Pročitaj mi članak
(Политика)
Дамаск већ годинама поседује хемијско оружје, и то није никаква тајна, али је питање ко би користио бојни отров да убије 150 људи у неком насељу.
Вашингтон је пре неколико дана саопштио да је сиријски председник Башар ел Асад прешао такозвану црвену линију, јер је наводно „сиријска војска употребила бојни отров сарин у борбама против опозиције”. Управо због тога председник Барак Обама одлучио је да наоружа снаге које се супротстављају режиму у Дамаску, а „јастребови” у Вашингтону сада хорски тврде да је у питању „кредибилитет Америке”.
Иста флоскула око „кредибилитета” употребљена је и у случају бомбардовања СР Југославије 1999. године, па и раније када је бомбардована Република Српска. Наравно, питање кредибилитета увек се поставља када пред собом имате војно инфериорног противника, када имате, на пример, Северну Кореју онда нико не прича о кредибилитету.
Међутим, шта је и где је истина о сиријском хемијском оружју и да ли је оно коришћено у грађанском рату у тој земљи? Може ли се веровати америчким обавештајним подацима после онакве бламаже са оружјем за масовно уништавање у Ираку? Ирак је 2003. године нападнут под тим изговором, оружје за масовно уништавање никада није пронађено, а досад је у Ираку погинуло најмање 300.000 Ирачана и око 5.000 Американаца, при чему се нико се од америчких званичника, обавештајаца или медија није извинио због те лажи. Ирак је и даље поприште тихог грађанског рата у којем свакодневно гину грађани те земље.
А све је почело наступом у Савету безбедности УН тадашњег америчког државног секретара Колина Пауела који је презентовао амбасадорима држава чланица Савета безбедности УН податке о ирачком хемијском оружју. Ти подаци биле су две мутне фотографије ирачког извиђачког АБХ оклопног возила и старог камиона за деконтаминацију, оба совјетске производње са почетка шездесетих година прошлог века. То је, по Пауелу, била ирачка покретна фабрика бојних отрова. Ауторитет бившег начелника Здруженог генералштаба оружаних снага САД био је довољан да амбасадори у УН остану неми. Реаговао сам тада једним текстом у „Политици” због тих фотографија, написао сам да су Ирачани раније имали хемијско оружје, али да су га после „Пустињске олује” 1991. уништили и да су те фотографије које показује Пауел напросто смешне. Тек пре неколико година генерал Пауел је у својим мемоарима признао да је тада лагао у Савету безбедности УН и да се тога данас стиди.
Ко данас лаже у вези са употребом хемијског оружја у Сирији? Карла дел Понте тврди да је опозиција користила бојне отрове, Москва каже да су докази које су за то понудили Британци и Французи „танки”, да Асад нема разлога да користи бојне отрове и тиме изазива страну војну интервенцији, пошто војно сада сасвим добро стоји. Организација за забрану хемијског оружја има строге критерије и процедуру која каже да узорци крви, урина и одеће могу да буду поуздани докази само ако их стручњаци те организације надгледају од тренутка када су узети ради одношења у лабораторију. Са доказима које нуде Британци и Французи то није урађено.
Американци тврде да је Асад против опозиционих снага употребио нервни бојни отров сарин. То је стари бојни отров, направљен у Немачкој 1938. године. После сомана то је најсмртоноснији нервни бојни отров, у организам продире преко органа за дисање, кроз кожу и слузокожу. За неколико секунди изазива сужавање зеница, слабљење вида, затим парализује нервне центре, мозак и плућа, све за 30 секунди, а после 60 секунди настају гушење и смрт. Средња смртоносна доза узета орално или респиративно износи око 150 милиграма у минуту на кубном метру. Процене су да би за умирање свих становника града од 500.000 људи била довољна количина од око 1.000 килограма бојног отрова сарина.
Америчке обавештајне процене говоре да је од сарина у Сирији умрло од 100 до 150 људи. То би значило да је Башар ел Асад употребио око 300 грама сарина. Будући да се тај бојни отров употребљава или поливањем из ваздуха или у виду пуњења у бојевим главама ракета, или у топовским гранатама – то је прва чињеница која изазива сумњу. Која је то глава ракете са само 300 грама убојног терета? Или артиљеријска граната? То се напросто војнички не исплати, јер је и поступак чувања и употребе таквих хемијских глава врло скуп. Ако су у питању минобацачки пројектили, сиријска војска не располаже минобацачком муницијом са бојним отровима. Осим тога, бојни отров сарин намењен је, пре свега, употреби на отвореном простору на широком фронту, а не у условима градске борбе, када је противник од поливања отровом заштићен у зградама, а од удисања отрова заштитним маскама. И ко би користио бојни отров да убије 150 људи у неком насељу?
Сирија већ годинама поседује хемијско оружје, и то није никаква тајна. На Блиском истоку хемијско оружје испоручивале су фирме „Димат Нобел АЦ” из Тројзадорфа, „Сизма” из Минхена, све преко посредничке твртке „Плато Кохен”. Немци и Холанђани извлачили су годинама велике профите из тих послова. А сада су сви тобоже изненађени. И нико да се запита – ако су делови сиријске војске пришли побуњеницима, шта је са батаљонима те војске за хемијско ратовање?
Сваки батаљон сиријске војске за хемијски рат има 150 људи и 60 возила, од чега су 32 возила за деконтаминацију, сваки пук има одељење за хемијску одбрану са 22 војника, девет возила, од тога шест за деконтаминацију. Колико су ти ефективи сада присутни и у редовима побуњеника, који су једва дочекали да Асад пређе „црвену линију”? Нажалост, технологија „управљања кризом” није се нимало променила у последњих 20 година. Све је по старој формули…
