Прочитај ми чланакСтручњаци кажу да у Немачкој тек шест одсто сексуалних напада буде и пријављено, а од њих тек сваки десети силоватељ буде и осуђен
Двадесетогодишњи Ирачанин Хусеин А. упорно је држао фасциклу испред свог лица како фото-репортери прекјуче не би успели да фотографишу једног од двојице који су први осуђени за учешће у новогодишњим масовним сексуалним нападима на жене у Келну. Хусеин А. и двадесетшестогодишњи Алжирац Хасан Т. осуђени су на по годину дана условне затворске казне, иако је судија Герд Кремер изјавио да њихови акте сматра сексуалним нападима.
Суд у Келну је утврдио да је Хусеин пољубио и лизао лице једне девојке против њене воље, док је Хасан био у групи од 15 до 20 мушкараца при чему је момку који је био са две девојке узвикивао „Дај ми девојке, дај ми девојке, или си мртав”, што је суд проценио као покушај напада. Према писању минхенског дневника „Зидојче цајтунг”, обојица осуђених су се фотографисала са своје две жртве, које имају 20 и 27 година и које су уплакане сведочиле пред судом.
Да се читава нација није потресла када је око стотинак жена пријавило сексуалне нападе у Келну, ко зна да ли би Бундестаг, стицајем околности на исти дан када је донета прва пресуда за новогодишње нападе, променио поприлично застареле законске одредбе о силовању. Да није било напада у Келну вероватно би и даље немачки кривични законик онемогућавао да буде осуђен силоватељ уколико се силована није физички бранила од напада. Дакле, уколико је била омамљена неким опијатом те била нема приликом силовања или само плакала, силована не би добила правду на суду, јер би силоватељ остао на слободи, нарочито уколико јој у току силовања није претио или ударао.
Напади у Келну су очигледно „погурали” реформу кривичног законика и дали ветар у леђа превасходно активисткињама за права жена, а посланике Бундестага подстакли да једногласно усвоје нове прописе. Тако је после 19 година када је силовање међу супружницима постало кривично дело у Немачкој, реформа дела кривичног законика који се односи на сексуална кривична дела први пут кренула у смеру где су већ одавно кривични законици, не само осталих чланица Европске уније, него и многих кандидата и потенцијалних кандидата за чланство у ЕУ.
Бундестаг је прихватио да принцип „не значи не” буде уведен у законске одредбе које се тичу сексуалног насиља, при чему се први пут и „пипање” класификује као сексуално кривично дело као и сваки сексуални чин у којем једна особа наметне своју вољу другој особи упркос њеном очигледном противљењу. Нови прописи су олакшали и процесуирања сексуалних напада које почине велике група, а и олакшали депортовање миграната који почине сексуалне преступе, будући да се због напаствовања може изгубити право на боравак у Немачкој. Осим тога, за сексуални напад починиоцу прети казна од шест месеци до пет година затвора.
Према речима интернет активисткиње и једне од инцијаторки кампање „Не значи не” Кристине Лунц, досадашња правна ситуација је била „средњовековна”. Она каже да има пријатељице које су биле силоване, али никад нису пријавиле силоватеље.
„Оне претпостављају да то (пријављивање) нема смисла, јер би увек биле суочене са питањем: ’Зашто се ниси бранила?’”, каже Лунцова и додаје да је Немачка потписала Истанбулску конвенцију којом се сексуална активност без пристанка означава као кривично дело, али да Берлин никад није ратификовао ову конвенцију.
Иако је немачко министарство правде још прошле године скицирало нове прописе, Ева Хегл, заменица шефа посланичке групе Социјалдемократске партије у Бундестагу, каже да је тај закон многим посланицима био „трн у оку”. Међутим, напади у Келну су све покренули са мртве тачке.
„Од изузетне важности је што смо коначно принцип „не значи не” уврстили у кривични закон и сваки сексуални акт без пристанка означили као преступ”, рекла је пре гласања у Бундестагу Хеглова, видно поносна због усвајања овог закона, за који је рекла да представља „прекретницу” у Немачкој.
Према признању министра правде Хајка Маса, досад су у немачком закону постојале „неприхватљиве рупе у заштити” од сексуалних принуда и напада.
„Овај закон би требало да покрије конкретне ситуације у којима се највише напада и догоди”, рекао је Мас.
Према званичним подацима, у Немачкој се годишње пријави 8.000 силовања али, како кажу стручњаци, тек једна од у десет жртава пријави силовање, при чему поједине групе за заштиту жена тврде да тек шест одсто сексуалних напада заиста буде и пријављено. Штавише, тек једна од десет жртава, које су пријавиле силовање, заиста и добију правду на суду тако што силоватељ буде осуђен.
Према речима Дагмара Фројденберга, дугогодишњег тужиоца на овим предметима који данас ради са жртвама сексуалног насиља, овај закон је „промена парадигме” како се правосуђе односи према сексуалним преступима. Али, он не верује да ће промена овог закона аутоматски довести до већег броја осуђених.
„То ће зависити од спремности жртава, које се често плаше појављивања на суду, да пријаве нападе”, каже он и додаје да се жртве често стиде да говоре о самом нападу, нарочито у судници, те да је без сведока некад често тешко доказати кривицу. „Често је у питању реч једне особе против речи друге особе.”
Међутим, има и оних који сматрају да је овај закон делом и преоштар. Па тако коментатор листа „Ноје оснабрикер цајтунг” сматра да ће овај закон „оптеретити односе међу половима – уколико жене дан после (сексуалног односа) буду дефинисале шта је била страст а шта насиље”. И „Фраје пресе” сматра да „страховање – пре свега мушкараца – да ће убудуће женама бити много лакше да некога окриве за сексуално узнемиравање, није без основа”. Иако истиче да је ово висока цена сексуалног самоодређења, лист наводи да је и то неопходна цена, јер „један систем је добар само колико и заштита коју пружа слабијима”.
