Прочитај ми чланак
Упркос напорима Керија и Лаврова, односи САД и Русије се неће трајно побољшати ако изостане шира подршка елита обеју земаља.
Многи од оних који се залажу за функционалније америчко-руске односе – како у Вашингтону тако и у Москви – понадали су се да би сарадња у стабилизацији прилика у Сирији и борба против такозване Исламске државе могли бити добра основа за нормализацију међусобних односа. Нажалост, ово ће вероватно ићи знатно теже него што очекују. Чак и оптимисти признају да ће обнављање америчко-руских односа бити тежак задатак.
Став да би сарадња у Сирији могла да подстакне разумевање и на другим пољима потиче из традиционалног поимања међународне дипломатије. Из ове перспективе, успех у имплементацији делимичног и привременог „прекида непријатељстава“ могао би помоћи да се обнови комуникација и чак подигне ниво међусобног поверења између САД и Русије, што би требало да олакша напоре за решавање већих проблема, укључујући оштре разлике око Украјине.
У исто време постоје и они који верују да ће успех у Сирији показати како две земље могу да сарађују на решавању озбиљних међународних проблема упркос различитим ставовима по осталим питањима. Други приступ је вероватно шире заступљен у московској спољнополитичкој елити, према којој заједнички ангажмани са САД потврђују руске аспирације за признањем статуса велике силе. Увиђајући асиметрију између америчке и руске армије и економије, елита у САД не пада у слично искушење. Приметно је да се мали број америчких експерата за нуклеарно оружје – што је вероватно поље највеће симетрије између две земље, као и највећег ризика – налазе међу онима који се највише залажу за сарадњу са Москвом.
ЛОГИКА УСПЕХ-РАЂА-УСПЕХ-ФИЛОЗОФИЈЕ
Мана успех-рађа-успех-филозофије је то што игнорише реалност политичких елита обеју земаља. Укратко, почетни успеси неће довести до даљих успеха ако су контроверзни на домаћем плану; да би успех заиста донео плодове, није довољно да на њему раде владе две земље, већ и да га политичке елите тако доживе. Отуд, да би америчко-руска сарадња у Сирији подстакла одрживо побољшање односа између САД и Русије, биће потребна шира политичка подршка од оне која сада постоји, посебно у САД. Елите у Вашингтону и Москви генерално имају фундаментално различите погледе поводом централног питања сиријске кризе – судбине Башара ел Асада. Истовремено задовољење политичких елита у Русији и Америци ће захтевати комбинацију креативне дипломатије и храброг и вештог политичког маневрисања које се не гледа баш често.
О АУТОРУ
Пол Ј. Сoндерс је извршни директор Центра за национални интерес. Био је виши саветник Стејт департмента у администрацији Џорџа В. Буша.
Заправо, логика према којој успех рађа успех показала се погрешном два пута у протеклих неколико година. Први неуспех односи се на Обамину политику ресетовања односа, која је добрим делом пропала због због немогућности администрације да убеди републиканце у Конгресу како је њена политика донела корист САД.
Уместо да цене подршку Москве америчкој војсци током операције у Авганистану, многи републиканци су замерали што Русија не чини довољно и износили сумње поводом намера Кремља у Централној Азији.
Исто тако, уместо да подрже потписивање уговора Нови Старт (New Start је уговор САД и Русије о редукцији нуклеарног наоружања потписан у Прагу 8. априла 2010. године; прим. прев.), многи републиканци су били огорчени због тешких напора које администрација улаже у обезбеђивање ратификације уговора који они сматрају лошим. Ово је додатно поткопало политику ресетовања односа, која се урушила кад су унутрашњи политички процеси у обе земље одвојили Америку од Русије.
Други неуспех је ирански нуклеарни споразум, Заједнички свеобухватни план акције (JCPOA). У том случају, као и поводом данашњих сиријских преговора, следбеници формуле „успех рађа успех“ углавном су долазили из Москве, а не из Вашингтона, где се још од руске интервенције у Украјини укоренио дубоки скептицизам према Русији.
Иако је ирански споразум вероватно најбољи уговор који је могла да испреговара Обамина администрација, ретки су републиканци који верују да је то највише што је могла да добије Америка.
Напротив, слично ситуацији са споразумом Нови Старт, многи су и овај уговор видели као производ настојања да се по било коју цену дође до дипломатског решења. На крају је то више деловало као резултат успеха иранске и руске дипломатије него америчко-руске сарадње.
Да не би испало да су амерички републиканци главна препрека обнављању односа САД и Русије – што је далеко од истине, посебно кад се имају у виду све агресивнија спољна политика Кремља и унутарполитичке праксе у Русији – важно је нагласити да би, чак и да је Обамина администрација успела да изнуди додатне уступке од Москве у настојању да их (републиканце) задовољи, Америка је ипак могла да се суочи са другачијим, али и даље реалним проблемима у односима са Русијом.
ВИСОКА ЦЕНА СУКОБА ЗА СВЕ
Да бисмо ово објаснили, потребно је да се осврнемо на 1999. годину, кад је Клинтонова администрација натерала много слабију Русију да се сагласи са експанзијом НАТО и интервенцијом у бившој Југославији. Ови потези су драматично променили погледе руског народа и елите на Америку и њене спољнополитичке циљеве, стварајући један од стубова широке подршке јавности коју председник Владимир Путин данас ужива. Ако бисмо престали да потписујемо споразуме попут Новог Старта и JCPOA или обрнули ситуацију па некако приморали Москву (у другом случају и Техеран) да прихватају услове који би имали широку поршку у САД, то би вероватно само додатно учврстило постојећу резигнацију у Русији и потенцијално довело до уклањања или смањивања самонаметнутих ограничења којих се Русија данас својевољно придржава.
Упркос напорима државног секретара Џона Керија и руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, односи између САД и Русије се неће трајно побољшати ако изостане шира подршка елита обеју земаља. У пракси, то захтева значајне напоре Вашингтона и Москве да домаћој јавности предоче на који тачно начин одређени поступци доприносе интересима њихове земље – нешто што одлазећа Обамина администрација вероватно није могла успешно да уради све и да је хтела – и значајан ангажман обе земље на ефикаснијем смиривању скептика на супротној страни.
Радећи са невладиним организацијама у Русији, САД су се превише фокусирале на поуздану проамеричку опозицију која нема велики утицај на тренутну руску политику и вероватно га неће имати у догледној будућности. Са друге стране, руска влада је учинила премало на повезивању са опозицијом у САД.
Дисфункционалност односа САД и Русије носи високу цену и за америчке и за руске спољнополитичке циљеве као и националну безбедност обе земље – од нуклеарне пролиферације, преко тероризма до регионалне стабилности у Европи и на Блиском Истоку, где се то најочигледније изразило. Ипак, узимајући у обзир чињеницу да пројекције ММФ за 2015. годину показују да је америчка економија номинално преко 14 пута већа од руске и да су војни издаци САД виши и до 10 пута, већина Американаца верује да су функционални односи између две земље много важнији Русији него Америци. Без обзира да ли је ово тачно или није, тај став преовлађује у јавним дебатама и одлукама које доноси Вашингтон. Због тога, без обзира шта ће се дешавати у Сирији, шансе да ће тамошња сарадња бити нови темељ руско-америчких односа су танке ако Москва не преиспита своје приоритете.
Ко год у Вашингтону жели да припомогне одвијању тог процеса – или да барем избегне опасност дугорочне конфронтације са Русијом – требао би да размотри на који начин САД могу да ставе до знања како ескалација непријатељства са Америком може довести до претњи руској безбедности, које Путин жели да избегне, истовремено уверавајући Кремљ да САД не представљају егзистенцијалну претњу Русији или њеним елитама.
Превео за Нови Стандард Александар Вујовић
Извор: The National Interest
