Прочитај ми чланакСа изласком Велике Британије из ЕУ враћа се на велика врата у дипломатским круговима прича о Англосфери и реактивирање њене "антиевропске" улоге, у смислу да је Англосфера креирана с циљем да се обуздају Француска, Немачка и Русија и да се не дозволи њихово зближавање које би довело у питање примат некада Велике Британије а данас Сједињених Држава.
Са изласком Велике Британије из ЕУ враћа се на велика врата у дипломатским круговима прича о Англосфери и реактивирање њене „антиевропске“ улоге, у смислу да је Англосфера креирана с циљем да се обуздају Француска, Немачка и Русија и да се не дозволи њихово зближавање које би довело у питање примат некада Велике Британије а данас Сједињених Држава.
Са изласком Велике Британије из ЕУ враћа се на велика врата у дипломатским круговима прича о Англосфери и реактивирање њене „антиевропске“ улоге, у смислу да је Англосфера креирана с циљем да се обуздају Француска, Немачка и Русија и да се не дозволи њихово зближавање које би довело у питање примат некада Велике Британије а данас Сједињених Држава. Сенка евентуалног одмеравања снага за доминацију над Европом Англосфере, појачане скандинавским земљама, прибалтичким републикама и Пољском, против Евроазије (Русије и Немачке), са британским напуштањем ЕУ није више незамислива.
Брегзит је лансирао и важност „Фиве еyес“, најстаријег међудржавног шпијунског савеза, који је у протеклих 70 година био волан за продубљивање сарадње између англофонских земаља: САД, УК, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.
На Старом континенту воле да се самообмањују и потхрањују мит да је ЕУ створена на идејама великих европских државника и поразним искуствима из два светска рата. Истина је да су ЕУ замислили и створили Американци јер су схватали да НАТО није довољан као војни савез да чврсто веже западни и јужни део Европе против Совјетског Савеза. Без америчког надзора Француска и Западна Немачка би тешко превазишле међусобна неповерења, а у Вашингтону су јасно видели да је у одмеравању снага са СССР-ом простор од Рајне до Елбе пресудно бојно поље.
„Са уласком Тројанског коња у ЕУ, како је Шарл де Гол дефинисао Велику Британију претходно, САД су имале своју продужену руку која је спроводила налоге из Вашингтона. Лондон је био највећи кочничар дубљих европских интеграција и теснијег повезивања са Русијом, заговорник проширења ЕУ на исток, све санкције које су САД уводиле трећим земљама биле су подржане од ЕУ уз одлучујући допринос Велике Британије, укључујући и последње против Москве.
Лондон је био велики заговорник и Трансатлантског споразума о слободној трговини и инвестицијама (ТТИП) који би, осим што штити америчке интересе, у замисли Стејт департмента требало да буде и нека врста падобрана за одржавање јединственог тржишта у случају распада ЕУ. То објашњава зашто су Барак Обама и амерички естаблишмент, са изузетком Доналда Трампа, били отворено против Брегзита.
Амерички председник Вудро Вилсон је говорио да је у одређеном смислу историја Енглеске – америчка праисторија. У том контексту поједини историчари сматрају да је и сам израз Англосфера као и постојање савеза (иначе много старијег од израза који је сковао пре 20 година писац Нил Стивенсон) резултат потребе Сједињених Држава да надоместе историјски дефицит и да се накалеме на хиљадугодишњу историју енглеске и британске круне.
Англосфера је у прошлости, а и данас у одређеним конзервативним круговима у САД, апострофирана и као „снага добра“ у чијим рукама је и најважнији инструмент контроле планете: „Фиве еyес“.
Њен стуб су САД са Великом Британијом, која од краја Другог светског рата покушава да буде Вашингтону оно што је античка Грчка била античком Риму, нека врста моралног, цивилизацијског узора. Тај савез је проширен и на друге земље у којима се енглески говори као матерњи језик и у којима је англосаксонска структура становништва праћена истим светоназорима као у САД и УК, када су у питању културне, економске, правне и политичке вредности.
Костур Англосфере чини петорка тзв. Фиве еyес: САД, УК, Канада, Аустралија и Нови Зеланд. Те земље баштине енглески поглед на свет, протестантску културу, базиране су на тзв. цоммон лаw, либералној демократији и слободној трговини. Њима се често додају и друге земље које су некада биле део Империје у којој сунце никада није залазило, са изузетком Индије. Од Ирске у Европи до Сингапура у Азији.
У међувремену је формиран још један, нешто шири клуб, „од 14 очију“, у који су укључене земље попут Шведске, Италије, Шпаније, Немачке, Француске. Међутим, у том клубу циркулише много мањи обим поверљивих докумената и информација и мање сензибилних и важних. За САД „Фиве еyес“ и условно речено „спољни сарадници“ изузетно су драгоцен геополитички инструмент. С обзиром на развој догађаја на Пацифику, Блиском истоку и у Украјини, није искључено да у шири клуб уђу Вијетнам и Мјанмар у Азији и Украјина у Европи.
Компаративна предност Вашингтона у односу на потенцијалне такмаце је што он може да рачуна на неколико стратешки добро распоређених верних савезника, окупљених у „Фиве еyес“. У мултиполарном свету, лишеном идеолошких подела, са врло превртљивим савезништвима и променљивим приоритетима, одани и поверљиви савезници су колико ретки, толико драгоцени, тим пре ако говоре исти језик и деле исте вредности, као САД, УК, Канада, Аустралија и Нови Зеланд. И то је још једна велика предност Вашингтона у односу на Москву, Пекинг, или било коју муслиманску престоницу са претензијама да доминира исламским светом.
Вашингтон је током председниковања Роналда Регана, Буша старијег и Била Клинтона, крајем прошлог века, бескрупулозно искористио потенцијал „Петоро очију“ да лансира америчку економију и надокнади технолошки јаз који је америчка индустрија акумулирала у последњим деценијама у односу на Немачку, Јапан и друге конкурентске привреде. Другим речима, Американци су најмоћнију шпијунску мрежу после пада Совјетског Савеза искористили за економску шпијунажу како би фаворизовали свој технолошки напредак и привредни раст.
Највећа жртва те шпијунско-економско-монетарне офанзиве Вашингтона био је Јапан који је од економске претње Сједињеним Државама, током осамдесетих година прошлог века, ушао у рецесију и кризу из које још није изашао. Америчка обавештајна служба (НСА), која је кључни представник у „Фиве еyес“, постала је врло агресивна током Клинтоновог мандата. Као класичан пример злоупотребе обавештајних података за остваривање економске предности узима се случај подривања склапања милионског уговора европске компаније за производњу авиона Ербас са владом Саудијске Арабије. Клинтонова администрација је представила колегама у Ријаду доказе, које је прикупила НСА, о миту који су примили поједини чланови владе у Ријаду од стране Ербаса како би минирали постигнут договор.
Резултат: са владом у Ријаду на крају је уговор потписао амерички колос Боинг. И Викиликс је пре годину дана објавио поверљив документ са захтевом једне америчке државне агенције адресиран на „Фиве еyес“ да им доставе информације о трговинској стратегији француских привредних гиганата, са спецификацијом да их посебно интересују уговори који вреде више од двеста милиона евра у области телекомуникација, транспорта, здравства и енергије.
Англосфера је створена столеће пре него што јој је дато име, на прелазу између 19. у 20. век. После непријатељства које је трајало више од једног века – чији је врх дотакнут паљењем Беле куће 1812. године и окупацијом Вашингтона од стране британских трупа – у последњој деценији претпрошлог столећа дошло је до тзв. великог зближавања Лондона и Вашингтона. Рађање специјалних веза између две обале Атлантика имало је своје крштење током венецуеланске кризе 1895/96 године и шпанско-америчког рата 1898. године.
Велика Британија је на врхунцу своје моћи, са ове дистанце могли бисмо и да констатујемо да је од тада кренуо суноврат Британске империје, ушла у сукоб са Венецуелом око Гвајане. Председник Венецуеле Хоакин Креспо, верујући да ће се Вашингтон држати Монроове доктрине, уздао се да ће САД у сукобу са Британцима стати на његову страну. Међутим, под притиском јавног мњења у Лондону и Вашингтону, избегнут је сукоб између САД и УК, а Британци су прихватили да Американци играју улогу арбитра, признајући на тај начин супремацију некадашње колоније на америчком континенту.
Арбитражна комисија коју је одредио амерички председник Гровер Кливленд наградила је британско поверење дајући 90 одсто Гвајане некадашњој метрополи. Пар година касније, лорд Салисбури ће скинути прашину са максиме лорда Палмерстона да УК нема вечне савезнике и непролазне непријатеље, већ само вечне и непролазне интересе, и први пут сврстати у једном рату Велику Британију уз САД. Говоримо о шпанско-америчком рату за Кубу у којем су први пут амерички и британски војници ратовали раме уз раме против заједничког непријатеља.
Јужноамеричке кризе биле су сигнал почетка заласка Британске империје и израњања новог планетарног гиганта САД, који ће у два светска рата преузети доминацију планетом. Један од највољенијих америчких председника Теодор Рузвелт био је велики заговорник зближавања Вашингтона и Лондона током свог мандата у Белој кући: „Имам снажан утисак да су народи са енглеског говорног подручја данас много више уједињени него што су то били у последњих 125 година јер су њихови интереси у суштини истоветни.“
Рузвелт, чији су преци били Холанђани, није се много двоумио на чију страну да стане током рата између Британаца и Бура, такође пореклом Холанђана који су колонизовали Намибију и Јужну Африку. „Због личних симпатија би требало да будем на страни Холанђана, али би нама Американцима донело много више користи да се јужно од Замбезија говори енглески као у Њујорку“, оправдао је свој став Тед Рузвелт. Није случајно ни да је мајка сер Винстона Черчила, иначе Американка, била покретач Англо-саксонске ревије чији је циљ био зближавање Лондона и Вашингтона. Њен син ће не само током Другог светског рата већ и по његовом завршетку пресудно допринети учвршћивању Англосфере и креирању тзв. Петоро очију.
Истог дана када је Черчил држао чувени говор у Фултону о „Гвозденој завеси“ која се спушта над источном Европом (иначе врло лицемеран будући да је Черчил лично допринео да део источноевропских земаља, међу којима и Југославија, заврши у канџама комуниста), позивајући Американце и Британце на братску сарадњу међу англофонским народима и специјалне везе између Британског Комонвелта и САД, у седишту британске обавештајне службе је потписиван пакт УКУСА. Тај споразум је касније проширен на Канаду, Аустралију и Нови Зеланд и тако је створено „Петоро очију“ које неће остати само на сарадњи обавештајних служби, већ ће бити проширено на војни и економски сектор у деценијама иза.
Трио САД – Велика Британија – Канада основаће 1949. године НАТО, с тим што ће у ноћи пред потписивање оснивачке повеље Северноатлантског савеза, Вашингтон и Лондон склопити неку врсту „потпакта“, односно осовине САД-УК са Канадом, која и данас изазива љубомору међу другим чланицама НАТО-а. Пред сваки важан састанак или током њега и на свакој вежби НАТО-а постоји простор у који могу да уђу само чланови привилеговане осовине, плус друга два ока (Аустралија и Нови Зеланд). Једна од омиљених анегдота у дипломатском кору при НАТО-у прича како су Пољаци и после уласка у НАТО наставили да се понашају као да треба да уђу у Северноатлантску алијансу. Када су им америчке војне дипломате рекле да то више није потребно, Пољаци су узвратили: па знате, ми бисмо да уђемо у собу где се заиста одлучује.
Прича о сличности и фамилијарности између Американаца и Енглеза одавно не одговара истини, не само зато што су Американци немачког порекла убедљиво бројнији од оних са енглеским коренима.
Прича о специјалним односима Лондона и Вашингтона није Черчилова кованица, како многи верују, већ је досетка првог лабуристичког премијера у историји УК, Ремзија Мекдоналда, током његове прве посете САД 1930. године. Дефиниција „специјалних односа“ нема исто значење у дипломатско-политичком речнику Лондона и Вашингтона. На Темзи, то је синоним наводног великог и ексклузивног пријатељства удвоје Британаца и Американаца. На ривама Потомака, то је само пропагандна кованица која се користи у свакој пригодној прилици и са другим савезницима, почев од најстаријих америчких савезника, примера ради, Француза.
Истина је да су, за разлику од осталих Американаца којима се ставља уз повлаку њихово порекло, потомци енглеских колонијалиста само Американци. То јест, не постоје „Енглисх Америцанс“. Томе је допринела и чињеница да је Амерички конгрес наметнуо енглеској Англиканској цркви да прогласи аутокефалност у САД у односу на матичну цркву будући да је на њеном челу британски суверен и да црквена правила у Англиканској цркви предвиђају заклињање на верност краљу (или краљици), што је у очима тада настајуће америчке државе био акт издаје.
Један од очева америчке нације и четврти председник САД Џејмс Медисон сматрао је да Американци, за разлику од Енглеза, верују да не постоје безгрешни људи, укључујући и суверене, „зато наш председник никада неће имати апсолутну власт, то је питање светоназора“, писао је Медисон још 1787. године када су WАСП били апсолутна већина у Северној Америци.
Ништа блажи према Енглезима није био ни један од најутицајнијих америчких интелектуалаца у првој половини прошлог века Хенри Луис Менкен: „Англосаксонци су најгори сој људи. Заостали су и велике су незналице. Они увече лежу са утиском да се лопов налази испод њиховог кревета и буде се са неразумним страхом да им је неко украо гаће. Срећом, Американци нису чисти Англосаксонци, већ су у већини немачког и келтског порекла.“ Такође, Американци нису били ни дарежљиви ни благонаклони према Британцима. Сву помоћ који су им слали током Првог светског рата папрено су им наплатили и присилили их уз помоћ дуга акумулираног у Великом рату да прихвате паритет на океанима са флотом САД.
У Другом светском рату, да би добили ратне бродове, Британци су морали да потпишу споразум назван „дестроyерс фор басес“, односно „разарачи за базе“. Практично, Британци су војну помоћ платили губитком контроле над океанима јер су базе морали да предају Американцима. „Морате да схватите да је то једини начин да убедим Конгрес да одобри помоћ британској армији“, правдао се у једном писму амерички председник Франклин Рузвелт британском премијеру Черчилу. По завршетку рата државни секретар у другом мандату Харија Трумана, Дик Акесон, без пардона је говорио да „Американци деле са Енглезима језик и историју, али да између њих нема симпатија, те да су против Енглеске водили готово једнак број ратова са оним у којим су били савезници“.
Када се завршио Други светски рат, Вашингтон је врло јасно ставио до знања Британцима ко је газда, уз то су претендовали на тоталну лојалност Британаца како у вођењу дипломатије, тако и у вођењу ратова. С друге стране Атлантика су схватили да су се времена променила. Од Черчилове владе па до данас, сви кабинети у Даунинг стриту покушавају да глуме привилегованог, специјалног партнера, првог до најмоћнијег и неку врсту портпарола САД, надајући се да ће их Американци, како је то запазио британски премијер Харолд Макмилан, третирати једнако милосрдно како су Римљани третирали античке Грке.
Та Макмиланова жеља је стигла после ниских удараца из Вашингтона, попут Суецке кризе, када их је амерички председник Двајт Ајзенхауер понизио и стао на страну Египта против Лондона и Париза, и онда надмоћно саопштио Макмилановом претходнику Ентонију Идну да је то била „само једна мала породична препирка“.
Зато су, између осталог, Енглези доживели као лош знак потез Барака Обаме да замени бисту Винстона Черчила која је красила Овалну собу попрсјем Матина Лутера Кинга, а Старог булдога премести у Треатy Роом. У САД специјалне везе са Великом Британијом нису политички капитал већ баласт, то је на својој кожи осетио и Мит Ромни када је на последњим изборима за Белу кућу један његов саветник излетео са најавом да ће Ромни, ако буде изабран за председника, отићи у Лондон како би лансирао англосаксонско наслеђе САД и везе са УК. Ситуација је постала толико запаљива да је сам Ромни био приморан да то демантује.
На хоризонту не фигурира могућност стварања неке врсте конфедерације Англосфере мада је број њених заговорника у порасту, поготово после одлуке већине Британаца да напусте ЕУ. Чињеница је да већ постоји капиларна сарадња не само обавештајних служби, армија, већ и координација спољнополитичких потеза и све израженија економско-трговинска сарадња. Већ су се појавили предлози да Велика Британија уђе у Северноамерички споразум о слободној трговини (НАФТА).
Вашингтон је, користећи искуство Британске империје, наметнуо доминацију своје валуте на светском тржишту схватајући да само планетарно војно присуство, као некад Краљевске морнарице за фунту, може да гарантује долару статус кључне валуте за трговину. Са рађањем нових центара моћи на планети – Кина, Русија, исламски свет – који доводе у питање америчку хегемонију, Вашингтону су и те како корисни савезници од поверења попут УК, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. Такође, „Петоро очију“, као што је некада будно пратило шта се догађа у Совјетском Савезу и око њега, данас врло будно посматра и ради на томе да спречи у корену стварање чвршћих веза између Немачке, Русије и Кине, савеза који би имао потенцијал да промеша карте на планетарној мапи.
