привреду. Потврда буђења из сна је и циркуларно писмо које кола међу члановима ЦК КПК у којем се говори о субверзивном карактеру ширења западних вредности у Кини. НР Кина је у многим светским питањима заузела атиамерички став.
Египатско отрежњење: САД немају савезнике, већ само интересе
Свргавање египатског председника Мухамеда Морсија распршило је илузију о савезништву САД и Муслиманске браће. САД никада нису биле нити могу бити савезници традиционалним снагама. Американци исламистичке снаге користе само за своје интересе. Чим је између Муслиманске браће и САД дошло до одређених геополитичких противречности, пројекат „арапског пролећа“ је био обустављен. Савезнички односи нису нису били препрека ни да САД подрже антиердогановске протесте у Турској. То је за све остале, као што је Саудијска Арабија, која се сматра традиционалним савезником САД, био повод да се замисле.
Сноуденово отварање очију: глобална светска шпијунажа
Случај Сноуден открио је да САД нису само глобални експанзиониста већ и глобални шпијун. Показало се да су праћени чак и лидери савезничких европских држава. У вези са тим је дошло до извесне напетости у односима САД и Немачке.
Венецуеланско освешћење: супротстављање је могуће
Прошле године је срушен мит да је Америка непобедива. Без обзира на сва ангажована информативна и финансијска средства, на изборимма у Венецуели победио је Чавесов наследник Николас Мадуро. Тај фактички пораз САД је за Јужну Америку значио наставак идеологије боливарског пројекта. Барак Обама је морао да одступи и на сиријском и иранском правцу.
Руско прогледавање: цивилизацијско непријатељство Запада
Русија је 2013. годину почела доношењем „закона о Дими Јаковљеву“ и тиме бацила изазов САД. Антиамеричка реторика постала је фактичка реторика новог позиционирања утицајних кругова у Русији. Првобитно се Москва држала диференцираног односа према Европи и САД. Опонирало се милитаристичком американизму, али се није ишло против европеизма. Али током 2013. године се потврдило да је Запад у својој антируској позицији јединствен. Европа је категорички одбацила закон о забрани хомосексуалне пропаганде донет у Русији. Почела је кампању усмерену на бојкот Олимпијаде у Сочију. Европске интеграције су оштро супротстављене руским интеграцијама. Украјина је постала поприште директног сукоба два пројекта. Никад пре у „обојеним револуцијама“ питање односа Запад-Русија није било толико очигледно формулисано.
Наравно да је човечанство било и раније свесно свих ситуација поводом којих је прогледало у 2013. години. Али, нису се јавно износиле, а није их било ни на званичном дневном реду изазова. Сада је Рубикон пређен. А после освешћивања треба да уследи доношење целог сета политичких одлука. Потребно је цивилизовано супротстављање Западу у коме треба да учествује читаво човечанство.
Улазимо у 2014. годину.
Пише: Вардан Багдасарјан, доктор историје и политиколог, заменик директора Центра научне и политичке мисли и идеологије
(Факти)
