У својој познатој књизи "Велика шаховска табла" у којој говори о евроазијском простору као геостратешком императиву за статус Сједињених Држава као светске суперсиле, Збигњев Бжежински сугерише како САД морају да доминирају целим континентом, користећи се подстицањем хаоса, етничких, верских и политичких подела. О томе говори у поглављу "Евроазијски Балкани" (The Eurasian Balkans).

ЕУ – САД

„У Европи реч Балкан буди слике етничких сукоба и регионалних ривалстава великих сила. Евроазија такође има своје Балкане, али су евроазијски Балкани много већи и насељени су верски и етнички хетерогеним профилом популације. Они су смештени у том широком и дугом подручју које је средиште зоне глобалне нестабилности и обухвата делове југоисточне Европе, централне и јужне делове Азије, подручје Персијског залива и Блиског истока „, пише амерички стратег.

Са своје стране, геополитички стручњак François Thual, анализирајући светски феномен пролиферације држава и пратећу глобалну политичку фрагментацију, упоређује настанак латиноамеричких нација и рођење балканских држава. Штавише, Thual примењује концепт балканизације и у децентрализацији арапског дијела Османског царства.

„Смрт Османског царства, прво на Балкану, а након тога и у арапском свету, узроковао је поступак фрагментације који је трајао деведесет година у европском делу и 150 година у арапском“, каже François Thual.

Ова два примера су довољна да се покаже како геополитичка терминологија прибегава метафори Балкана и појам балканизације означава подручје које је познато по својој хроничној нестабилности и нередима узрокованим етничким и верским сукобима, које прати и одговарајући процес дезинтеграције државе.

Појам „балканизација“ је рођен у европским канцеларијама крајем Првог светског рата, и тада је значио нестанак четири велика царства и појаву државних ентитета који никада пре нису постојали. Међу тим политичким ентитетима је била и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

„Чак ни Први светски рат није ставио коначну тачку на процес дезинтеграције Балкана. Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије између 1991. и 2008. године, када је независност прогласило Косово, родило се 7 малих држава: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Македонија и последње Косово. Овај процес распада је потврдио западу Европе ваљаност појма „балканизације“, додатно јачајући све његове негативне конотације, које се не односе само на феномене територијалне фрагментације и политичке нестабилности, него и насилних етничких и верских сукоба, као и појаву „етничког чишћења“, пише Клаудио Мути за Еurasia.

Балкан је позајмио своје име од турске речи „балкан“ што значи „планина“ или „планински масив“ који се протеже од реке Тимок, десне притоке Дунава, до рта Емине на Црном мору. Отуда деноминације Балкана и настанак полуострва Балкан који се протеже на истоку до Црног мора, на југу до Егејског мора и Медитерана, на западу до Јонског и Јадранског мора. На северу постоји више тумачења где завршава Балкан, зависно о томе да ли жели неко из њега да „побегне“ или у њему да „остане“.

Шире тумачење поставља северну границу полуострва на замишљеној линији Трст-Одеса, али се углавном као северна граница Балкана узима Дунав, Саве и њена притока Купа. С друге тачке гледишта, земљама Балкана се у потпуности могу сматрати Бугарска, Албанија, Грчка и све земље бише Југославије, осим Словеније, која је у алпској групи, иако и њу из разних разлога сматрају саставним делом Балкана. На крају, земље Балкана су делимично и Румунија и Турска.

На овом подручју живи десетак нација, као и разне мање етничке групе. Говоре се језици различитог порекла, три или четири славенска језика, према различитим интерпретацијама и више, румунски, албански, нови грчки и турски, а практикују се различите религије, међу којима су кључне православље, католичанство и ислам.

Комплексни мозаик састављен од такве етничке и културне разноликости је дао стратезима „сукоба цивилизација“, као што је Самјуел П. Хантингтон, аргумент за крваве сукобе који се називају „грешни ратови“. Заправо је југославенска федерација, држава створена од готово свих представника балканског мозаика, била та која је Хантингтону дала темељ за дефиницију „најсложеније, конфузне и разнолике мреже грешних ратова почетком деведесетих“.

„Због своје географске природе се“ Азијски фронт „проширио и на европско тло“, тврди аустријски војсковођа стручњак за геополитику Јордис вон Лохаусен (1907. 2002.).

Но, сада када је процес балканизације на самом Балкану завршен, поставља се питање да ли је се „Азијски фронт проширио на европско тло“ и југоисток Европе почетком ’90 -их или је југоисток Европе био нека врста велике пробе за фрагментацију евроазијског простора, којој тренутно сведочимо на Блиском истоку. Ранији покушај фрагментације или „балканизације“ Руске Федерације је угушен у Чеченији, када је спречено да се рат и тренд тражења „суверенитета“ не прелије широм евроазијског простора.

Но, данас је Балкан по ко зна који пут непосредно под утицајем других региона, овај пут балканизираног Блиског истока.

На ово подручје директно утиче дестабилизацијски имигрантски талас, који се онда прелива на остатак Европе. У прва два месеца 2016. године је Грчка забележила долазак 132,200 људи, док је у истом периоду прошле године број долазака био 3 952. Што се тиче осталих земаља такозване „балканске руте“, од почетка 2016. до краја фебруара је у Македонију ушло 89 000 људи, Србију 93 600, Хрватску 103 200 и Словенију 98 400. Уласци у Мађарску су бројали 3 600 и Аустрију 110 700 људи.

Због ове ситуације је повереник Европске комисије за миграције и унутрашње послове, Димитрис Аврамопулос, упозорио на ризик од потпуног колапса. Бивши италијански министар одбране Марио Мауро је рекао да је војним снагама мисије КФОР наређено да трајектом на италијанску обалу пребаце 150 000 илегалних имиграната који су се заглавили између Косова и Албаније.

Посебно забрињавајућа изјава је команданта мисије НАТО савеза, генерала Миглиете, који је 27. јануара пред Одбором за одбрану италијанског Сената рекао „како је, према информацијама европских обавештајних агенција, неколико стотина терориста из такозване“ Исламске државе „већ помешано са гомилом илегалних имиграната“ .

Помоћ пружена од стране војних снага НАТО пакта, у овом хаосу миграција потврђује тезу о „вештачки присилној миграцији“ осмишљеној од стране Сједињених Држава као неконвенционалног оружја које се, попут осталих неконвенционалних оружја, користи у „рату без граница“ против Европе. Касније се штаб НАТО савеза с Пентагоном на челу да представи као „спаситељ“, али ће Европа заузврат нешто морати дати, не само споразум ТТИП. Вероватно је у игри много већи улог, као што је потпуна контролау свим областима над Европском унијом.

 

Европа трпи миграцију јер није суверена

Да бисмо разумели узроке и последице миграције која од 2015. године ствара озбиљне проблеме у Европи, а посебно југоисточном Средоземљу, не може се не узети у обзир кључни проблем саме Европске уније и одсутност било каквог политичког суверенитета.

Ова финансијска и административна творевина је примила преко милион миграната само преко недавно затворене „балканске руте“. Тај неконтролисани прилив је тек нагласио монструозни дефицит суверенитета у Европи, а посебно појаса медитеранских држава којег су се у време прве велике „финансијске кризе“ презриво називали скраћеницом ПИГС.

Но, земље групе ПИГС и земље „балканске руте“, упркос тврдњама медија који стално дају оптимистичне „пројекције“ у тренду с изјавама политичара, нису се нашле на удару избјеглица, него се на њих сручила лавина „економских миграната“, а последице могу бити само негативне.

Очито уз велику масу која нема никаквог профита постоји и велика група „професионалаца“ која „миграцију“ види као добар извор зараде. То се покушава оправдати статистичким подацима да, на пример у Италији, сваки усељеник годишње у буџет уплати око 4 000 евра више него је из њега извукао.

Само постојање профитера је огледало ове неприродне ситуације, а феномен, за којег тврде да је заустављен, је показао мањак суверенитета европских земаља и садомазохистичко радовање инвазији сопствених земаља без ограничења, нити временских, још мање нумеричких.

С друге стране, они који сада плачу и траже хитне мере, подлежу уценама не само Вашингтона, него и полуделог турског председника Ердогана, заборављају да већ 20 година девастирају, једно за другим, политичко и друштвено ткиво држава као што су Сомалија, Ирак, Либија, Сирија и друге.

Да су једна Немачка или Италија, Грчку и друге да не помињемо, имали трунке суверенитета, зауставили би пакао и уништење америчких и НАТО стратега и не би се позивали на улогу и функцију „савезника“.

Данас ће вам било ко на улици признати да су сви изговори за агресије били лажни, од „диктаторске“ Либије, до „недемократске“ Сирије, али се свеједно приређују добродошлице за све етничке групе и религије која се сручују против Европе.

Овде треба посебно напоменути: против Европе, а не против Сједињених Држава.

Дакле, Сједињене Државе, које су центар одлучивања, и њихова продужена рука НАТО пакт, главни су узрочници миграционих токова који су погодили Европу, но, САД ни на који начин не трпе последице својих криминалних радњи, док Европљани, у првом реду Медитеран и земље „балканске руте“ морају сносити сву патњу од операције која се показала апсолутно контрапродуктивном, без обзира на све статистике које нам приказују.

Сада је ситуација ван контроле, а њоме управља турски председник Ердоган, којега апсолутно није брига ни за међународне конвенције и норме, као ни за договоре постигнуте са ЕУ.

Но, сам Ердоган је најмањи проблем и било би довољно да Брисел уместо награде у облику милијарди евра и безвизног режима, Турској наметне нека ограничења, да покрене негативну кампању у медијима против турског туризма, те тако узрокује пад БДП-а и турски „монарх“ би пао у року од неколико месеци.

Из ове ситуације је тешко изаћи из другог разлога и зато што Европа постоји само виртуелно, те мора слушати апсурдне заповести финансијске елите. Ми нисмо ништа друго него „америчко двориште“ и можемо из њега изаћи само на један начин, а то је да поново вратимо изгубљени суверенитет.

Само суверена земља може владати великим проблемом као што је „миграција“ и одлучити да неће попустити никаквим уцјенама и пријетњама, поготово ако оне долазе од стране оних који су одговорни за ову катастрофу.

„Азијски и европски фронт“ и Блиски исток

Наравно, то је у овом тренутку илузорно очекивати. Амерички стратези, који се још увек слепо имају доктрине Збигниева Бжежинског, највећи су непријатељи Европе. Данас је лако доказати да су поступци америчке администрације на Балкану, данас, као и ’90 -их, у Украјини и на Блиском истоку, само део помно разрађене стратегије која производи хаос и сукобе, управља имиграцијском плимом и свим европским владама, посебно на истоку и југоистоку Европе.

Збигњев Бжежински је то кратко и јасно описао у неколико редова, када је цитирао Сир Харолда Макиндер.

„Who rules East Europe commands the Heartland; Who rules the Heartland commands the World-Island; Who rules the World-Island commands the world.“

„Ко влада источном Европом заповеда Хеартландом, срцем евроазијског простора. Ко управља Хеартландом заповеда такозваним Светским острвом, а ко заповеда такозваним Светским острвом – влада светом“, написао је амерички стратег и можда су сада неке ствари јасније, од жеље да се апсолутно овлада источном Европом, па чак и наизглед „неважним“ државицама на Балкану, до препознатљивих геостратешких императива Вашингтона, који никако не иду на руку Европи, али европски политичари покорно следе упутства с оне стране Атлантика.

Иако је појам балканизације изворно настао као опис распада четири царства почетком прошлог века, он се до данас користи и спроводи у пракси како би се створио „мостобран“ за будућу контролу Евроазије. Наравно, не треба посебно напомињати да никада нико није довео у питање територијални интегритет Сједињених Америчких Држава, иако је то творевина са највише протурјечја међу етничким и религијским групама и идеална је за покретање процеса распада.

Но вратимо се на збивања протеклих неколико година, међу којима важно место заузима Украјина.

Важност Украјине за америчку контролу над Евроазијијом јасно је истакао Бжежински пре двадесетак година, када није било лако замислити централну улогу коју би ова земља одиграла у његовој Евроазијској „Великој шаховској табли“.

Ипак, америчка геополитика је ту земљу јасно одредила за функцију „штаба“ или „пивота“, јер је задржати Украјину увек било од виталне важности за Русију и за целу Евроазију.

„Украјина је нови и важан простор на Евроазијској шаховској табли. Та је земља геополитички пивот и само њено постојање као самосталне државе може променити Русију. Без Украјине, Русија престаје бити евроазијско царство. Русија без Украјине још увек може тежити царском статусу, али би онда постала доминантно азијска царска држава, а лакше би је било ослабити, те је увући у сукобе с ускрслим средњоазијска народима. Међутим, ако Москва преузме контролу над Украјином, с њених 52 милиона становника и великим ресурсима, као и приступом Црном мору, Русија ће аутоматски пронаћи начин да постане снажна царска држава, проширена на Европу и Азију „, пише Бжежински.

За Бжежинског је Украјина важна јер делује као одбрамбени штит у централној Европи и да се преко ње контролишу западне и јужне границе Русије.

То је позадина америчког стратешког интереса за Украјину, а изражен је у документу којег су НАТО и Украјина потписали 1997., када су формализирао свој партнерски однос.

У том документу можемо прочитати:

„Позитивна улога НАТО савеза је одржати мир и стабилност у Европи, промовисати веће поверење и транспарентност у евроатлантском подручју, отварање сарадње са новим демократијама средње и источне Европе, од којих је Украјина неодвојиви део.“

Дакле, готово двадесет година Сједињене Државе сматрају Украјину као део атлантистичког подручја.

Будући да Бжежински сматра да владање источном Европом, преко срца Евроазије води до глобалног вођства, то је разлог зашто су Сједињене Државе по сваку цену морале спречити Москву у успостави хегемоније над Украјином.

Са своје стране, Европска унија и неке европске земље су подржале преврат на Мајдану, пружајући политичку и војну помоћ превратничком режиму у Кијеву и подржавајући антируске акције америчке владе, те су тако активно сарађивали на разрађеном плану стратега Беле куће, према којем је Европа амерички “ демократски мостобран „према евроазијском континенту.

„Европа је битан геополитички мостобран Америке према евроазијском континенту. Проширена Европе и проширени НАТО ће добро послужити краткорочним и дугорочним циљевима америчке политике. Увећана Европа ће проширити амерички утицај, док је у исто време политички интегрисана Европа већ сада способна спроводити у дело изазовна и кључна геополитичка питања за Америку у другим регионима, посебно на Блиском истоку“, пише Збигњев Бжежински, који Европу види само као инструмент спровођења америчке стратегије.

Годину дана пре него ће Бжежински Европи доделити улогу геополитичког „мостобрана“, односно премошћавања америчког освајања Евроазије, идеолог „сукоба цивилизација“, Самјуел П. Хантингтон, теоретизирао је о украјинској потреби за „снажном и ефикасном западном подршком, што се може догодити само ако односи између Русије и Запада пропадну на ниво из доба Хладног рата „.

Амерички циљ у Европи је исти и потребно је створити геополитичке тензије како би се Европска унија одвратила од Москве. Дакле, чак и сецесију у Украјини треба подржати, ако ће то створити јаз између Европске уније и Евроазијске економске уније и њихове сарадње, коментаришући стратегију и промишљања Бжежинског и Хунтингтона за часопис Eurasia пише Клаудио Мути.

 

Балканизација Блиског истока и Северне Африке

Чак и на Блиском истоку је америчка стратегија створила напетости и користи се за слабљење руских савезника, посебно, како би се спречило формирање савеза са Ираном, којег САД сматрају смртном опасношћу за јеврејску државу и петромонархије.

Као што је циљ украјинског америчког пројекта био прекинути директну сарадњу ЕУ са Евроазије, једнако се може рећи за Блиски исток и север Африке, који су позорница „креативног хаоса“, стратегије неоконзервативаца у којој се користе покрети попут Муслиманске браће и вехабијске и селафијске секташке групе , међу којима је најпознатија самопрозвана „Исламска држава Ирака и Леванта“, позната под акронимом ИДИЛ.

Њихова секташка природа је савршено функционална за остваривање циљева стратега хаоса, до те мере да су успели покренути неку врсту унутар-исламског рата, којега се може назвати и „исламским грађанским ратом“, а који доприноси снажној дестабилизацији подручја од Туниса до Ирака, а кроз тероризам угрожава и безбедност Европе.

Из геополитичке перспективе се све уклапа у крајолик којега се описао Николас Ј. Спикман (1893. – 1943.):

„Ко контролише обалну територију Евроазије, такозвани Римланд, управља Евроазијом, а ко влада Евроазијом, контролише судбину света.“

Спикман је стога предложио да Сједињене Државе усмере своје напоре на Римланду, дуги полукружни појас који је приљубљен уз „централно подручје“ Евроазије, Хеартланд, те завладати простором од атлантске обале Европе до Јапана.

Будући да су јужне и источне обале Медитерана део Римланда, Спикман сматра да је потребно да управо та подручја држе у трајном стању нејединства и нестабилности.

Другим речима, Сједињене Државе морају балканизирати Медитеран.

Данас, иако се све зна о протестним покретима и субверзијама у Северној Африци и на Блиском истоку, треба нагласити да су невладине организације и разне удружења којима управљају ЦИА и Стејт департмент појачале своје активности у региону још у складу са препоруком из 1993. Самуела Хунтингтона, коју је званично као политику прихватила америчка влада.

„Развијати блиске односе с онима који унутар исламског света бране западне вредности и интересе“, сажетак је мисли злочиначке теорије „сукоба цивилизација“.

Чак и Њујор тајмс признаје да су „неки покрети и политички лидери, који су били директно укључени у нереде 2011. године у Северној Африци и на Блиском истоку, обучени и финансирани од стране Међународног републиканског института, Националног демократског института и Фридом хауса“ .

Фридом Хаус, посебно, већ у 2010. години поздравља америчку групу египатских и туниских активиста; и учи их „како се користи интернет за интеракцију с Вашингтоном и међународним организацијама и медијима“.

Америчка „Национална задужбина за демократију“ (НЕД) и званично је потврдила да је платила више од милион и по долара 2010. египатским организацијама које се баве „одбраном људских права“ и промовисањем „демократских вредности.“

Средствима Националне фондације за демократију и других америчких државних агенције треба додати средства Фондације Отворено друштво Џорџа Сороша, која је 2010. години финансирала организације и покрете широм арапског света, посебно у Египту и Тунису. А ако ћемо се вратити у 2009. и ограничити се на Египат, буџет којег је УСАИД издвојио за „демократске и организације за“ људска права „у тој земљи је износио 62.334.187 долара. Огромна свота, ако се узме у обзир да су Муслиманска браћа Египта већ добило око сто милиона од катарског емира.

Субверзивне мреже финансиране од стране Сједињених Држава су срушиле владе Туниса и Египта. Што се тиче Либије, локалне субверзивне групе попут Муслиманске браће, Ал-Каиде и остаци пробританских организација, сарађивале су са западним агресором у свргавању Гадафија и оствариле сценарио којег је геополитичара Францис Туал описао у својој књизи 2002. године.

„На трагу старих пробританских мрежа, исламистичке напетости могу да проузрокују експлозију која ће разнети државу. У Киренајки је концентрисано нафтно богатство, а Гадафијев режим иритира неке западне престонице, тако да треба размотрити поделу Либије“, пише Францис Туал.

Коначно, уништавањем Либије су Европљани постали извршиоци америчке стратегије „креативног хаоса“ и отворили врата милионима Африканаца који сада у Европу хрле кроз јужни правац и медитеранску руту.

На источној страни Медитерана, међутим, упркос америчкој подршци, британски, француски, турски, саудијски и катарски терористи нису успели да сруше владу у Дамаску.

Захваљујући помоћи Русије и Ирана, али и можда кључној, оној Хејзболаха, Сирија и даље стоји на ногама.

Руска кампању на Блиском истоку и опредјељење Москве за борбу против тероризма, Исламске државе и такозваних „умерених побуњеника“, стратегија Бжежинског „Евроазијског Балкана“ је тешко погођена, будући да је блокирана дестабилизација сиријско-ирачког врха „кризног лука“ којег је такође описао Бжежински.

 

Један од алата „балканизације“ су миграције

Нуспојава дестабилизације и „балканизације“ Блиског истока и Северне Африке је и миграциона поплава која је погодила Европу, која се и сама нашла на удару балканизације и геополитичког процеса фрагментације узрокованог условима нестабилности и поремећаја.

Неконтролисана поплава ратних избеглица и „економских миграната“, који долазе из земаља погођених Арапским пролећем и тероризмом потакнутим од стране Сједињених Држава и њених савезника, створила је највећи европски друштвени хаос у периоду након Другог светског рата, хаос који је присилио неке европске земље не враћање граничних баријера у Европској унији.

Постоје значајни разлози за веровати да све ово има везе са оним што је бивша помоћница Џона Керија и бивша савјетница Пентагона, Кели М. Гринхил, назвала „планираном присилном миграцијом“.

Кели Гринхил је ауторка студије о оружју за масовно миграције, где указује да је у неким случајевима миграција има неприродни карактер, да је вештачка и да може бити средство принуде у међудржавним односима.

„Пројектована присилна миграција“ (coercive engineered migrations) је тако сврстана у неконвенционално оружје, која се користи рату којег су два кинеска учитеља ратовања, пуковници Ћиао Лианг и Ванг Ксианцуи, назвали „ратом без граница“ или „неограниченим ратом“ (Unrestricted Warfare) . Наравно, у Сједињеним Државама су есеј двојице кинеских пуковника одмах  прогласили „великим планом за уништење Америке“, иако су њих двојица само препознали и друге облике ратовања, осим оних класичних и конвенционалних, те указали на тероризам и Обојене револуције и разне субверзивне делатности, које на крају имају исти учинак – урушавање постојећих и стварање марионетских или пропалих држава.

Важно је напоменути да ова два научника нове методе ратовања приписују Осами бин Ладену готово у истој мери колико и Џорџу Сорошу, којег је мађарски премијер Виктор Орбан оптужио да је крив за масовни долазак избеглица из Африке и са Блиског истока у Европу.

„Име Сороша је можда најпознатије међу онима који подржавају све што поткопава традиционални европски начин живота“, рекао је Орбан, док је активисте његове организације оптужио за пружање правне помоћи практично илегалним имигрантима и тако су „нехотице постали део међународне мреже кријумчарења људима“.

У доба „неограниченог рата“, препознавање и стално проучавање асиметричних оружја је изузетно важна социолошка задатак.

Махди Дариус Наземроаја у својој монографији о историји НАТО савеза и његовом прогресивном географском ширењу у оперативном смислу на цео свет скренуо је пажњу на рањивост глобалног друштва пред новим облицима притисака и спољне принуде.

Без икаквих скрупула, Кели Гринхил феномен миграција види као политичко средство корисно за друштвени инжењеринг и као оружје асиметричног ратовања.

Стручне студије су показале да се ово оружје користило у чак 64 земље које су биле укључене у „миграционе ратове“ кроз више од педесет година.

Студија спроведена од стране Кели М. Гринхил открива да су масовне миграције у Европи у ствари биле део неконвенционалног оружја с циљем слабљења друштвених поредака и да се овековечи подјармљивање Европе од стране атлантистичке елите.

Осим тога, лако је доказати да су све миграционе драме оркестриране тенковима НАТО савеза.

8. октобра 2015. године, током великог протока стотина хиљада илегалних имиграната који су преплавили Немачку, Ангела Меркел на телевизији изјављује „како има план“.

Све наизглед необјашњиве акције Меркел чини се да потичу усвајањем документа од 14 страница, којег је припремила мреже трустова мозгова учлањених у НАТО алијансу, а документ је добио име „План Меркел“.

Немачка канцеларка је рекла гледаоцима је да „њен“ план био нешто што је четири дана раније рођено у центру за међународне студије имена European Stability Initiative (ESI).

Према плану који се приписује Ангели Меркел, Немачка, осим милиона или нешто више избеглица прихваћених у 2015., требао да „пристане да да азил за 500 000 сиријских избеглица регистрованих у Турској у наредних 12 месеци“.

Осим тога, „треба да прихвати захтеве Турске и обезбедити сигуран превоз одабранима, већ регистрованим од турске власти“.

Коначно, „Немачка би требала пристати помоћи Турској да јој се укину путне визе 2016“.

Но, занимљива је историју „Европске иницијативе за стабилност“ (ЕСИ), која је настала при покушајима НАТО савеза у преобликовању југоисточне Европе након рата у ’90 -их, који је довео до балканизације Југославије и стварања трајне базе Бондстил на Космету, што је једини разлог постојања такозване државе Косово.

Садашњи председник „Европске иницијативе за стабилност“ је директно одговоран за коначни документ „План Меркел“, а реч је о Гералду Кнаусу, аустријском социологу, члану „Европског већа за иностране односе“ (ЕЦФР) и Фондације „Отворено друштво“.

Основано у Лондону 2007. године, „Европски савет за иностране односе“ је имитација или подружница утицајног америчког „Савета за иностране односе“ у Њујорку, истраживачког центра којег су 1919. утемељили банкари Рокфелер и ЏП Морган, како би координирали англо-америчку глобалну спољну политику.

Међу одабраним члановима ЕЦФР-а су Јошка Фишер, бивши министар спољних послова из Зелене странке, бивши генерални секретар НАТО савеза Хавиер Солана, бивши немачки министар одбране Карл-Теодор Гуттенберг, потом Анетте Хеусер, извршна директорица Фондације Бертелсман у Вашингтону, Волфганг Ишингер, председник Конференције о безбедности у Минхену, Кем Оздемира, председник Бенднис90 / Дие Груенен, Алекандер Граф Ламбсдорф, члан Либералне немачке странке (ФДП), Микхаел Стурмер из уредништва листа Де Велте, Андре Вилкенс, директор Гондације Меркатор, те на крају трговачки путник Обојених револуција, Даниел Кон Бендит.

Истраживања „Европске иницијативе за стабилност“ проводи Фредерик Енгдахл, који је део Научног одбора „Евроазије“, али истраживачки центар води Гералд Кнаус повезан са СОРОШ и финансиран од импресивног броја донатора. Осим Фондације „Отворено друштво“, ту је немачки „Стифтунг Меркатор“, опет повезан са СОРОШ и Фондацијом „Роберт Бош“. Још један извор финансирања је и Европска комисија. Затим, занимљив је списак донатора који укључује организације орвеловског имена, попут „United States Institute of Peace“.

Овим такозваним „Институтом за мир“ председава Степфан Хадлеј, бивши саветник америчког Савета за националну безбедност у Буша и Чејна. Његов одбор укључује Аштона Б. Картера, тренутног министра одбране Обамине администрације, државног секретара Џона Керија, те генерала Фредерика М. ПАДИЛА, председника Универзитета националне одбране у Сједињеним Америчким Државама.

Још један кредитор „Европске иницијативе за стабилност“ немачки „Маршалов фонд“, који је, упркос свом имену, све само не немачки, јер му је седиште у Вашингтону.

Од Енгдахлових истраживања се сазнаје да је „главни циљ немачког Маршаловог фонда, према годишњем извештају 2013. године, подржати дневни ред Стејт департмента у тзв. Операцијама изградње демократије у бившим комунистичким земљама источне и јужне Европе, од Балкана до Црног мора“.

У већини случајева, немачки Маршалов фонд сарађује са америчком владином агенцијом УСАИД и Фондацијом „Стеварт Мот“ које финансира Национална задужбина за демократију (НЕД). Истовремено, Фондација „Стеварт Мот“ финансира „План Меркел“, односно план имигрантског хаоса „Европске иницијативе за стабилност“ и уједно Фондацијее „Браће Рокфелер“.

Можда је сада јасније од кога и за које циљеве је потписан споразум Меркел-Ердоган о избегличкој кризи у Европској унији. Такозвана „атлантистичка елита“ намерава да искористи кризу као велики експеримент социјалног инжењеринга за стварање хаоса и друштвених сукоба у Европи, док с друге стране њихове невладине организације, као што су НЕД, Фридом Хаус и све редом из галаксије Отвореног друштва ударају у саме темеље муслиманског света .

Дакле, никада не потцењујте Збигниева Бжежинског и оне који ће доћи после њега. Процес „балканизације“ Балкана, Блиског истока и Северне Африке је делимично довршен, али ту је и дестабилизација медитеранских земаља, што је увек био стратешки императив атлантистичке елите.

Међу две победе „друге стране“ је победа руских снага у рату у Чеченији и спасавање Сирије, која још није коначна, а оне, уз успон Кине, могу омести спровођење, али могу означити и почетак краја злочиначког плана који се спроводи више од сто година .

За крај треба подсетити на стару изреку да је најподлији трик којег је враг извео био када је уверио свет да не постоји.

Извор: altermainstreaminfo.com.hr

Ознаке: N.Babić, блиски исток, геополитика, европа, ЕУ, Збигњев Бжежински, Медитеран, мигранти, Русија, САД