(rt.com – Nadezhda Kevorkova)

Палестинско питање уједињује све муслимане већ 65 година. Сиријски побуњеници су извршили  свој задатак  –  свет је заборавио на палестинско питање.

Исламисти су извукли Палестинце из избегличких кампова, убијали су их или користили као живи штит. А медији ћуте о томе, док сиријска опозиција и даље вришти о „пакленом Асадовом режиму.“

Прошло је годину дана од кад су сиријски побуњеници упали у највећи палестински избеглички камп у Сирији, Јармук, у близини Дамаска. До недавно је била дужност израелских војника да прогоне Палестинце, сада то чине сиријски побуњеници са својим муслиманским слоганима. Медији ћуте.

На шта личи живот Палестинаца, сада када их је сиријски конфликт опет претворио у избеглице?

  „Нико нам помаже – Ни Европа, ни УН“
Абу-Бадр, шеф народног одбора у избегличком кампу Бур ал-Бараџ у Бејрута, окупио је представнике свих палестинских партија. Сви они одржавају редовне контакте са логорима у Сирији.

Годину дана пошто су палестински логори и Палестинци нападнути, шефови ових организација кажу да је сиријски рат режиран конфликт, с циљем да скрене пажњу света са палестинског проблема.

Укупно 760 000 палестинских избеглица живело је у Сирији пре рата, а око 550.000 у Либану. Палестинци су имали једнака права у Сирији, дословно никаква права у Либану. На пример, нису смели да раде у 72 занимања.

Абу-Бадр каже, „Више од 1.000 палестинских породица из Сирије је у нашем кампу. Нико нам помаже – ни Европа, ни УН. Црвени крст је дошао два пута. Избеглице саме изнајмљују станове. „

Изнајмити место за живот је велики проблем за Палестинце, посебно у логору. Да плате кирију, морају да нађу посао, што је изузетно тешко у Либану. Он каже да, према властима, има око 120 000 палестинских избеглица из Сирије који живе јужно од Триполија. Дакле, сваки десети избеглица је Палестинац.

Турска и Јордан не прихватају Палестинце
Кафар је млада мајка двоје деце. Она је живела у сиријском Јармуку са својом породицом. Сада се бори да опстане у Бурџ ал-Бараџу у Либану.

Побегла је из Јармука крајем 2012, када су побуњеници заузели логор и направили га својим упориштем за нападе на Дамаск.

Јармук је један од највећих палестинских логора у Сирији. Пре рата је имао 150 000 становника, скоро четвртину свих палестинских избеглица у Сирији. Камп је веома близу Дамаска, а било је делова где су прави Сиријци живели.

Кампови су екстериторијална места. Полицији и војсци није дозвољен приступ, становници немају држављанство, не гласају и не служе војску. Камповима управљају представници свих палестинских политичких странака. За разлику од осталих земаља, Сирија дозвољава избеглицама  да напусте кампове  и уживају сва права и слободе.

Сиријска породица по имену Лакуд је довела борце у Јармук. Палестинци нису подржавали побуњенике тада, не подржавају их ни сада. Неки делови кампа су још увек под контролом опозиције.

 Људски штит за екстремисте
Кафар се присећа: “ Цео камп је тада напуштен у трену, када су наоружани екстремисти ушли. Били су унутра, пуцали у ваздух – они се увек понашају на исти начин. Наредили су становницима да напусте камп постављајући своје налоге на  вебсајтовима и шаљући електронску пошту. Нико није остао тамо.“

У децембру 2012, неки су покушали да се врате. Постоји чак и неколико породица које су одлучиле да остану у кампу, надајући се да ће ускоро бити боље. Кафар каже да су све куће опљачкане – узели су све, укључујући и електричне жице.

Она каже да су исламисти пуцали на Палестинце који су ишли да учествују у демонстрацијама. Нису дозвољавали људима да се врате у своје домове, али у случају да су се вратили кући, нису могли да их напусте.

„Када би исламисти отишли, ми би се вратили. Понекад можемо да контактирамо оне у логору. Говоре нам о блокади – осећају се као да живе у кавезу, немају храну. Нема бекства – чувају их као живи штит за муџахедине „, каже Кафар.

Она нам говори о рођаку који је отишао да пронађе своју децу, али  је завршио као талац у логору.

„Исламисти вам неће дозволити да уђете, али ако је неко ушао – држаће га тамо силом. Успоставили су контролне пунктове. Они лишавају људе хране и туку жене које покушавају да се увуку унутра, доносећи нешто својим рођацима да једу „, каже Кафар.

Ударање жене у јавности се сматра апсолутно незаконитим међу муслиманима. Али Кафар каже да милитанти у Јармуку имају своју визију свега.

„Ми се не бојимо рата, али они чак неће ни да нахране људе. Милитанти Ал-Нусре су високи, носе дуге браде и изгледају као странци. Вероватно има Сиријаца међу њима, али нико од мојих рођака их никада није видео“, каже Кафар.

Једно ћебе за петоро
Палестинци из Сирије у Либану су у тежем положају.

„Они нас понижавају – ми смо стално вређани,“ каже нам жена.

Показује нам њен мали стан са две собе и кухињом. Плафон цури када пада киша.

„Станарина је 300 долара. Ако не пронађем новац до недеље, мораћемо да одемо у Сирију. „

Поред закупнине, они плаћају и 70 долара за воду. Њен свекар је убијен. Њена свекрва се вратила у Сирију и сада тамо живи са својим рођацима.

„Ја ћу отићи у Сирију и тамо чекати док не будем могла да се вратим кући. Остати овде је понижавајуће „, каже Кафар.

Њен муж прихвата било какав посао, било као радник, превозник или утоваривач. Немају топлу одећу – све њихове ствари украдене су у Јармуку. Ова породица не припада ниједној групи. Добијају помоћ од различитих организација, као што су Хамас, Народни фронт или неке волонтерске организације. Али то се тешко може назвати помоћи, премало је.

О аутору:

Надежда Кеворкова је ратни дописник, покривала је догађаје из Арапског пролећа, војне и верске сукобе широм света, и антиглобалистички покрет.

„Дали су један покривач за пет особа. Али ми смо жива створења „, каже Кафар, показујући нам танко сиво синтетичко ћебе. Чини јој се да изгледа као платно које се користи да се умота мртво тело када га сахрањују.

Породица нема новца за храну. Често примају помоћ од комшија, који деле храну са њима. Видела сам их када су донели мало хлеба и чипса.

У Сирији, Палестинце гледају боље од браће
Кафар се жали како је избеглички рад организован.

„Они дистрибуирају некакву хуманитарну помоћ, али процес је за нас понижавајући на сваком кораку. У Сирији су борбе, али Палестинци су тамо поштовани. Овде нас зову сиријски пси. „

„Имали смо добар живот под Асадом, ништа нам није недостајало. Ми ћемо се вратити и живети у Сирији, чак и ако будемо морали да живимо у шаторима. Сиријци нас третирају као једнаке, помажу нам „, каже Кафар.

У последњих годину дана су добили помоћ два пута – од Хамаса и од људи из Катара – око 300 долара по породици, што је мање од једног долара дневно. Али ни то не добија свако. Постоје спискови оних који највише страдају у тим логорима.

Описује нам процес дистрибуције помоћи.

„Породица добија чек на 150 долара из Катара. Али, нема их довољно за све на листи. Дакле, људи су још више понижени. Место где се дају чекови је у близини Бејрута, морате узети такси до тамо и потрошити половину новца на вожњу. Они дају маркице за храну за одређене намирнице, које могу да се купе само у једном супермаркету. И ова продавница је далеко. „

„Не можете да купите месо са овим боновима за храну. Да ли они мисле да деца могу да буду годину дана без меса? „, пита жена.

„Уверени смо да ћемо у Сирији наићи на добродошлицу. Тамо су нас волели, гледали су нас као браћу, чак и боље од браће. Живели смо боље од самих Сиријаца „, каже Кафар.

Она зна да су Либанци затворили границу за палестинске избеглице. Дакле, не могу нигде да иду.

„У Сирији су нас прихватили. Када смо све изгубили, они су бринули о нама. Питали су нас шта нам је потребно. Шест ћебади? Храна? Дали су нам све. Нису нас кривили, иако је живот био тежак за све. „

Мисли да јој је породица погрешила када је прешла у Либан. „Речено нам је да ће овде бити добар живот. Сада смо зажалили одлуку. „

Њен муж је дошао шест месеци раније, мислио је да ће бити безбедни, док се тамо воде борбе.

„Не постоји палестинско питање за сиријске побуњенике“
„Ми Палестинци нисмо играли никакву улогу у невољи Сирије. Нисмо учествовали у уличним протестима и наши људи се нису придружили побуњеницима“, каже Кафар. Она признаје да је чула да неки Палестинци јесу, у ствари, узимали оружје против сиријске владе. Али је сигурна да су то ретки изузетци.

„Ти људи мора бити да су заведени новцем, или слуђени дрогом и лажним обећањима. Само најсиромашнији и најугроженији Палестинци су отишли ​​да се боре за новац, а требало им је 18 месеци да прихвате тај очај.

„Такви људи немају шта да једу, тако да се придружују побуњеницима у нади да ће зарадити нешто новца да прехране своје породице, а затим дезертирају у првој прилици.“

„Ми не можемо признати да подржавамо режим, због страха да ћемо бити убијени на лицу места. Ови побуњеници не сматрају да је палестинско питање од примарног значаја. Уопште нема палестинског проблема за побуњенике“, каже Кафар.

Сваке ноћи, становници Бурџ ал-Бараџа иду на спавање у страху да екстремисти Ал Нусре могу доћи у палестински избеглички камп и почети  да примењују своју владавину, као што су у Јармуку. Прича се да су људи Ал Нусре недавно примећени у Нар ал-Бариду, другом палестинском кампу. Од тада, Народни одбор увео је добровољачке патроле дуж читавог логора.

„Наши људи контролишу сваки улаз и излаз“, Кафар нам каже. „Они ноћу држе стражу да буду сигурни да странци неће доћи по нас док спавамо.. Тако се десило у Јармуку. „

Сиријска војска је такође поставила контролне пунктове да чувају улаз у сваком кампу.

„Заклали су породицу да би остали служили као живи штит „
Јармук није био једини палестински камп који су побуњеници заузели и очистили га од избеглица. Осим тога, нико не може да процени број Палестинаца убијених у том процесу.

Палестинка Гусун била је приморана да напусти камп Дума близу Дамаска 23. септембра 2012, заједно са супругом, њихово троје деце и свекром.

„Било је доста маслињака поред нашег кампа. Ми смо живели у миру већ дуже време, док се борбе нису приближиле нашем кампу. Тада су побуњеници почели да траже заклон у нашем кампу, крију се у нашим кућама током борбе и да пуцају кроз наше прозоре. Нашли смо се између чекића и наковња. Тако смо једног дана излетели у пет ујутру и побегли кроз маслињака“, каже ми Гурсун.

„Побуњеници су немилосрдно убили многе људе у нашем кампу. Заклали су брачни пар, родбину мог супруга – преклали су их, тако да други Палестинци остану у кампу и служе као њихов људски штит, док нам је влада командовала да побегнемо. „

Гусун се вратила да провери како је у Думи пре нека четири месеца.

„Нашла сам свој дом темељно опљачкан, кров разбијен“, присећа се .“ И ССА и Ал Нусра су још увек ушанчени у кампу.“

„Када ме је један њихов човек приметио у Думи,  дошли су и испитивали ме да буду сигурни да сам из тог логора. Пустили су ме, али су мотрили. Касније, када сам ишла у продавницу, приметила сам  да ме прате кола. Онда сам се уплашила и побегла из кампа, „каже Гусун.

„Побуњеници које сам видела били су високи и бледе коже. Постоје неки који не говоре арапски, а има и оних који говоре. Људи су ми такође рекли да има црних побуњеника, али ја их никада нисам видела. Неки побуњеници носе црне прслуке, неки носе маске, неки носе кратке панталоне, а остали носе нормалне панталоне. Постоји много људи светле пути међу њима, то су странци.

„Када смо ишли логором, трудили смо се да их не гледамо у лице, из страха да нам не учине зло“, каже Гусун.

„Палестинци, излазите из Сирије“
Светски мејнстрим медији, који су помно пратили побуну и њен рат против Асада, показали су се гадљивим у извештавњу о томе како побуњеници третирају Палестинце. У пролеће 2011, извештаје и вести да опозициони активисти вију израелске заставе и узвикују антипалестинске паролама на њиховим митинзима одбијали су као нетачне.

То је сасвим разумљиво: пре две године, палестински проблем је био проблем који изазивао највећу забринутост муслиманског света, а анти-палестински став би нанео велику штету угледу побуњеника. Тим пре што су египатски револуционари на Тахрир тргу били изразито про-палестински, презирући Хоснија Мубарака због његове подршке израелској блокади појаса Газе.

Жене у Бурџ ал-Бараџу су запањене због незнања света како сиријски побуњеници заиста мисле о Палестинцима.

„На почетку револуције, пароле су биле као, ‘Шаргарепа иде са шаргарепом, купус са купусом, а ово није земља за Палестинце „, каже Гусун, која је шокирана што ниједан медиј никада није известио да су сиријски побуњеници у почетку били против Палестинаца.

„Под тим паролама, наоружани побуњеници су марширали улицама, беснећи на локалне Палестинце због њихове неспремности да се окрену против режима „, каже Гусун.

„За око годину и по дана, неки Палестинци су се на овај или онај начин придружили побуњеницима. Али то није много променило мишљење побуњеника о Палестинцима, „примећује Гусун, додајући да су чак и сада Палестинци међу побуњеницима малобројни.

Она не може да разуме зашто Либанци тако третирају Палестинце. Уосталом, Сирија је дала уточиште једном милиону либанских и палестинских избеглица после израелског напада 2006.

„За време рата 2006, дочекивали смо Палестинце као породицу. Али сада нас третирају као уљезе. „

Тада су све избеглице из Либана нашле дом, храну и одећу одмах по доласку.

Гусун и њен муж су имали срећу што су пронашли посао. „Морам да радим као чистачица. Никада нисам радила ништа слично. Али, морамо некако да преживимо. УН нам даје само 30 долара једном у четири месеца. „

Најбитније за покровитеље анти-сиријске кампање је било да пребаце тежиште пажње једне и по милијарде муслимана са Палестине на рат против Асада. И скоро да су успели.

Питање Палестине је све уједињавало: комунисте и атеисте, суните и шиите, хришћане и муслимане, левичаре и десничаре, антиглобалисте и националисте. Сада их је рат у Сирији све поцепао.

За само две године, нема више митинга против окупације Јерусалима, нема бродова што покушавају да се пробију у појас Газе и кроз блокаду Западне обале. У међувремену, ова блокада је израсла још тврђа после војног удара у Египту, са злостављањем Палестинаца на Западној обали које ескалира у етничко чишћење.

Покровитељи рата су у више наврата покушавали да приволе Палестинце да подрже интервенцију у Сирији. Међутим, њихови напори нису успели: од Хамаса до Палестинског исламског џихада, преко Народног фронта до Фатаха, ниједна палестинска организација никада није подржала кампању.

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић

Ознаке: Nadezhda Kevorkova, грађански рат, избеглице, Исламисти, палестинско питање, Палестинци, Сирија