Прочитај ми чланакЗа осамнаест месеци у Француској од тероризма страдало више од 250 људи, док Париз најављује појачана дејства у Ираку и Сирији.
ФОТО: Ројтерс – Спасавање рањених грађана
За осамнаест месеци у Француској од тероризма страдало више од 250 људи, док Париз најављује појачана дејства у Ираку и Сирији.
Трећи пут за последњих 18 месеци политичари, аналитичари, лидери, филозофи, уметници понављају рефрен да је „Француска у рату”. Али тек када прођу дани жалости мораће озбиљније да се размисли, где се и како води тај рат.
Да ли у Сирији и Ираку, где се изводе ваздушни напади а не говори се о „колатералној штети” и цивилним жртвама, или је рат одавно отпочео на француском тлу, где страдају стотине француских цивила и где је, толико пута је речено, угрожена не само слобода већ све три неодвојиве вредности Француске револуције.
На мети радикалне исламске идеологије су сви: од карикатуриста и новинара, до француских Јевреја (7. јануара 2015), од фудбалских навијача, фанова хеви-метал музике, до људи који се проводе по ресторанима и кафићима (13. новембра 2015)…
Али јучерашњим нападом прострељено је национално срце Републике. На дан када се слави највећи државни празник, кад фамилије излазе на улице са децом, кад се гледа ватромет и ужива у лету, кад деци престаје школа, кад се полази у планине и на море, земља је још једном завијена у црно.
Хоће ли икада после ове трагедије Француска моћи да се избави из овог осећаја поражености? И на који начин ће то покушати да учини.
Да ванредно стање уведено још 13. новембра није искоришћено за праве припреме говоре многи подаци: само дан пред празник, градоначелник Нице Кристијан Естрози упутио је писмо француском председнику Франсоа Оланду.
Естрози, како пише „Фигаро“, тражи од председника да реши питање мањка опреме, па тако помиње како би било добро када би сви полицајци имали панцир.
Ако невероватно звучи да у земљи где влада ванредно стање више од пола године, и која „је у рату” још од напада на сатирични недељник „Шарли”, полиција нема заштитне прслуке, нити је локалним припадницима реда дозвољено да приступају подацима о аутомобилским регистрацијама и дозволама, онда је јасно да Француска тај рат води ван територије на којој је нападнута и да тако не може ни да га добије.
Много је других питања на које нема логичног одговора у овој ситуацији. Али када се Франсоа Оланд, блед као крпа, у четири ујутру појавио на телевизији да нацију умири, опет је обећао да ће појачати дејства у Ираку и Сирији.
„Наставићемо да нападамо оне који нас нападају на нашем тлу”, објаснио је. Што у том тренутку није схватио парадокс својих речи, може се приписати шоку који је доживео само неколико сати после свечаних дефилеа и парада. Али проблем је у томе што ни пре масакра у Ници није говорио ни делао друкчије.
Само у два велика напада прошле године погинуло је 147 људи, док је у Ници сада страдало још 84 жртве.
За то време популарност Марин ле Пен и њеног екстремно десног Националног фронта расте, док је Оландов рејтинг све нижи. Тако је било и пре годину и по, седмог децембра, када је на насловној страни „Шарлија ебдоа” изашла карикатура Мишела Уелбека, француског писца, чија је књига „Покоравање” тог трагичног дана требало да буде промовисана у париским књижарама.
Промоција је отказана, Уелбек се изгубио негде у планинама и добио полицијску заштиту, а „Покоравање” је постао једно од најчитанијих романа, где год је преведено, па и код нас, у Србији. У њему, подсетимо, француски Орвел износи футуристичку фикцију мешану са стварним личностима.
На власт у Француској долази умерена муслиманска странка и председник. Жене се отпуштају са универзитета, мушкарци могу да имају и по три супруге, и све то не погађа много главног јунака који и сам одлучује да се преобрати у муслимана.
Тада је речено да је Уелбек овом књигом дао најлепши поклон крајњој десници, али је у ствари писац направио сатирични приказ западне цивилизације и апатије која влада у Европи.
Ништа у међувремену није учињено да би се поправило расположење Француза: Амнести интернешенел је критиковао Француску што крши људска права и користи ванредно стање, па упада у куће грађана без судског решења. Тиме је само повећано незадовољство младих маргинализованих грађана исламске вероисповести који су се у недостатку других запослења окретали све чешће радикалном исламу.
Камион који је газио децу и одрасле није никакво ново оружје у стратегији тероризма. Сценарио са употребом возила у нападу на цивиле појавио се још 2010. у часопису „Инспајер“, који је говорио у име тада још живог Бин Ладена и његове организације.
Тада је још речено да џихад могу да воде и „усамљени стрелци” уколико обавештајне службе на Западу онемогуће организоване терористичке нападе.
„Употребите било које оружје које вам је при руци, да бисте посејали терор”, гласи препорука са једног од последњих видео-снимака који се пре само две недеље појавио на веб-сајту терориста. Индивидуални џихад се може водити једноставно и без много припреме, пише на овом сајту.
Потребна је само воља да дате живот за Алаха.
Буквално и врло конкретно, усамљени џихадисти се саветују да узму камион и да њиме покосе непријатеље Алаха као траву. Њима се саветује да изаберу места са пуно људи.
Као да је убица у Ници деловао по том сценарију. Али француске службе то нису чуле нити су припремиле одбрану за такав напад.
„Шарли ебдо” је после седмог јануара прошле године објавио слику Мухамеда са насловом: „Све је опроштено“. Жртве, породице, читава Француска не може да буде тако милостива – према својим званичницима који се за овај рат очигледно нису припремили на добар начин.
