Европска унија ће се консолидовати, Велика Британија неће. То је општи тон медија немачког говорног подручја у односу на Брегзит. Ипак, нико на континенту не пати од професионалног оптимизма, нико не негира озбиљност ситуације.

 

Европска унија ће се консолидовати, Велика Британија неће. То је општи тон медија немачког говорног подручја у односу на Брегзит. Ипак, нико на континенту не пати од професионалног оптимизма, нико не негира озбиљност ситуације.

Али, кад се испод свега подвуче црта, европске државе и нације остају ту где јесу, корисници исте географије суочени са истим политичким изазовима као и пре британског референдума о разводу од Уније. Ритам ЕУ ће нужно постати спорији, барем за неко време, али њен разлог за постојање није потрошен.

„Зидојче цајтунг“: Енглези пуни страха равно у историјску катастрофу

(коментар Stefan Kornelius)

Британци су се одлучили за излазак и одговор из погрешног века. На имагинарној топ листи утицајних нација Велика Британија се управо катапултирала на задње место. Необичан расплет.Та земља, која је увек размишљала у терминима властите величине и историјске релевантности, сада одједном делује као да је изгубила сваки инстинкт самоодржања. У процесу покренутом у току једног једноставног, унутарпартијског обрачуна, обогаћеном неутемељеним страховима, надуваном лажима и популистичким ресентиманом, Британија се опростила из друштва великих сила.

Њен нови домен је експериментални: Како се још више скупити у безначајности, како упропастити властиту економију, како се профилисати као фигура из вица историје света.

Све је то Британцима пошло за руком у као пасуљ простом „аут или ин“ гласању, чија једноставност, руку на срце, не досеже величину и комплексност теме. Још једном се показало да кад се ради о Европи недостаје само варница да изазове пожар.

Не, нису се то Британци опредељивали према некаквим смерницама или овлашћењима Европске комисије, они су се изјашњавали о властитим страховима од глобализованог света и одлучили да би радије сами излазили с њима на крај, него у друштву.

Није потребна велика мудрост да би се увидела провинцијалност таквог решења. Како се неко може одлучити да напусти Европу, када је тај уједињени континент доказао своју снагу и атрактивност на основу заједништва, демократије и владавине права? Велика Британија напушта систем који толики прижељкују.

За ЕУ је таква одлука Британаца равна историјској катастрофи. Унија управо трпи свој први заиста болни пораз. На челу Европске уније је овог тренутка исписан знак слабости. Њена унутрашња равнотежа се клима, сигнал који непогрешиво препознају сви несигурни чланови ЕУ.

У Немачкој та ситуација оживљава заспале духове. Европска унија без Велике Британије буди код суседа прастаре страхове од немачке доминације, ситуација из које ће се рађати необичне алијансе, непринципијелне блокаде и себичне агенде унутар нове заједнице 27 држава.

Ко сада сања о великим европским визијама, ко чека шансу на велики интегративни корак напред, најбоље нека се још не буди.

Европа је у шоку, треба јој времена да скупи снагу. Сада је најважније да Немачка и Француска пошаљу осталима поруку континуитета. Посебно је Немачка на историјском испиту – она сада мора дати, да не би све изгубила. За разлику од Велике Британије, уједињена Европа за Немачку никада није била питање избора, већ преживљавања.

 

„Велт“: Цвиле кочнице европског воза

(коментар Torsten Krauel)

Ангела Меркел стоји пред јасним резултатом британског референдума, а да не зна да ли је то тек почетак серије „егзита“. Када је реч о Европи, Берлин је данас више него икад пре вођа против властите воље.

Да ли Меркелова сноси кривицу за Брегзит? Тај осећај свакако постоји, посебно ако се погледају резултати гласања у Доверу. У том лучком граду на британском југоистоку чак 60 одсто гласача се одлучило за излазак из ЕУ.

Ако сте заборавили: Довер, то је место где завршава тунел испод Ламанша, на чијем су почетку на француској обали хиљаде миграната под хаотичним условима „форсирали“ прелаз. Довер, то је место где су домаћи 1940. године у мучном очекивању пратили напредовање нацистичке Немачке по континенту. Довер, то је место где је почела инвазија Нормана 1066. године.

Емотивна мотивација многих Британаца да гласају за напуштање ЕУ хранила се из страха од немачке инвазије и хегемоније новог типа: миграционе политике а ла Меркел.

Општине обалског појаса, од Северне Ирске до енглеског североистока гласале су за излазак – она подручја у којима се налазе велике луке преко којих је Велика Британија једном објавила свету своју доминантну улогу у историји, или осигурала експолоатацију нафте из налазишта у Северном мору.

Не постоји само ЕУ различитих брзина, већ и ЕУ различитих стања националне свести и сећања.

Свака ЕУ чланица има иза себе хиљаду година сингуларне историје. Округла 60-та годишњица Европске економске заједнице само је рецка у том историјском току.

Можда је Велика Британија само прва земља која је то схватила и одлучила да реагује. За Пољаке су, као и за Британце, 1939, 1940, 1944. кључне године њиховог политичког рефлекса.

Отац Јарослава Качинског учествовао је у Варшавском устанку, син данас отворено спомиње референдум по британском узору.

За Словенце или Естонце важи обрнуто. Те и неке друге земље су доживеле пад „гвоздене завесе“ као ослобођење, а период после 1991. године као испуњење историјских жеља.

Аустријанци и Мађари су се као нације формирале у страху од турске инвазије, сећање на те догађаје из 17. века и данас је интегративни део њиховог националног идентитета.

Не постоји никакав регулативни механизам за вашар историјских осетљивости европских нација. Половина ЕУ чланица, од Шведске до Португала, од времена Карла Великог негује империјалне амбиције као део националног хабитуса. Друга половина, од Чешке до Естоније прича причу о угњетавању и националној супресији.

Неке чланице у свом сећању негују оба наратива, империјалну моћ и горки осећај пораза. У односу према Бриселу важи: само мањина чланица види у европским институцијама увећање властите националне самосвести.

Већина напротив располаже таквом историјом, која јој сугерише да је подела моћи и уступање суверенитета Бриселу умањење властите националне вредности.

Али све то не мора значити и крај ЕУ, већ само да је европски воз цвилећих кочница наишао на спори део пруге. Од 1989. године се европска интеграција одвијала вртоглавим темпом који је пренапрегнуо политичке осетљивости многих чланица. Намере као укидање виза за Грузију или улазак Турске у ЕУ од сада ће се третирати са већим опрезом.

„Цајт“: Ноћ која је променила Европу

(коментар Matthias Krupa)

Двадесетосам постаје двадесетседам. Шта ћемо сад? Многи политичари најављују да би следили пример Британаца.

Борба за будућност Европе је почела. Једна ноћ је променила Европу. Она је крај и почетак, омега и алфа, историјски догађај. Речи бледе пред снагом воље британских гласача. Повратка нема, тако су хтели. Једна политичка Европа је у четвртак заноћила, сасвим друга се у петак пробудила.

До сада је развој европских интеграција познавао само један смер: проширење. Заједница је расла и расла, све се дубље повезивала. Готово 60 година после оснивања претече ЕУ једна земља је одлучила да преокрене тај процес и дигне се од заједничког стола и постеље. Оно што се до сада чинило немогућим, постало је могуће. „Егзит“ је унапређен у реалну опцију.

Европска политика, она која је остала под тим предзнаком, мора се под хитно ослободити гвозденог загрљаја популиста и ЕУ противника. Не треба заборавити, Брегзит је тријумф Најџела Фараџа, шефа Британске независне партије (УКИП).

 

Њему је пошло за руком да најпре британску владу, а онда и читаву европску политику потера пред собом као стадо оваца.

Историјска иронија је да је до сада само један мали део британских гласача подржавао Фараџа и његову странку. Слично стање је и у многим европским државама – нигде популисти нису у већини, али свеједно доминирају у политичким дебатама.

Фараџ, Ле Пен и остали десни популисти живе од страха који изазивају; страх гласачког тела је њихова храна. Они који су преплашени не могу победити креаторе страха. Зато је страх последње што би ЕУ сада требало да осећа; напротив њој је потребан осећај сигурности и самосвести да ће изаћи јака из ове кризе. Битка за будућност Европе је почела.

НЗЗ: Време размишљања и понизности

(коментар Peter Rásonyi)

Велика Британија окреће леђа Европској унији. Унија је у потрази за новим идентитетом. Курс све дубље интеграције је доживео пораз. Европа је у шоку, финансијска тржишта у хаосу, са курсним губицима за британску фунту до 10 одсто.

 

Оно што је годинама изгледало незамисливо, постало је чињеница. Велика Британија, некадашња светска сила, трећа по величини и друга по економији чланица ЕУ, напушта ЕУ.

Ужасавање Британаца над ЕУ је тако велико да су чак били спремни, поред упозоравања свих економиста да ће их та авантура скупо коштати, да на себе преузму финансијски терет Брегзита.

Како би Европа, која себе тако радо види као пупак цивилизованог света, требало да реагује на ту врсту понижења?

У европским метрополама се јављају гласови да на Британцима треба утврдити пример, како би се друге колебљиве чланице одвратиле од таквог корака. Грубо пресецање свих предности унутрашњег тржишта било би једно средство дисциплиновања. Мотивација да се кроз пркосне нове интеграције докаже свету и себи како је Унија остала живахна и делатна.

Ипак, полако са исхитреном самосвести у свим таборима! Успех Брегзит кампање почива на три фактора. Прво: висока миграција са преко 300.000 особа годишње изазвала је социјалне страхове; најпре код доњих слојева становништва, онда навише уз друштвену лествицу.

Друго: друштвене елите у Великој Британији већ последњих неколико година пролазе кроз процес константног губитка ауторитета и то властитом кривицом.

Треће: Краљевина гледа у будућност са изузетно ојачаном самосвести, а ту сигурност темељи на сећању на славну прошлост земље – и ни на чему другом.

Последњи фактор је специфично британски и у коначници је он дао одлучујући импетус за излазак. Прва два су присутна и у многим другим европским земљама. Британски референдум због тога као последицу мора довести Европљане до озбиљног размишљања шта је то кренуло по злу, шта ЕУ данас још може и треба да значи.

Идеја уједињене Европе има у принципу велике предности. Унутрашње тржиште и слободна утакмица отварају могућност ефикасне привреде за добробит свих конзумената. Правна кооперација преко граница јача ефекте националних власти, смањује бирократију и доноси више слободе за грађане.

Координисана спољна политика подиже глобалну дипломатску тежину Старог континента. Али примарни извор политичке легитимације, стално јачање економског раста, пољуљан је пре скоро десет година избијањем глобалне финансијске кризе – и ту лежи европски проблем, а не у Лондону.

„Прес“: Камерон ће одговарати пред судом историје

(коментар Christian Ultsch)

Дејвид Камерон је поражен на монументалној скали. Испод рушевина његове европске стратегије лежи не само његова каријера, већ и добробит његове земље, у крајњој линији читавог континента.

И Велика Британија и ЕУ излазе из рефередума ослабљени. Након дугог периода са великим весељем и забавом подстицаног беса на Брисел, Британци су се на крају одлучили за економску стагнацију.

Пад фунте је само гласник онога што ће тек доживети. Али и ЕУ ће без друге по величини европске економије изгубити на тежини и без британског атомског арсенала постати још минорнији политичко-безбедносни фактор него што је сада.

Овај развод брака познаје само губитнике, а инцирао га је један хазардер: Дејвид Камерон. Није био у обавези да распише референдум, нико га на тај корак није натерао, нико уценио. Камерон је деловао из чисте практично-партијске калкулације. Kритичари у властитим редовима су га нервирали, па је јурнуо напред да им одузме иницијативу.

Од самог почетка је водио то као игру. Зато је непосредно после преузимања партије извео Торијевце из Европске конзервативне партије, зато је сваком приликом гњавио у Бриселу са посебним правилима за Британију, зато је повео земљу у референдум, не би ли Брегзит помео са стола, а својим интерним критичарима зачепио уста.

Али, није све прошло тако како је то замислио мађионичарски шегрт Камерон. На крају његовог ризичног маневра он је био тај који је упао у клопку, а са њим и читава земља. То није понашање озбиљног државника, већ вашарског преваранта.

Осим тога, Камерон је био радикално погрешна личност у улози вође британског проевропског табора. Како веровати некоме, ко не пропушта ниједну прилику да пали против Брисела, да ће се страствено заузети за останак своје земље у ЕУ?

Какве је амбивалентне сигнале слао, јаку кампању није ни могао да води. Фатално је било то да Камерон до самог краја није имао контролу над најужим партијским и државним окружењем.

Његови пријатељи су са владиних клупа распиривали расположење за Брегзит. Ту врсту толеранције можемо назвати племенитом и витешком, али у терминима политике моћи такав дилетантски лесе-фер води директно у пропаст. Нож у леђа забио му је бивши лондонски градоначелник Борис Џонсон, када се поставио на чело Брегзит кампање. Драма је тада узела незаустављиви ток.

За непредвидљиве последице својих малих тактичких игрица обојица ће одговарати пред судом историје.

Извор: rts.rs

Ознаке: Ангела Меркел, Брегзит, Велика Британија, Весна Кнежевић, Дејвид Камерон, европа, ЕУ, медији, Најџел Фараџ, Немачка