Pročitaj mi članakOčekivani zaokret ruskih elita i njihov preobražaj od kosmopolitske grupe samoživih pojedinaca u tradicionalniju grupaciju privilegovanih službenika države zaokružiće spoljnopolitičku revoluciju Kada je predsednik Vladimir Putin, februara 2022. godine, pokrenuo rusku Specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, imao je na umu specifične ali ograničene ciljeve. Oni su se suštinski odnosili na osiguravanje ruske bezbednosti spram NATO pakta.
Међутим, драматична, опсежна и добро координисана западна реакција на московске потезе – саботирање руско-украјинског мировног споразума и све већа ескалација умешаности у сукоб блока који предводе САД, укључујући његову улогу у смртоносним нападима унутар Русије – је фундаментално изменила став наше земље према некадашњим партнерима.
Више не чујемо да се говори о „жаљењу” и притужбе о „мањкавости у разумевању”. Последње две године су довеле ни мање ни више него до револуције у спољној политици Москве, радикалније и далекосежније од било чега што се могло очекивати уочи интервенције у Украјини. Током последњих 25 месеци та револуција се убрзавала и ширила свој обухват. Руска међународна улога, њен положај у свету, њени циљеви и методе за постизање тих циљева, њен основни поглед на свет – све се то изменило.
Национални спољнополитички концепт – који је председник Путин потписао пре само годину дана – представља велико одступање од ранијих докумената. Њиме се успоставља државни идентитет Русије као одвојене цивилизације. У ствари, то је први званични руски документ са таквом тврдњом. Он, такође, радикално преображава приоритете московске дипломатије, са земљама постсовјетског „блиског заграничја” на врху, након чега следе Кина и Индија, Азија и Блиски Исток, и потом Африка и Латинска Америка. Западна Европа и САД смештене су на самом дну, тик изнад Антарктика.
Алтернативни поредак
За разлику од претходне деценије, када је руско „окретање ка Истоку” објављено први пут – овога пута нису у питању само речи. Такође су промењени и наши трговински партнери, а не само политички саговорници. Током само две године, ЕУ – која је до недавно обухватала 48% спољне трговине Русије – сведена је на свега 20%, док је азијски удео порастао са 26% на 71%. Руска употреба америчког долара такође је опала, уз све веће обављање трансакција у кинеским јуанима и другим незападним валутама као што су индијска рупија, емиратски дирам, инструменти наших партнера у Евроазијској економској унији или сама рубља.
Русија је, такође, окончала своје дуготрајно и заморно настојање да се прилагоди међународном поретку који предводе САД – нешто што је са много ентузијазма покушала да уради 1990-их година прошлог века. Током наредне деценије она је гајила све мање илузија о овом поретку, да би неуспешно тежила да успостави модус вивенди током друге деценије 21. века.
Уместо да се повинује постхладноратовском поретку – у коме јој није дато да има свој глас – Русија је почела да све јаче делује против хегемонистичког амероцентричног система. По први пут од Бољшевичке револуције, иако на потпуно другачији начин, држава је изнова де факто постала револуционарна сила. Док Кина и даље настоји да побољша своју позицију у оквиру постојећег светског поретка – Русија сагледава да је стање ствари немогуће поправити – и, уместо тога, настоји да изгради услове за успостављање новог алтернативног поретка.
Од сада, уместо концепта „једног света” – који је чак, под Горбачовим, и Совјетски Савез прихватио 1986. године – савремена московска спољна политика је подељена на два дела. За руске доносиоце политичких одлука, Запад се после 2022. године претворио у „непријатељски дом”, док руски партнери могу да се пронађу само у земљама не-западног дела света, за које смо изнашли нови термин „Светска већина”. Ова већина, од преко 100 држава, не обухвата само савезнике: дубина и добронамерност њихових односа према Русији веома варирају. Али ово су државе са којима Москва може да сарађује.
Легитимитет међународних тела
Током више деценија, наша земља је била изузетно наклоњена различитим међународним организацијама: настојала је да се учлани у што је више клубова могуће. Сада Москва мора да призна да су чак и Уједињене нације (УН), укључујући Савет безбедности (који Русија – сила која располаже правом вета у овом телу – традиционално означава као средишње место светског поретка) постале нефункционална позорница за јалове расправе. Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) – коју је Москва дуго желела да третира као превасходни безбедносни инструмент у Европи – је сада готово потпуно одбачена због антируског става већина држава чланица НАТО и ЕУ. Москва је напустила Савет Европе, а њено учешће у различитим регионалним групацијама око Арктика, Балтичког, Баренцовог и Црног мора је замрзнуто.
Истину говорећи, добар део овога је последица западне политике која покушава да изолује нашу земљу, али уместо да се осећа ускраћеном за нешто драгоцено – Русија не жали много због искључења или замрзнутог чланства. Врло је упечатљиво да је изнова успостављена превласт националног над међународним законодавством, те Москва сада обраћа мало пажње на оно што противници могу да кажу или ураде поводом њеног политичког опредељења или деловања. Са руске тачке гледишта, не само да се Западу више не може веровати, већ су и међународна тела под западном контролом изгубила сав свој легитимитет.
Однос према међународним институцијама којима доминира Запад, оштро је супротстављен односу према не-западним установама. Ове године, руско председавање недавно увећаним БРИКС-ом је обележено изузетном активношћу за припрему домаћина. Русија, такође, снажно подржава Шангајску организацију за сарадњу (ШОС), којој би требало да се прикључи њена блиска савезница Белорусија.
Заједно са државама у Азији, на Блиском истоку, у Африци и Латинској Америци, Русија блиско сарађује да изгради ново међународно устројство у бројним областима: финансијама и трговини, стандардима и технологији, информисању и здравству. Ове промене отворено су осмишљене да буду ослобођење од западне надмоћи и мешања. Уколико буду успешне – оне ће послужити као елементи будућег инклузивног светског поретка који Москва заговара. Стога, промене у руској спољној политици сежу изузетно дубоко. Међутим, поставља се питање: колико су оне одрживе?
Нова динамика
Поврх свега, потребно је истаћи да су промене у спољној политици важан али такође релативно мали део ширег преображаја који се дешава у руској економији, политици, друштву, култури, вредносном систему, духовном и интелектуалном животу. Опште усмерење и значај ових промена су очигледни. Они преобликују државу од аутсајдера на ободима западног света у нешто самодовољно и пионирско. Ове тектонске промене не би биле могуће да се није десила украјинска криза. Пошто су отуда, моћно и болно, подстакнуте – сада су задобиле сопствену развојну динамику.
Истина је да је сам фебруар 2022. године био завршница неколико трендова који су хватали замајац током отприлике једне деценије. Осећање да је пунији суверенитет пожељан постало је доминантно након што се Путин вратио у Кремљ 2012. године, као и након поновног присаједињења Крима 2014. године. Направљене су и неке истински фундаменталне промене у погледу националних вредности и идеологије, у виду амандмана руског Устава, потврђених 2020. године.
У марту 2024. године, Путин је остварио убедљиву победу на председничким изборима и осигурао нови шестогодишњи мандат. Ово би требало сагледати као гласање о поверењу у њега као врховног команданта у егзистенцијалној борби (како ју је Путин сам описао) против Запада. Са том залеђином, председник може да настави са још дубљим променама и мора да осигура да оне које су се већ одиграле буду сачуване, као и да на њиховим основама даље граде они који га буду наследили у Кремљу.
Важно је запазити да су руске елите – које су од 1990-их година прошлог века биле блиско повезане са Западом – морале недавно да направе тежак избор између њихове земље и њихове имовине. Они који су одлучили да остану постали су „националнији” у свом држању и деловању. У међувремену, Владимир Путин је покренуо кампању чији је циљ формирање нове елите окупљене од ветерана украјинског рата. Очекивани заокрет руских елита и њихов преображај од космополитске групе саможивих појединаца у традиционалнију групацију привилегованих службеника државе и њеног предводника заокружиће спољнополитичку револуцију.
На крају, Русија можда не би била кадра да се креће тако брзо у правцу суверености да политика западних држава последње две деценије према Русији није била онаква каква је била: вођена уз све јачу демонизацију земље и њеног вођства. Ови избори [западних политичких елита, прим. прев.] су успели да доведу до тога да оно вођство које је на почетку било највише окренуто ка Западу и у највећој мери проевропско, у односу на било које време у руској историји – посебно укључујући самог Путина као и Дмитрија Медведева – постане одлучно антизападњачко и одлучно супротстављено политици САД и ЕУ. Стога, уместо да присиле Русију да се прилагоди обрасцима понашања које намеће Запад, сав тај притисак је помогао нашој земљи да изнова пронађе себе.
Дмитри Трењин је професор истраживач на Вишој економској школи и виши истраживач сарадник Инсттута за светску економију и међународне односе, као и члан Руског савета за међународне односе.
