Прочитај ми чланакНеке народе убијају прејака реч и нејаки владари. Друге кратко памћење и непознавање историје, а актуелна дешавања у Украјини мешавина су претходно наведеног.
Није, како се то често, а у последњих неколико седмица стално говори, све почело припајањем руских територија Украјини у време Лењиновог и Хрушчовљевог режима, него много раније.
Ако оставимо по страни чињеницу да се Украјинци и Руси не слажу чак ни по питању изворног назива прве државе на тлу данашње Украјине – јер једни тврде да је у питању Кијевска Рус, која нема везе с Русијом, а други да је реч о скраћеном називу Кијевске Русије, пелцер сукоба примио се у 14. веку, када су Литванци, тадашњи владари данашње Украјине, у то време већином православни народ, посустајали под налетима римокатоличких Пољака, па је успешно уједињење белоруских и украјинских територија за време владавине кнеза Гедимина 1316. годино трајало, историјски гледано, прекратко, пошто ће губитком Галиције, у рату који је његов син кнез Љубарт водио против Пољске и Угарске, бити ударени темељи антирусизма, унијатства и рођени преци данашњих украјинских шовиниста са запада те земље.
Православље је одолевало током владавине Олгерда, да би на чело литванске кнежевине 1377. дошао Јагело, који је спас од нестанка литванске кнежевине потражио у загрљају пољске краљице Јатвиге 1385. Склапањем брака између њих двоје и његовим преласком у римокатоличку веру, успут стварањем персоналне уније (две државе са заједничким владаром) споразумом у Креви, означен је почетак новог братства, док је потписивањем новог акта у Городлу 1413. успостављен римокатолички монопол на управљање кнежевством. Овај савез је временом постајао све хомогенији и моћнији, да би све кулминирало 1569. године формирањем заједничке државе под именом Пољско –литванска заједница, знаној и као Лублинска унија, по граду у ком је настала.
Важност овог догађаја крије се у чињеници да је расподелом „географског плена“ у пољским рукама, уз одређена проширења, остао највећи део данашње Украјине.
Свесни тога да се силом може освојити територија, суровошћу одржавати режим, али да без привлачења на своју страну покореног становништва нема стабилности и изгледа за дугорочну владавину, Пољаци и Папска држава (претеча Ватикана) су „коњићевим скоковима“ у „вечни“ шах увукли православље у Украјини. Реч је о издвајању дела клира оданом владикама Ипатију Потијем и Кирилу Терлецком који су у Бресту, у данашњој Белорусији, озваничили стварање верске уније, којом је део православног свештенства и верника постао део Римокатоличке цркве уз задржавање права на источни обред и друге посебности. Једноставно речено, следбеници поменутих епископа, међу њима и они у Украјини, постали су православци чији је врховни верски вођа римски папа. После политичког, религијским пером је написан увод за драму коју гледамо и данас, с тим што се уместо мастила често разливала крв.
Све до средине наредног, 17. века историја бележи недовољно јак отпор тим процесима. Све до појаве хетмана Хмељницког.
Огорчен убиством сина и отимањем имовине, Богдан Хмељницки стаје на чело козака из Запорожја и од 1648. немилосрдно удара на Пољаке, тако да су 1654. устаници освојили западни део Украјине, стигавши чак до Љвова, међутим, поход је обустављен и 1651. у тамошњој Белој Цркви мировним споразумом уследила је реинтеграција.
Ценећи борбу за спас православља, руски цар Алексеј нуди помоћ устаницима и у то име московски двор у јануару 1654. с њима потписује Перејаславски споразум. Овај догађај и година, три века доцније, коштаће (ин)директно Русију губитка полуострва Крим, а неслагање козака и Руске империје због различитих односа према Шведској резултираће крахом савезништва.
Уистину, не може се рећи да баш ништа није урађено, козачка Украјина контролисала је подручје садашње Кировоградске и Дњепропетровске области, потом Кијев, Полтаву и Чернигов са околином.
Наследници хетмана Хмељницког учестоваће у разним савезничким комбинацијама, подели интересних сфера на Левообалску и Деснообалску Украјину на Дњепру, стављаће се и под протекторат Османског царства (преци модерних Турака ће дуго „преко“ Татара управљати и Кримом), док ће Русија остварити добитак потчињавањем православних епархија Московском патријархату 1686. године. Границе Украјине мењаће се перманентно и пречесто, Пољска односно Лублинска унија и Руско царство (од 1721. под именом Руска империја) ће водити главну реч по том питању.
Обрт настаје постепеним слабљењем Пољске, коју ће, после ратних неуспеха, велике силе – Русија, Хабзбуршка монархија и Пруска- делити од 1772. па све до њеног потпуног нестанка као државе 23 године касније. Императорка (Е)Катарина II уткаће своје име у ове процесе, јер је под њеним суверенством Трећи Рим додатно територијално проширен. На њену иницијативу настаће нови градови : Одеса, Николајев, Херсон… После 1795. ће 80% украјинских земаља бити под влашћу руске Круне. Области Галиција, Закарпатје и Буковина све до краја Првог светског рата припадаће Хабзбуршкој /Аустроугарској монархији, а поробљени народ имаће у њој много лошији третман и положај него онај чија судбина је зависила од Русије.
Но, једно је имати територију под контролом, друго успешно њоме управљати, још кад се дода сујета поражене силе, у овом случају Пољске, настају грдни проблеми.
Чим је њихово краљевство нестало с географске мапе света, Пољаци су, из освете, покренули процес стварања вештачке украјинске нације.
Међу првима гроф Потоцки кроз своје дело „Фрагменти историје Скита и Самарита код Словена“ (1795), придружили су му се историчар Валериј Калинка и други.
Калинка је чак разрадио стратегију својим ставом да се „мора створити нова душа код Малоруса (тадашњи назив за Украјинце – примедба Д.С). Ова душа биће удахнута са Запада… Онда ће се, може бити, малоруска Украјина вратити братству са Пољском против Русије…“ Јак замајац буђењу украјинског националног покрета дао је њихов „отац“ – књижевник Тарас Шевченко књигом својих песама „Кобзар“ 1840. године, коју су Жуковски и Субтељни, историчари из нама ближе прошлости, иначе тврди заговорници постојања украјинске нације, назвали „националном Библијом“. Шевченко крајем 1845. или у првом месецу 1846. заједно с Миколом (Николајем) Костомаровим, Пантелејмоном Кулишем и другима у Кијеву оснива Ћирило – Методијевско братство, чији је циљ ширење свести о Украјинцима као посебном етносу независном од Руса.
Плашећи се руске снаге и могућег губитка Галиције, у тај процес се непосредно после тога укључују Аустријанци, у помоћ им прискачу и браћа Немци. Аустроугарска је, ипак, морала поступати мудро, како јој се не би догодило да „храни змију у својим недрима“.
Русија се супротстављала украјинизацији становништва које је имало руски национални идентитет. Борба се водила забраном деловања ЋМ братства на њеној територији, циркуларом министра Пјотра Валујева 1863. уведена је забрана објављивања радова на украјинском језику, император Александар II Романов је 1876. Емским указом пооштрио мере, али је процес, очигледно, био незаустављив.
На прелазу између 19. и 20. века проукрајински делатници почињу процес политичког удруживања. Најистакнутији међу њима, окупљени 1900. у Револуционарну украјинску партију, крећу у борбу за осамостаљење Украјине. У Аустроугарској контролу над украјинофилским активностима врше и даље утицајни Пољаци.
Све до 1917. и двеју револуција – Фебруарском (март по новом календару) у режији капиталиста, у којој је оборен царски император Николај Други Романов и Октобарском (новембар), организованом од стране руских социјалдемократа – бољшевика (будућих комуниста), украјински сепаратисти нису своје циљеве успели да спроведу у дело.
Ако се икако део Руса преобраћен у Украјинце могао жалити на положај, ограничења у политичком и културном деловању, на географски бенефит под руским суверенима никако није.
Јер, од Перејаславског споразума 1654. до краја Великог рата 1918. године, украјинске земље су доживеле знатно проширење. Русија је, рачунајући и мали део актуелне Украјине настао захваљујући ратним победама Хмељницкова, у целини или делимично подарила следеће области: Сумску, Полтавску, Черкаску, Кијевску, Виничку, Житомирску, Хмељничку Тернопољску, Ровнску и Волињску административну област.
Међутим, амбиције њених лидера порасле су с првим револуционарним данима и нестајањем Руске империје.
Користећи револуционарну полуанархију , сепаратисти на челу с интелектуалцем Михајлом Грушевским прво проглашавају украјинску аутономију у оквиру Русије у августу 1917, што им Привремена влада Русије признаје. У јануару 1918. године актом названим Четврти универзал „аутономаши“ постају сепаратисти проглашавајући независну државу под именом Украјинска Народна Република (УНР), међутим нова бољшевичка јој ускраћује признање и накратко враћа под суверенитет тада већ Совјетске Русије исте године, потом је, на позив владе УНР запоседају немачке и аустругарске трупе. Аустругарски Украјинци користе распад Аустругарске и проглашавају Западноукрајинску Народну Републику (ЗУНР).
На њихову жалост, поразом Централних сила односно победом Совјетске Русије, упркос привременој окупацији ЗНР од стране 1917. обновљене Пољске, у међувремену спроведено уједињење УНР и ЗНР постаје мртво слово на папиру, привременим протеривањем пољских трупа , односно тријумфом бољшевика над белогардејцима и њиховим западним савезницима, 1922. године Украјина постаје конститутивна јединица нове државе – Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР).
Први лидер СССР-а Владимир Уљанов Лењин „части“ Украјину руским територијама. Придодате су јој административне области – 2014. отцепљене Луганска и Донецка, затим Харковска , Запорошка, Херсонска, Николајевска и Одеска. Закарпатска, Ивано –Франковска, Љвовска и Червиничка област последње ће ући у састав Украјинске ССР почевши од споразума СССР и нацистичке Немачке (пакт Фон Рибентроп – Молотов) о прекрајању граница Чехословачке и Пољске, почевши од 1939. године па све до 1945. постепено укључиван у састав Совјетског Савеза.
Паралелно с растакањем Русије у корист Украјине на географском плану, „црвени“ режим је 1921. године ударио и на Руску православну цркву, противканонским формирањем Украјинске аутокефалне православне цркве (ликвидиране 1930, обновљена двапут – 1942. и 1990).
Догађај који ће имати озбиљне импикације на руско –украјинске односе збио се почетком 1929. У Бечу је основана Организација украјинских националиста, чији ће милитантни огранак Украјинска национална армија под командом Степана Бандере од настанка 1943. године постати симбол украјинског шовинизма, узор великом броју Украјинаца пре и после почетка сукоба 2014. године.
Мада је остао упамћен као сарадник нацистичког окупатора, фанатични борац против совјетске Црвене Армије током Другог светског рата, Бандера и његови следбеници ратовали су и против Пољака и, каквог ли апсурда, својих савезника Немаца, због чега је он осетио терет заробљеништва. Убијен је од стране КГБ – у Бечу 1959. године.
Совјетска Украјина имала је привилегију да, упркос томе што је била само федерална јединица у саставу тада највеће светске државе, добије засебну столицу у Уједињеним нацијама, чиме је стекла право да на два колосека креира светски поредак (као део СССР-а и самостално).
Украјински кадрови унутар КП СССР очигледно су ову привилегију сматрали недовољном, уследио је потез с далекосежним последицама по будућност руско – украјинских односа.
Никита Хрушчов, наследник Јосифа Џугашвилија Стаљина на челу највеће светске државе до 1991, поводом обележавања тристоте годишњице Перејаславског споразума, условно речено братства Руса и Украјинаца, издваја полуострво Крим и град Севастопољ из састава Русије и додељује Украјини. Неслагања о разлозима оваквог чина су различити: од тога да се руска федерална јединица ослободила обавезног плаћања ација власницима земље на том подручју до „куповине“ подршке партијских функционера украјинске националности у процесу учвршћивања власти.
На другом колосеку, што из емиграције, што изнутра миц по миц делују и борци за „украјинску ствар“. Четири деценије неуспешно, све до Горбачовљевих реформи средином 1980-их. Офанзива је спроведена на више фронтова – политичком, верском, културном.
Од тог тренутка до трансформације Совјетског Савеза у Заједницу независних држава, украјинство доживљава врхунац – на киосцима се појављују „независне“ новине, буде се друштва националног препорода попут „Научног друштва Тарас Шевченко“ и покрета „Рух“ совјетска влада признаје Украјинску гркокатоличку (унијатску) цркву, РПЦ 1990. под жестоким притиском доноси одлуку о фомирању аутономне целине под називом Украјинска православна црква (Московског патријархата), оживљена је и Украјинска аутокефална православна црква.
Забележени су сукоби и преотимања храмова. Следствено атмосфери, једина призната
православна верска заједница – Руска православна црква- најгоре пролази.
Ланчане реакције произвеле су „живи ланац“. У јануару 1990. су присталице независности својим телима повезале Кијев са западним делом земље, а наредне године својим оловкама потврдиле одлуку парламента (Врховне раде) о проглашењу независности, бацајући у клиничку смрт још увек постојећи Совјетски Савез.
Са врха националног брега Украјинци нису опазили сопствени суноврат.
А он је ускоро стигао…
Коришћени извори: Аркадиј Жуковски, Орест Субтељњи: Кратка историја Украјине (Дан Граф, Београд, 2018); Украјинско питање данас , приређивач Зоран Милошевић (Центар академске речи, Шабац, 2015); Драган Петровић : Геополитика савремене Украјине (ИМПП, Београд, 2009)
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 6, 2022
