Pročitaj mi članakApril 2016, terasa palate u Hanoveru i na njoj neki od najmoćnijih svetskih lidera.To je bio dobar povod da zvanični fotograf Bele kuće Pit Souza napravi fotografiju koja će sumirati sve političke šokove u 2016.
Фото: Reuters
На њој – Дејвид Камерон, Барак Обама, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Матео Ренци – лидери Велике Британије, САД, Немачке, Француске и Италије – бар су неки донедавно то били.
Изненађења су уследила кроз неколико месеци, Брегзит је прогутао Камерона, Обаму неочекивано наследио Доналд Трамп, Оланд није успео да поднесе притиске, а Ренци је посустао на референдуму.
Осам месеци од настанка фотографије, само једно од њих се и даље држи – Ангела Меркел.
Недеље јавног полемисања, дебата, несугласица у Великој Британији коначно су рано ујутру 24. јуна добиле своје победнике. Да, Британци су дан раније на биралиштима већином заокружили опцију за излазак из Европске уније.
Да је то био крај Уније какву смо познавали до тад, било је јасно, али одлука тадашњег британског премијера Дејвида Камерона да поднесе оставку, иако не потпуно неочекивана, изненадила је многе.
Камерон се месецима борио да убеди британски народ, а на црту му је стао тадашњи лидер УКИП-а Најџел Фараж који је чврсто рекао “не“ Европској унији.
Кладионице су биле против Фаража, али резултати референдума су на крају показали другачије цифре – 51,8 одсто за излазак и 48,2 одсто за останак.
Камерон се одмах огласио речима да Британија “може да преживи и без ЕУ“. Најавио је оставку и одлазак из Даунинг стрита до октобра, као и да неће он бити тај који ће активирати члан 50 о изласку и покренути преговоре са ЕУ, већ ће то урадити нови премијер.
“Борио сам се на овом референдуму и главом и срцем, али је британски народ одабрао да иде другим путем, зато им је потребан нови премијер. Увек сам се борио за то да се са великим одлукама суочавамо, а не да од њих бежимо. Поносан сам, волим своју земљу, и част ми је била да јој служим. Учинићу све што могу да јој помогнем да успе“, рекао је тада Камерон.
У данима након референдума Британци су се питали ко ће и кад покренути члан 50 Лисабонског споразума. Иако се у први мах мислило да се нигде не жури, Камерон није дочекао најављивани окробар, па је Велика Британија добила нову премијерку већ 13. јула – Терезу Меј.
Осмогодишња владавина Барака Обаме полако се привела крају. Два мандата од по четири године нису била лака за демократу који ће овог месеца Белу кућу морати да препусти некада потпуном аутсајдеру Доналду Трампу.
Јасно је да Обама није могао да добије још један мандат, међутим нико није мислио да ће демократе доживети фијаско управо због милијардера којем су се у изборној кампањи многи подсмехивали због говора о муслиманима, мигрантима и “прича из свлачионице“.
Да је победила Хилари Клинтон, то би била још једна мала Обамина победа, међутим, кладионице су као и у случају Брегзита омашиле.
Хилари Клинтон је освојила скоро три милиона више гласова народа, али су електорски гласови припали Трампу. То је био и узрок свих нових полемика око демократије у САД.
Дан након Трампове победе, још актуелни председник се састао са својим наследником у Белој кући. Разговор је био иза затворених врата, али су на конференцији за новинаре двојица лидера изјавила да је то био “одличан састанак“, те су стигли и да се нашале са новинарима.
Ипак, Обама јесте рекао да је забринут због победе Доналда Трампа, али је додао да га теши помисао да је његов наследник више вођен прагматизмом, а не идеологијом.
“Да ли сам забринут? Апсолутно. Наравно да сам забринут. Он и ја се разликујемо у бројним питањима, али федерална влада и наша демократија нису глисер, већ прекоокански брод“, рекао је он.
Обама је чини се искористио сваки тренутак да продре у будућу Трампову администрацију. Државни секретар Џон Кери пуном паром у последњим данима службе ради на примирју у Сирији, а Обама уводи нове санкције Русији, које, многи тврде, служе управо за подривање односа између Трампа и Москве.
Франсоа Оланд неће још дуго бити председник Француске. Он је 1. децембра саопштио да се неће кандидовати за свој други мандат, а Француску председнички избори чекају у априлу.
Рекордно најнепопуларнији председник те земље рекао је да је свестан ризика који недостатак подршке, коју ужива, носи за успешну кандидатуру његове Социјалистичке странке.
Оланд је први председник Француске који је одустао од другог мандата од 1958, са изузетком Жоржа Помпидуа, који је умро на функцији 1974. године.
Оптерећен притисцима који су понајвише створени након трагичних терористичких напада у Паризу и Ници, Оланд није издржао. Социјалисти ће свог кандидата за председника бирати у току овог месеца, а међу њима је и Мануел Валс, доскорашњи премијер, који је фаворит у анкетама.
Ако буде одабран, мораће да се суочи са кандидатом конзервативаца Франсоа Фијоном и лидерком десничарског Националног фронта Марин Ле Пен.
И референдум у Италији имао је своју жртву. Премијер те земље Матео Ренци, који се залагао за уставне реформе, доживео је пораз и одмах након објаве резултата најавио оставку.
“Намеравам да поднесем оставку. Преузимам пуну одговорност за пораз”, рекао је Ренци.
Ренци је на референдуму о уставним променама доживео и тежи пораз него што су то првобитно показивале анкете. Председник Италије Серђо Матарела замолио га је да са оставком сачека док се не усвоји буџет, што се и догодило кроз неколико дана.
Ренција је заменио Паоло Ђентилони, а Матео је, како тврди власник једне пицерије у Фиренци, сада нашао времена за пицу, трчање и вожњу бициклом.
Одласке ових лидера посматрала је немачка канцеларка Ангела Меркел која је након неколико месеци спекулисања крајем новембра најавила борбу за четврти мандат.
Анкете показују да ће га вероватно и добити, међутим не треба заборавити да и Немачку ове године чекају избори, да су анкете и кладионице у последње време омашиле у важним случајевима, као и да популарност Меркелове варира.
Те варијације понајвише су осетне због мигрантске кризе и терористичког напада у Берлину који се догодио у децембру. Њена политика “отворених врата” све више наилази на критике, како политичких супарника, тако и народа.
Да је у кризи, показали су и резултати покрајинских избора у Мекленбург – Предњој Померанији, где је канцеларкин ЦДУ завршио на трећем месту и то иза националистичке и антиимиграционе Алтернативе за Немачку (АфД).
Међутим, сигурно је да Немци у овом тренутку не могу наћи праву алтернативу најмоћнијој жени на свету.
Јасно је и то да су Европа и свет у 2017. ушли другачији. Неки од најзначајнијих лидера 21. века донели су чврсте одлуке, а не смемо ни да помислимо шта би се десило када би круг “палих” лидера око Ангеле Меркел почео да се шири.
