Прочитај ми чланак

ПОСЛЕДИЦЕ МАСАКРА У ПАРИЗУ: Покољ новинара који ће одредити политичку будућност Европе

0

oland francuska specijalac 3785_8480

Терористички напад у Паризу имати ће велике политичке реперкусије, то је многима постало јасно непосредно након што су чули за данашњи масакр који се десио у седишту сатиричног листа Шарли Ебдо.

Најмање 12 особа је убијено, новинари су убијени, познати карикатуристи су убијени. Исти лист је изазвао огромне протесте 2011. након што су објавили карикатуре пророка Мухамеда. Ових дана су, како преносе медији, објавили и карикатуре ИДИЛ-овог вође.

Дакле, реч је о листу који је био склон контроверзама, то им је био имиџ и вероватно су данас због тог имиџа и постали мета страшног напада.

Дакако, бити ће и оних који ће рећи како су „претерали“, што је заправо само корак до тога да се каже како су „добили што су и заслужили“. То је екстремизам на линији истог оног екстремизма који је данас физички извршио масакр у јутарњим сатима.

Свесна провокација увек са собом носи и потенцијалне последице, то је нешто што су јако добро знали сви који су се одлучили таквим послом бавити. Данас су се ти страхови остварили.

Да ли је слобода говора гурање границе? Можда данас заиста није згодан тренутак да се упитамо то питање, али то је питање које бисмо си могли – и требали – постављати свакога дана.

Могло би се рећи како је тестирање слободе говора на неки начин потребно, као у сврху прикупљања аргумената да иста заиста, још увек, постоји.

Ипак, што она значи за појединца, а што за друштво?

У том тражењу апсолутне слободе говора често се поједине „степенице“ прескачу, неки конкретни недостатци слободе говоре се случајно, или намерно, превиђају. Где је наша слобода да изабране званичнике у сваком тренутку можемо држати одговорнима за судбину коју нам кроје, увелико, према свом нахођењу? Слобода говора требала би циљати ауторитет без престанка, да се исти никада не отме контроли и прерасте у нешто непожељно и брутално.

Тај сегмент слободе говора често се запоставља, а одговорност владајућих пропиткује се сваких неколико година на изборима, уместо сваког дана.

Оно што данас подразумевамо под слободом говора је степен до којег се нешто може рећи, показати, истакнути, без казнених последица.

На крају,  испитивање слободе говора постаје нека врста конкурса у домишљатости и креативности. Тако имамо бројне примере где се та слобода тестира на све радикалније и радикалније начине, тражећи од субјекта („мете“) да се понаша зрело, да прихвати сарказам, иронију и сатиру као индикатор здравља целокупног друштва.

То, у суштини, уопште није лоша замисао, но што ако је друштво већ претходно болесно из неких сасвим другачијих разлога? Опет имамо ситуацију у којој се тако жестоко, и опасно, „прескачу степенице“. Како да очекујемо од појединих друштава, рецимо блискоисточних, да делују „зрело“ на сва тестирања слободе говора, ако је њихово „здравље“ нарушено од стране баш оних који инсистирају на зрелости и суздржавању.

Још ништа није службено потврђено, но врло вероватно ће се испоставити да су иза данашњег масакра у Паризу стајали исламистички екстремисти. Исти екстремизам, који заиста постаје озбиљна претња свим људима, створен је и „дотеран“ окупацијама, агресијама и криминалним дестабилизације земаља Блиског истока.

Решење за наше проблеме, али и будућност која нам најављује некакве опасне „сукобе култура“, и даље је једноставно – прекид свих облика нео-колонијализма на Блиском истоку и Африци, јер екстремизам, тероризам и фашизам се хране и бујају на тим основама.

Екстремизам је побио француске новинаре данас, други екстремизам пак добацује да су исти то „заслужили“. Но, како то обично и бива, када акција ствара реакцију, сада се већ јавља и још један облик – нећемо рећи баш екстремног, јер терористе и мање промишљене грађане ипак не треба стављати у исту категорију – али назовимо га „конфронтацијског“ става. Наиме, многи су непосредно након масакра у Паризу почели на својим профилима, на друштвеним мрежама, објављивати спорне карикатуре пророка Мухамеда.

Пркос има своје место и он је адекватна реакција на снажне емоције, нарочито тугу коју данас сви осећамо за колеге новинаре, без обзира да ли се слагали с њиховим радом или не. Но, тај пркос треба усмерити тамо где му је и место, јер постоји велика опасност, нарочито данас када су тензије по том питању већ јако високе, да Европа заиста потоне у понор радикалне исламо-фобије.

Stanovnici Pariza večeras se okupljaju na ulicama0_6098_e

Знамо шта се дешава на немачким улицама, какви све радикални националисти ових дана шире једну велику нелагоду идентификујући муслимане као „ново жртвено јање“. Масакр у Паризу десио се у најгорем тренутку, баш када се почела будити европска рационална опозиција, која је већ на улицама и која одлучно одбацује све облике дискриминације, па тако и исламо-фобију.

Изгледа као да је неко смислио дијаболични план како Европу гурнути корак даље према немиру у знаку „сукоба култура“, баш данас, баш у Паризу, баш када се тензије ионако гомилају.

За Блиски исток смо рекли да није „здрав“ због нео-колонијализма који га је разорио и још увек разара, али немојмо имати заблуде, и Европа је далеко од здравља. Улазимо у 7. годину кризе, неизвесности, трајне стрепње и ескпандирајучег очаја. Европљани, који би наводно требало да буде светионик толеранције (тај имиџ је више „ПР“ него стварност, како данас, тако и јуче), до данас су већ итекако спремни окренути леђа претпоставкама и очекивањима, тражећи спас (или ескапизам?) У нечем донекле радикалнијем.

Зар није тако? Пратимо како се европска политика радикализира. Негде ће то завршити позитивно, негде можда страшно негативно, али тренд је пред нама.

Европи је до јуче требала јефтина радна снага, и сада када је она овде, када је већ „пустила корене“, када подиже своје породице, сада  се не може тек тако послати „откуда је дошла“, али такве – па и криминалније – мисли ипак гаје поједини  Европљани.

Мржња према имигрантима постаје све израженија, постаје „мејнстрим“, опасно се лако прихвата и медијски игнорише. Неки су се питали где је „тачка кључања“, када ће та нагомилана мржња претворити се у нешто конкретно?

Надајмо се да се такво што неће десити, но данашњи масакр у Паризу могао би бити управо то – окидач који ће и оне „умерено толерантне“ окренути на мрачну страну мржње.

За вечерас су најављени скупови широм Европе, надајмо се да ће исти бити посвећени успомени на животе данас убијених новинара – с чијим се радом не морамо слагати, али мора им се признати да су имали велику храброст када су се свесно упустили у толико деликатну тематику, па чак и у сатиричном издању. Надајмо се да се исти скупови неће претворити у некакву нову верзију „кристалне ноћи“.

У главном граду Јемена, Сани, терористи су данас извели напад у близини полицијске академије, убијено је, према последњим информацијама, најмање 37 особа, а 66 их је рањено. Неки ће рећи како је лицемјерно давати толико медијског простора масакру у Паризу док се на другим местима у свету догађају, очигледно, још и страшније ствари. Но, није баш тако, требамо понекад бити и болно реални па прихватити чињеницу да ово што се данас десило у Паризу није „један од“ напада, већ догађај који би могао поприлично утицати на политичку климу Европе, баш у тренутку када се Европа и сама налази на великој прекретници.

(Адванце – Д. Марјановић)