Нико у Америци не би због свргавања Ердогана ставио амерички углед на коцку и тражио повратак на старо стање.

Ситуација у Турској је лоша и постаје све горе. Tо се не догађа није само због погоршавања стања безбедности због терористичког таласа. Јавни дуг је можда стабилан, али приватни дуг је ван контроле, туристички сектор је у слободном паду а пад турске лире утиче на куповну моћ сваког грађанина. Без обзира на победу на изборима, шири се мишљење да је председник Реџеп Тајип Ердоган ван контроле. Затвара противнике, и леве и десне новине, гради палате попут неког безумног султана или амбициозног калифа пре пар недеља поново је запретио да ће распустити Уставни суд.

Корупција је живот. Његов син Билал наводно је побегао из Италије са лажним саудијским дипломатским пасошем пред тамошњом полицијом, која је скупљала доказе против њега у скандалу око наводног прања новца. Ердоганови иступи привлаче пажњу и у Турској и ван ње. Чланови владајуће партије шапатом причају о његовој параноји, која је, према речима турских званичника, отишла тако далеко да жели да инсталира противваздушне ракете око своје палате како би спречио потенцијални упад командоса и његову отмицу.

ФАКТОР ТУРСКЕ ВОЈСКЕ

Турци, а и њихова војска све више схватају да Ердоган Турску води у понор. Обнављањем преговора и давању легитимитета затвореном курдском вођи Абдулаху Оџалану а затим распирујући нови сукоб одвео је Турску у изазов у коме не може да победи, док постоје реалне шансе да из њега изађе de facto подељена. И, на крају крајева, уколико дође до грађанског рата попут оног из 80-тих и почетка 90-тих година, турски Курди неће пристати на мање од поделе, имајући у виду преседан који су успоставила њихова браћа у Сирији и Ираку.

Ердоган је одавно показивао тежњу да себи подреди турску војску. Током прве деценије владавине и сад САД и ЕУ су га подржавале. Али то је било пре него што су његови страни симпатизери схватили дубину Ердогановог лудила и аутократије. Ако би се турска војска упустила у његово свргавање и хапшење ужег круга људи око њега, да ли би се извукли само с тим?

Ако бисмо сагледали реалност, а не пропаганду, одговор је – да. У овом тренутку, у изборној години, питање је да ли би Обамина администрација пристала да учини нешто више сем да подржи било ког лидера после пуча, поготово ако би изнео свој програм о обнови демократије. Ердоган не би изазвао симпатије какве је по свргавању имао Мохамед Морси придобио. После свргавања, Морсијева посвећеност демократији и даље је била предмет полемике. Тешко да би било тако и са турским моћницима.

Ни републикански ни демократски кандидати не би због Ердогана ставили амерички углед на коцку и тражили повратак на пређашње стање. Они би могли само декларативно да се изјасне против пуча, али би сарађивали са оним ко би у Турској дошао на власт.

КО БИ БРАНИО ЕРДОГАНА? НИКО

Нова власт могла би да заустави критике америчких и европских организација за људска права тако што би одмах ослободила притворене новинаре и академике, а притом и да врати одузете новине и тв-станице њиховим власницима. Чланство Турске у НАТО не би било под знаком питања; ни Турска ни Грчка нису губиле чланство након својих ранијих пучева.

Уколико би ново вођство отворило дијалог са турским Курдима, можда би их и они подржали. Вероватно ни европско ни америчко јавно мнење не би подржало извршење смртне казне над Ердоганом, његовим сином и зетом, или над кључним сарадницима, попут Егемејн Баџиса и Цунејд Запсуа. Ердоган би се могао надати да би већина његових пријатеља, како унутрашњих тако и страних, стала на његову страну. Међутим, оно што све њих њему привлачи јесте његова снага. Чим би се нашао изван своје палате, Ердоган би могао постати усамљеник, посрнула и збуњена фигура попут Садама Хусеина на сопственом суђењу.

erdoganprotestwНе правим никаква предвиђања, али, имајући у виду раскол у Турској и вероватноћу да турска војска не би лоше прошла ако би учинила исто што је у Египту учинио Абдел Фатах ел Сиси, не треба се чудити уколико турбулентна почитичка ситуација у Турској постане још турбулентнија.

Превео са енглеског за Нови Стандард, Андреј Цвијановић

Извор: American Enterprise Institute – МАЈКЛ РУБИН

Ознаке: SAD, Tурска војска, Мајкл Рубин, Реџеп Тајип Ердоган, Турска