(Н. Бабић)

Офанзива Кине у гашењу последњих колонија на Пацифику: Коначни циљ – ослобађање Тахитија, Гуама и Самое, стратешких упоришта Француске и САД-а

Иако је процес деколонизације одавно требао ослободити народе који су некада били делови британског царства, француске, португалске, шпанске или нечије туђе колоније, данас још увек имамо подручја за које не важе три најважније резолуције Уједињених нација којима се заувек хтјело окончати то нехумано историјско наслеђе. Резолуцијом 1514 из 1960. се гарантује независност колонијама и народима који у тим земљама живе, другом се дефинише могућност самоопредељења, а трећом се основала Специјална комисија Уједињених нација за деколонизацију (Special Committee on Decolonization).

Многе земље су се током друге половине 20. века ослободиле колонијалног јарма, међутим, бројних територија широм света се не желе одрећи САД, Велика Британија и Француска. Постоје и одређени проблеми као са Западном Сахаром чију будућност жели да одређује Мароко, док смо 2013. били сведоци напетостима између Шпаније и Велике Британије око Гибралтара, као и фарси од референдума којим су у марту 2013. британски досељеници на Фокландима одлучили „како и даље желе да буду део британске територије“. 

Како би задржале надзор над такозваним „прекоморским територијама“, бивше колонијалне силе су вешто користиле управо могућност референдума о самоопредељењу, тако да смо на Гибралтару имали одржан један 1967. , а други 2002. и исход је био исти ономе одржаном у марту прошле године на Фалкландским острвима. Међутим, ускоро би захваљујући тој истој могућности, коју гарантује међународно право, Француска међу првима, а касније САД и Велика Британија, могли остати без Тахитија, Гуама, Самое, острва Pitcairn и неких других територија у којима годинама тиња жеља за пуним суверенитетом. Ако су у другој половини 20. века Покрет несврстаних и СССР одиграли кључну улогу у процесу деколонизације, сада се за преостала подручја одлучила побринути Кина.

Кинеска експанзија на глобалном нивоу доводи у питање стратешке интересе кључних колонијалних сила, као на пример Француске. У протеклих десет година се кинески „софт повер“ усредсредио на можда најважније француско геостратешко упориште на Јужном Пацифику, Француску Полинезију, или Тахити, како је зову због највећег острва у том пацифичком архипаелагу. 

Француска Полинезија има копнену површину од 4000 км2, али и 5.000.000 км2 територијалних вода, што је пет пута више од француског мора у Средоземљу и на Атлантику заједно. Дуги низ година је Тахити био омиљено одредиште славних личности као што су Пол Гоген, британски истраживач Џејмс Кук, шкотски писац Роберт Луис Стивенсон, руски етнограф Н. Миклухо-Маклај, норвешки истраживач Тор Хердал и многих других. Крајем ’80-их је Тахитијем управљао унук руског царског генерала у егзилу, Алекандре Леонтиев, али је 1991. ухапшен под оптужбом за корупцију и крађу новца из јавних фондова.

Та француска територија у самом срцу Пацифика је, нажалост, постала позната и по нуклеарним тестовима које је Француска вршила у периоду од 1960. до 1996. Гарддиан наводи како је у том периоду Француска извршила 193 нуклеарне пробе и након притиска на француског председника Жака Ширака, Париз је одлучио да обустави убојити нуклеарни програм и обавезао се да ће Тахити и остала острва у архипелагу финансијски обештетити до 2006. године.

Локални активисти из Ослободилачког покрета Полинезије (Polynesian Liberation Front), који се преко 30 година боре за независност, захтевали су да се након исплате покрене процес који ће означити крај француске доминације на Тахитију. 

Вођство Тахитија се, заједно са захтевом да им Париз исплати додатни износ као одштету „за нуклеарно загађење“, након 2000. одлучило на јаче повезивање са Пекингом на свим нивоима. Јачање веза са Кином је резултирало великим бројем кинеских досељеника, па је у само неколико година  у француско подручје на Јужном Пацифику доселило 300.000 Хуакиао (прекоморских оп.а.) Кинеза, који данас на Тахитију чине 12% популације. Кинези су преузели монопол у малопродаји и Тахићани (80% их је рођено ондје) када иду у продавницу знају рећи „како прелазе у Кину“ . Потребно је нагласити да је Пекинг створио јак кинески лоби на острвима, који има великог утицаја на одлуке локалних власти.

Миљеник Кине почетком 2000-их је био дугогодишњи борац за независност Тахитија, Оскар Манутахи Темари, који је 2004. на запрепаштење Париза освојио власт и покренуо процес за остваривање пуног суверенитета. Први корак на путу ка независности којег је учинио Оскар Темари био је покушај одбијања француских годишњих субвенција, које су износиле милијарду долара или нешто мање од 20% укупног БДП-а. У жељи да се под сваку цену ослободи Париза, па чак и одбијањем средстава које својим колонијама гарантује француска влада, Темари је увећао порезе људима на острвима.

Тахићани су издржали шест месеци, потом су се побунили и за председника изабрали Гастона Флоса који је одмах укинуо спорну одредбу о додатном опорезивању. Гастон Флос управља Тахитијем скоро непрекидно од 1984. и чврсто је био повезан са Жаком Шираком, француским председником који је увек говорио „како је Тахити искључиво француска територија и да нема говора о некаквој независности“. Иако близак Паризу, људи су Флоса ценили мислећи да ће на тај начин да обезбеди већу аутономију за Француску Полинезију.

Управник Тахитија је добио титулу „председника“, а колонија право да без уплитања Париза самостално одлучује о неким аспектима националне и регионалне политике. Иако је то у супротности са француским уставом, као службени језик је признат тахитски, што се сматра још једним „уступком“ француског председника и владе.

Оскар Темари се није тако лако предао и следеће две године се водила битка између двојице политичких супарника, да би на крају 2006. председник Тахитија постао трећи кандидат, представник кинеске заједнице Гастон Тонг Санг. Само годину дана након изборне побједе, Гастон Тонг Санг је од стране мас-медија оптужен „како искључиво заступа интересе једне одређене мањине“ и од тада на изборима за председника Тахитија имамо три политичка представника који се непрестано смењују на власти: Оскар Темари, Гастон Флос и Гастон Тонг Санг. Пекинг

Пекинг се одлучио за посебан приступ сваком од тројице политичких лидера те француске колоније, што су медији искористили за никада доказане приче о миту којег сва тројица добијају од кинеског политичког водства или инвеститора. У фебруару 2013., док је председник још био Оскар Темари, медији су покренули кампању против Флоса који је наводно са Кином тајно преговарао о кредитима вредним на милијарде долара. Гастон Флос је оповргнуо такву могућност, али је то било довољно да га након недавне посете Пекингу (изнова је изабран за председника у мају 2013.), по повратку одмах оптуже за корупцију и да је са Кином склопио штетне уговоре за Тахити. С друге стране, кинеска агенција Синхуа преноси „како је реч о традиционално доброј пријатељској сарадњи и да су потписани уговори о слабљењу визног режима за кинеске туристе и раднике, те сарадњи у трговини и улагањима у пољопривреду“.

Протеклих десет година су трговински односи између Кине и Француске Полинезије доживели прави процват, а споменимо како целокупна производња црних бисера, јединог вредног извозног производа Тахитија, завршава на кинеском тржишту. С друге стране Француска након избијања глобалне финансијске кризе полако почиње да посустаје. 2012. агенције Fitch i Standard&Poor обарају француски рејтинг, али без обзира на пад рејтинга и сечење јавне потрошње до 2017. за 50 милијарди евра, Париз и даље шаље исту количину новца на Тахитију, а све како би спречио било какву иницијативу која би водила ка независности.У Паризу знају да је економска независност Тахитија корак до политичке суверености.

Изгледа да Кина игра и на ту карту, јер је 2013. кинески капитал на Тахитију процењен на 5 милијарди долара, што је кудикамо више од француских инвестиција. На унутрашњем плану је Пекинг нешто више подржавао Оскара Темаруа и његовом победом 2011. се одлучио на нову дипломатску офанзиву. Пре но што ће у мају 2013. изгубити изборе, Темари одлучује остварити пуни суверенитет и преименовати Тахити у (старо име) Маохи Нуи.

Кина врши притисак у Уједињеним нацијама и Тахити добија статус „несамосталне територије“, уједно и право на самоопредељење.

Упоредо са његовом иницијативом, Кина у Уједињеним народима врши притисак да се Француска Полинезија уврсти на Листу несамосталних територија (UN-Non-Self-Governing Territories) , чиме би Тахити прешао у надлежност УН-ове Специјалне комисије за деколонизацију и стекао право на самоопредељење. Наравно да би Тахити у случају остваривања пуног суверенитета био захвалан Кини и тиме би Пекинг добио још једног савезника у међународним институцијама, укључујући и Уједињеним нацијама.

Представник Чилеа у „Комисији за деколонизацију“, Јозе Антонио Кузино, током расправе о статусу Тахитија одржане у јуну 2013. изјављује „како највиши органи власти у Француској Полинезији имају мање власти од најјаднијег начелника општине у његовој земљи“. Уједињене нације су тада народу Француске Полинезије потврдили „неотуђиво право на самоопредељење“, што сви на Тахитију који се још од 1970. боре за независност сматрају великом победом; сигурно мисле и традиционално ћутљиви државни званичници у Пекингу.

Уколико би Француска Полинезија остварила пуни суверенитет, иста тактика би се успешно могла применити у случају Ускршњег острва, који припада Чилеу, али годинама изражава жељу за пуним суверенитетом. Од изузетне важности због америчке војне базе је и Гуам, али и Самоа, на којима годинама тиња незадовољство због америчке доминације, те Вашингтон страхује да би готово сигурно исход референдума о независности био позитиван. Ту је и Питкаирновархипелаг,, последња колонија Уједињеног Краљевства у том подручју, али и територији над којима суверенитет имају Аустралија и Нови Зеланд, иако они имају много мање могућности за постизање истог циља као Тахити.

Нимало не изненађује што на седници Уједињених нација, на којој је на листу несамосталних територија уврштена и Француска Полинезија, нису учествовали представници Француске, Аустралије, Сједињених Држава и Велике Британије. Русија и Кина су наравно подржале ту одлуку.

Sofia Pale za New Eastern Outlookпише како у овом тренутку изгледа да све зависи о политичкој вољи француског председника Оланда. На самом Тахитију Гастон Флос тврди како би 60% Тахићана било против осамостаљивања, што мисли и Тонг Санг, док је Оскар Темари супротног мишљења и изјављује како више од половине Тахићана жели независност. Уколико се 2014. референдум одржи и народ Тахитија испуни Темаруова и кинеска очекивања, што значи да би на политичкој мапи добили нову државу: Маохи Нуи, ионако слаба популарност Ф. Оланда би се потпуно урушила. Франсоа Оланд би се суочио са огромним проблемом, јер Французи, понајпре десница, својим председницима не праштају ни најмање „грешке“. Подсетимо само на „Дан беса“ када се 26. јануара ове године у Паризу окупило 160.000 људи и у складу са чланом 68. француског устава захтевали да Оланд поднесе неопозиву оставку. Француска полиција је бруталном репресијом разбила протесте и Оланд је мирно могао отпутовати на ходочашће у Вашингтон.

Који ће се француски председник морати суочити са губитком колонија у срцу Пацифика, тешко је рећи. Једно је сигурно, Кина не мисли да стане и Француској Полинезији нуди милијарде долара зајмова са врло повољним каматама, инфраструктурне пројекте и јаку сарадњу у туристичком сектору. Такву политику Пекинг не води само према Тахитију. У гротлу Пацифика због напетости са Сједињеним Државама и њиховим савезницима, за Пекинг је од стратешког интереса да и Гуам, Самоа и други пођу истим путем као Тахити.

Последње вести које стижу из Француске Полинезије говоре да су председник Гастон Флос и опозициони лидер Оскар Манутахи Темари удружили снаге и преговарају о економским реформама, независности и питањима нуклеарне енергије. Ова „чудна“ коалиција упућује на чињеницу да је Пекинг играо на победничку карту, а крајњи циљ је ослобађање и територије којима доминирају Сједињене Државе. Уколико се у блиској будућности то и оствари, бити ћемо сведоци гашења последњих колонија у свету, што је, без обзира на све софистицираније врсте неоколонијализма, ипак велика победа за човечанство.

(Адванце)

Ознаке: анализа, Кина, колоније, Н. Бабић, неслободне територије, Пацифик, САД, Тахити, УН, Француска, Француска Полинезија