Прочитај ми чланак- Последњих дана НАТО је сугерисао да Украјина треба да уступи територију Русији у замену за могуће чланство у НАТО. Следећег дана, НАТО је одустао, али начин на који је формулисан његов захтев одражавао је оно о чему се заправо разговарало, пишу немачки медиј , а затим се још у њиховој аналити додаје:
„Све је почело састанком у Саудијској Арабији. Нико није очекивао да ће украјински преговори у Џеди довести до резултата, јер су званично најављени циљеви Запада предвођеног САД у разговорима били нереални. Званично, Запад је желео да разговара са тамошњим земљама Глобалног југа (Јужна Азија, Африка и Јужна Америка) о „мировном плану” Зеленског и да га промовише. Међутим, пошто план заправо позива на предају Русије, укључујући повратак Крима, исплату репарација и изручење наводних Руса до и укључујући и руског председника, било је за очекивати да Глобални југ неће ни желети да се прича о томе.
Ставови колективног Запада и Глобалног Југа о Украјини су превише различити. Колективни Запад стоји уз Украјину као де факто ратну страну, док Глобални југ разуме забринутост Русије за безбедност коју би чланство у НАТО-у подразумевало за Украјину. Многе земље Глобалног југа чак бар делимично криве Запад, јер је ескалација у Украјини била директна последица чланства Украјине у НАТО-у, које је Русија увек описивала као црвену линију, за коју се Запад залагао.
Као резултат тога, Запад није могао ни да придобије земље Глобалног југа, нити да чак говори о „мировном плану“ Зеленског. Уместо тога, друге земље, заједно са Саудијском Арабијом, извукле су свој мировни план из шешира – очигледно изненађујуће за Запад.
Тишина после
После састанка у Саудијској Арабији,у јавност се сумњичаво заћутала по питању даљих преговора. Очигледно се, међутим, много причало иза кулиса, па је јављено да је Саудијска Арабија благовремено и детаљно обавестила Русију, која није позвана, о разговорима. Земље попут Кине, Индије или Јужне Африке су можда учиниле исто.
Време ради за Русију, због чега је Запад предвођен САД све под све већим притиском. Војна и финансијска подршка Украјини постала је неприуштива Западу, а није дала резултате против Русије, а предизборна кампања у САД 2024. је у току. Пошто украјинско питање постаје све мање популарно у САД јер проблеми у САД расту и већина грађана САД нема разумевања да за Украјину увек треба да буде више новца, док за људе у САД нема. Без огромног новца за даље финансирање рата у Украјини, америчка влада мора да пронађе начин да реши питање Украјине до почетка 2024. ако жели да има шансе за реизбор.
После састанка у Саудијској Арабији, Запад је сигурно размишљао шта даље. Иза кулиса, вероватно је да је Кијев већ стављен пред свршен чин, свестан да мора да жели да преговора са Русијом негде на јесен, хтео он то или не.
Већ дуже време сумња се да ће САД на јесен захтевати од Кијева да преговора, а украјински министар спољних послова Кулеба је то потврдио 12. августа, нешто мање од недељу дана након састанка у Саудијској Арабији, када је у интервју за украјински портал Страна открио :
„Украјину чека тешка јесен. Биће то веома тешко раздобље, упозоравам све (…), биће тешка јесен, у различитим земљама света све је више гласова (…) да су преговори неопходни“.
Према Кулебиним речима, „ово не долази из званичних извора“, али су ти гласови све гласнији. Он је изјавио да ће Украјина учинити све „да утиша ови гласови“ јер ће на јесен бити „много важних самита“.
Глобални југ
Украјина, међутим, не треба да очекује превише од ових самита, јер је један од најважнијих предстојећих самита је Г20. Након што је Индија, која ове године председава Г20 и самим тим у великој мери одређује програм и теме самита, пре извесног времена изјавила да на самиту Г20 неће бити места за Украјину, огласио се индијски министар спољних послова 16. августа. и обавестио да прво Кијев неће бити позван на састанак, а друго да ни Украјина тамо неће бити тема, јер:
„На самиту Г20 говориће се о глобалном расту, развоју (економије). Самит ће се бавити енергијом, ђубривима и храном”.
Али свако ко верује да ову изјаву треба посматрати као критику Русије због њеног повлачења из споразума о житу вероватно ће бити разочаран. Глобални југ познаје историју споразума о житу , они знају да Запад никада није испунио свој крај договора, и да је по договору о житу, украјинско жито отишло у богате земље уместо у невоље земље југа.
Док су житнице ЕУ толико пуне украјинског жита да је неминован спор у ЕУ око отварања границе за украјинско жито, ЕУ није испоручила ниједно жито земљама којима је потребна. Русија, с друге стране, не само да је дала велике попусте на руско жито угроженим земљама, већ је чак најавила бесплатне испоруке жита .
То што је шеф дипломатије ЕУ Борел тада послао писмо земљама Глобалног југа, који су због несташица жита у невољи и осудио Русију због тога, свакако није било паметно. У ствари, Борел је позвао ове земље да гладују радије него да прихвате руско жито. Међутим, није понудио никакву помоћ у виду испорука житарица из ЕУ.
Стога би требало да буде јасно ко се очекује да добије критике са Глобалног југа на самиту Г20. А такође постаје разумљиво зашто тамо не желе ни да говоре о Украјини.
За Кулебину идеју да „ућутка” међународне гласове који захтевају преговоре од Украјине на јесен, на предстојећим састанцима самита, шансе су зато изузетно мале.
Притисак на Кијев расте
13. августа, Вол стрит Џурнал, позивајући се на западне дипломате , известио је да је недостатак успеха у украјинској контраофанзиви смањио вероватноћу преговора са Русијом ове зиме на начин на који се Запад надао. Покушаји украјинске војске да „продре у утврђену руску одбрану користећи западну опрему“ су „застали“, док се западна војска и политичари „питају шта се може постићи у наредним месецима“ и забринути су већ за 2024. године.
Са празним западним арсеналима, 2024. Запад не може да испоручи Кијеву онолико оружја колико је то чинио пре тренутне (пропале) украјинске офанзиве. Дакле, Запад је у недоумици, јер има све мање наоружања. Кијев сигурно неће моћи ништа да постигне. Запад ће, дакле, схватити да се у преговорима са Русијом мора направити велики уступак сопственим (а још више украјинским) захтевима.
15. августа могли су се чути и потпуно нови звуци из околине Зеленског. У интервјуу за часопис Ле Поинт , његов шеф украјинске председничке администрације, Михаил Подољак, који је раније био познат као бескомпромисни ратни хушкач , изненада је признао да ће преговори бити:
„Француски председник је у потпуности уз нас. Његова подршка је потпуна. Парадоксално, када говори о преговорима, он даје Русији полугу да користи против нас. Али у основи се слажемо са Емануелом Макроном. На крају ће ипак бити преговора”.
Ово су заиста нови звуци из Кијева, јер они до сада нису само позивали на „мировни план” Зеленског, односно на руску капитулацију. Већ је Зеленски 2022. године чак забранио преговоре са Русијом док је на њеном челу Путин.
Давање територије Русији за улазак у НАТО?
Заменик руског министра спољних послова Михаил Галусин је 11. августа у интервјуу за ТАСС изнео руску перспективу о могућим мировним преговорима, укључујући и уступање бивших украјинских територија које је Русија признала као своје нове територије, што је Кијев, наравно, одмах одбацио као неприхватљив. .
То није спречило Стијана Џенсена, шефа кабинета генералног секретара НАТО-а, да предложи само неколико дана за то, када је рекао :
„Мислим да би решење могло бити да се Украјина одрекне територије у замену за чланство у НАТО. Важно је да разговарамо о томе како то можемо спровести.”
Јенсен је такође поновио оно што је раније рекао генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг:
„Украјина мора сама да одлучи када и под којим условима жели да преговара.
Можда је најважнија изјава коју је дао када је упитан да ли НАТО верује да Украјина треба да уступи територију како би постигла мир са Русијом и будуће чланство у НАТО-у, рекавши да су већ у току расправе о могућем послератном статусу и питањима о уступању територија Русију би „подигали други“. Он је и додао:
„Не кажем да мора бити овако. Али то би могло бити могуће решење.“
Порицање није било
Кијев је, наравно, био бесан , а дан касније НАТО је одустао. Реч је, међутим, била кључна, пошто је Стијан Џенсен рекао да није требало да разговара о територијалним уступцима Украјине Русији у замену за чланство у НАТО-у:
„Моја изјава о томе била је део шире дискусије о могућим будућим сценаријима у Украјини и нисам то требало да кажем. То је било погрешно.“
Оно што је најважније у његовом „деманту” било је то што то није порицање, јер он сам није повукао изјаву да Украјина треба да уступи територије Русији, већ је само навео да би било погрешно то гласно рећи. Он је такође потврдио да је то питање већ на дневном реду НАТО-а, описујући га као „део шире дискусије о могућим будућим сценаријима у Украјини“.
Очигледно је само желео да искористи своје „демантовање“ да мало разувери штампу и Кијев, а заправо није повукао своју тезу о уступању територије, већ се само извинио што је о томе јавно говорио.
Да ли је уступање територије за улазак у НАТО опција за Русију?
Међутим, сумња се да је дискусија ионако беспредметна, јер је главни разлог за интервенцију Русије у Украјини било планирано чланство те земље у НАТО-у, што Русија представља као неприхватљиву претњу њеним безбедносним интересима. Бивши председник Русије и садашњи заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев иронично је реаговао на Телеграм :
„Нова идеја за Украјину из канцеларије Северноатлантске алијансе:
Украјина би могла да се придружи НАТО-у ако се одрекне спорних територија.
Да, шта? Идеја је занимљива. Једини проблем је што су све њихове наводне територије веома спорне. А да би се придружила блоку, кијевска влада би морала да се одрекне чак и Кијева, престонице древне Русије. И они ће морати да преселе престоницу у Лавов. Наравно, само ако Пољаци пристану да препусте Лавов љубитељима кокаине”.
За Русију, приступање Украјине НАТО-у остаје црвена линија, јер је руска интервенција у фебруару 2022. требало да то свима јасно стави до знања. Предложени пренос територије то не мења.
Велико је питање шта ће Русија заправо захтевати на предстојећим мировним преговорима. Сумња се да би Русија уопште озбиљно разговарала са Кијевом, вероватније је да Русија жели да се договори са онима који доносе одлуке за Кијев – односно са властима у Вашингтону.
Тренутно само Кремљ вероватно зна шта би Русија тражила од њих. А да ли ће САД бити спремне да одговоре је друга ствар.”
