Прочитај ми чланакОставка Марија Драгија ће из корена променити став Италије према Русији и украјинском рату. То ће се догодити чак и ако десница не однесе убедљив тријумф на предстојећим изборима
Оставка Марија Драгија на позицију председника Владе Италије на први поглед не делује као велики догађај у глобалним оквирима. Прво, Драги ће највероватније предводити прелазну владу до септембра и парламентарних избора. Осим тога, водеће фигуре италијанске деснице – за коју се претпоставља да ће тријумфовати на предстојећим изборима – исказале су подршку Украјини након руске инвазије 24. фебруара.
Међутим ближи поглед на италијанску политичку сцену казује да ће се позиција Италије по питању руско-украјинског рата вероватно значајно променити након пада владе Марија Драгија. А промена позиције Италије ка украјинском рату биће озбиљан ударац јединству Запада кад је реч о пружању подршке Украјини.
Фундаментална промена
Марио Драги, бивши председник Европске централне банке, положио је заклетву у фебруару 2021. као први човек владе националног јединства. Кад је Русија покренула свеобухватну инвазију Украјине годину дана касније, Драги је заузео чврст став подршке Кијеву. Италија је допринела јачању источног крила НАТО-а, пружила помоћ Украјини и подржала оштре санкције против Русије упркос томе што историјски има снажне трговинске односе са Русијом, као и висок степен зависности од руске нафте и гаса. Најбољи показатељ важности Италије у реакцији Запада на руско-украјински рат јесте то што је Драги у јуну посетио Кијев заједно са француским председником Емануелом Макроном и немачким канцеларом Олафом Шолцом.
Оставка Драгија ће вероватно фундаментално променити италијански став о рату и позицију према Русији. Актуелне анкете указују да ће десница вероватно тријумфовати на септембарским изборима. Лидери свих важнијих италијанских партија деснице у прошлости су исказивали подршку Владимиру Путину. Председник Лиге Матео Салвини носио је мајицу са Путиновим ликом и назвао га „једним од највећих државника на свету”. Ђорђа Мелони, председница странке Браћа Италије, Путина је назвала заштитником „европских вредности” и „хришћанског идентитета”. Ту је наравно и Силвио Берлускони, који дуго важи за једног од Путинових најближих пријатеља и подржавалаца на политичкој сцени Западне Европе.
Чак и ако коалиција десничарских партија не однесе убедљиву победа у септембру, позиција Италија о руско-украјинском рату опет ће вероватно бити промењена. Историјски гледано, у италијанској јавности постоји проруско расположење, а мишљења су подељена о томе ко је кривац за рат у Украјини. Италијански медији дали су много простора појединцима пријатељски наклоњеним ка Кремљу, који су правдали акције које су Руси предузимали од фебруара. Индикативно је што је одлука Драгија да пошаље војну помоћ Украјини недавно довела до цепања популистичке странке Покрет пет звездица.
Наравно, све ово не значи да ће следећа италијанска влада здушно подржати Путинову Русију с обзиром на бруталност рата који она води у Украјини. Али значи да ће италијанска десница водити политику која слаби јединство Запада против Русије. Прво, следећа италијанска влада ће вероватно притискати Украјину да преговара са Русијом о начинима за прекид рата, чак и уколико то подразумева одрицање од територије. Салвини је у јуну објавио свој план путовања на „мировну мисију” у Москви (од чега је одустао након критике чланова владе који нагињу ка левом центру). Ако Салвини буде водећа фигура у будућој италијанској влади, вероватно ће се вратити свом мировном плану. Последично, Италија ће ојачати „миротворце” на Западу, науштрб актуелној позицији – предвођеној Вашингтоном – да само Украјина има право да одлучи да ли је спремна или није да уступи делове територије.
Стоп санкцијама
Поред тога, следећа италијанска влада тешко да ће подржати било какве додатне санкције против Русије, поготово оне које се тичу нафте и гаса. Иако се ни Лига ни Браћа Италије тренутно не залажу за напуштање Европске уније, ипак се ради о две евроскептичне странке које су биле врло критичне према неуспесима владе да стабилизује цене енергената. С обзиром да одлуке ЕУ захтевају једногласни консензус свих држава чланица пре њихове имплементације, то значи да Брисел више неће бити у могућности да пооштрава енергетске санкције против Русије.
Запад може очекивати и да будућа италијанска влада одбије да пружа додатну војну помоћ Украјини. Јунска анкета показала је да у италијанској јавности постоји најнижи ниво подршке опцији „војног супротстављања Русији” у односу на све земље Г-7, што је у складу са пацифистичким тенденцијама међу Италијанима након Другог светског рата. Иако неће отворено подржати Русију, италијански званичници ће моћи да тврде како јачање војне подршке Кијеву само доприноси беспотребном крвопролићу.
На крају је важно истаћи и да ће се следећа италијанска влада вероватно више фокусирати на претње попут тероризма у Медитерану, а много мање на Русију, на коју је НАТО ставио акценат у свом последњем Стратешком концепту. Фокусирање на тероризам и друге претње из Медитерана, уместо на Русију, далеко је логичније за очекивати кад се узме у обзир мигрантска фобија италијанске деснице. Позиција Италије ће појачати поларизацију између источноевропских земаља фокусираних на Русију, и земаља европског југа које више брину претње које долазе од недржавних актера.
Пад Марија Драгија и вероватна промена у италијанској политици према руско-украјинском рату представљају општи изазов у западном суочавању са Русијом. У великом делу западних земаља, бес због бруталне руске инвазије на Украјину почео је да опада. Временом ће трошкови санкција по обичног човека превагнути над емотивном реакцијом на удаљени рат. Владе могу неко време да игноришу ставове грађана. Међутим западни демократски политички систем доводи на власт оне владе које заступају вољу грађана. У Италији ће овај процес највероватније довести до политике која подразумева мање притиска на Русију, и слабљење подршке Украјини.
Џејсон Дејвидсон је ванредни виши сарадник у институту Иницијазива за нови амерички ангажман у Атлантском савету и професор политичких наука на Универзитету Мери у Вашингтону. Аутор је књиге: Замршени амерички савези: 1778. до данас.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 21, 2022
