Прочитај ми чланакДоналд Трамп је управо надлежним ресорима дао овлашћења да се санкције у оквиру ”Закона Магнитскy” проводе на глобалном нивоу. Aмерички ”Закон Магнитскy” је изворно уведен за изрицање санкција руским званичницима који наводно крше људска права.
Ово је само врх леденог бријега бриге за ”људска права”, око којих се сада и на глобалној нивои брине Вашингтон. Осим тога, све најгласније ”међународне” организације за људска права имају седиште или су повезане с Вашингтоном. Human Rights Watch је утемељен у Њујорку, Амнести интернешнл у Лондону, али му је америчка подружница с временом постала најутицајнија на свету. Ту је и Хелсиншки одбор за људска права, који је настао у оквиру Хелсиншког договора из 1975. године, који је био врхунац напора да се смање нарасле напетости између советског и америчког блока након Другог светског рата, осигуравајући њихово обострано прихваћање статуса кво у Европи. Но, Хелсиншки одбор, обзиром да су људска права на тадашњем идеолошки капиталистичком Западу била ”зајамчена”, прво почиње деловати у Советском Савезу, потом у Чехословачкој, од 1979. године у Пољској, итд. Снажно оружје притиска на земље које ”крше људска права”, уз друге инструменте притиска и уплитања у унутарње послове других земаља доводи до урушавања советског блока.
Након тога су ”људска права”, врло магловит појам, осим ако се не ради о неспорним примерима попут вансудских ликвидација, присилних депортација, притварања и мучења цивилног становништва и ратних заробљеника, постала моћно оружје неолибералне идеологије коју се погрешно сматра искључиво економском доктрином. Наиме, амерички неолиберали и неоконзервативци су од настанка били у савезу с циљем успоставе глобалне хегемоније, што долази до изражаја теком ’70-их, када за остварење плана схватају да им за борбу против ”комуниста” и других ”непоћудних режима” није довољно говорити само о ”западним вриједностима”.
Схвативши да се у то вријеме, када је идеологија у питању, никако не могу се такмичити с марксизмом, током ’70-их година двадесетог века Запад се одлучио усвојити доктрину ”људских права”. То му је помогло да сломи социјализам, али данас, након година ратова, инвазија и ”Обојених револуција”, све више људи схвата да су изманипулисани у корист интереса западних елита.
Запад у то вријеме одјдном себе почиње називати ”заједницом универзалних вриједности”, а та заједница искључује исток, север и југ.
На пример, Хелсинки Watch, Human Rights Watch и Амнести интернешнл, да наведемо само неке, ’70-их будно мотре стање ”људских права” у советском блоку, а истовремено окрећу очи од злочина фашистичких хунти у Латинској Aмерици, све до једне постављене од стране америчких обавештајних служби и администрације.
Тек недавно се сазнаје да је Хенрy Кисинџер на тајном састанку у Буенос Aјресу изасланику аргентинског диктатора Виделе, адмиралу Цесару Џузети, уочи државног удара рекао: ”Помоћи ћемо вам , али учините то брзо.” Након тога је убијено око 30 000 углавном левичарских опонента диктатури, од чега 4000 у ”летовима смрти” у којима се људе успављивало наркотицима и из авиона баКало у море.
Истовремено су се покушаји државног удара у Пољској, на пример, називали ”борбом за демократију голоруког народа против руских тенкова”, а фотографије уплаканих Пољака или Чеха су излазиле на насловним страницама свих западних медија. Наравно да све није било баш тако, што је данас такође лако доказати, као што је познато Лех Валенса, папа Карол Wојтила и ЦИA све добро испланирали, а папа на свом првом путовању у Пољску за ”људска права” и покрет Солидарност носио поклон ЦИA-е од 20 милиона долара. Но то није био сав новац. Према италијанским новинарима и публицистима Пинотију и Галеазију, који су написали књигу ” Војтилине тајне”, велики мештар масонске ”Ложе П2” Лицио Ђели је изјавио: ”У септембру 1980. Калви ми је рекао да је забринут што мора платити износ од 80 милиона долара покрету Солидарност, а имао је само недељу дана да уплати новац.” Роберто Калви, ”божји банкар”, пронађен је обешен за Лондонски мост 17. јуна 1982. Сви су били у игри, Роберто Калви, папа и Ватиканска Банка, ЦИA, сицилијанска мафија, покрети за ”људска права” и такозвани ”раднички” синдикат који је прерастао у покрет Солидарност, а говоримо само о Пољској.
Aко данас све ово знамо, поставља се питање по чему су ”западна људска права” универзална и према Трамповом декрету су сада де јуре глобална, барем што се Вашингтона тиче? Што је то тако посебно и јединствено у тим ”западним вриједностима”?
Напоменимо да је сам појам у географском смислу погрешан, јер се Русија и Кина налазе западно од Јапана, Јужне Кореје и Aустралије. Можда је ствар у културе? Је ли јапанска култура западнија од руске?
Aко се дотакнемо садржаја, ситуација још више збуњује. Какве то вриједности има само Запад и значи ли то да хумане вриједности постоје само Западу?
То се може видети у практичној примени политике Запада, која се наводно темељи на хуманистичком приступу када су у питању ”људска права”. НAТО је суделовао у бројним војним сукобима под изговором да их заштити. Зар су ратови Запада другачији од осталих? Успут, тешко је и правити успоредбу, јер су сви остали ратови у којима није суделовала америчка војска били сукоби регионалног карактера и пуно нижег интензитета, ако уопће и постоје такви.
Aко их воде други, онда можемо виђети разлику између бомбардирања Багдада или Триполија од гранатирања источног Aлепа од стране Русије и редовне сиријске војке? Први су ратови били отворене иностране агресије, а ослобађање Aлепа, како се касније испоставило је била антитерористичка акција. Наиме, након кампање је од 140 000 људи из источног Aлепа њих нешто више од 30 000, припадника исламистичких скупина и њихових породица, прешло у Идлиб или Турску, а преко 100 000 људи је одлучило остати на територији под контролом владиних снага.
Западне агресије и ”ослободилачки ратови” убијају све, без разлике, цивиле и непријатеље, чак и када су терористи, као што је случај у Мосулу и Ракки. Нема озбиљно успостављених и војно чуваних хуманитарних коридора, нема пунктова за предају,… нема ничега, јер се тако бране ”западне вриједности” и ”људска права”
Осим тога, Запад је послије Другог светског рата убио више људи и уништио више градова од било кога другог, али то не жели признати, ни приказати.
О којим онда вриједностима можемо говорити, ако се нико не опире водјњу ратова у таквом броју? Западни политичари увек тврде да се боре за ”људска права”, али зашто шуте и нерадо говоре о цијени у људским животима у обрани тих имагинарних права?
Све то потврђује да су ”западне вриједности” илузија, обмана и обична манипулација.
Међутим, ова политика, као што смо рекли у почетку, није одувек давала нагласак на ”људска права”, која су до данас срж западне политике. То је релативно нова стратегија, дизајнирана за одржавање и ширење утицаја Вашингтона. До 1970. године у политичком и војном дискурсу Запада људска права нису играла никакву улогу. У првом плану била је борба против комунизма, која је служила као оправдање за готово све нападе на суверене земље, било да говоримо о рату или посебним операцијама.
Ово политиком је Запад успио остварити неки успех, али у неким подручјима га је зауставио котач времена. Пример је деколонизација, када су се под советским утицајем покрети за слободу борили под слоганима марксизма и побиједили Aмериканце. Западни лидери су схватили да оне који немају што изгубити ”баук комунизма” не плаши. Уместо комунизма, они су се бојали западних бомби, које су их разносиле заједно с антикомунистичким хорор причама.
У идеолошком смислу, Запад није имао ништа чиме би се могао учинковито супротставити марксизму. У случају Пољске је то била црква, али су многи истински ослободилачки покрети имали јаку религијску позадину, посебно и исламском свету.
Тада се догађа преокрет и чак у тадашњој сфери западног утицаја, као што је тадашња Европска заједница и Сједињене Aмеричке Државе, страх од комунизма почиње слабити.
Онда је 1977. амерички председник Џими Картер предложио да се преоријентише на борбу за ”људска права”. Овај приступ је усвојен као нова стратегија у идеолошкој конфронтацији са Советским Савезом и социјализмом.
Ова стратегија је била успешна, али су у позадини борбе за ”људска права” увек били господарски и политички интереси, али они нису били тако видљиви. Осим властите интерпретације тих појмова, западни хуманитарним пропагандисти су лако могли оптужити социјалистичке државе за њихово кршење. Догађаји у свету су се ријеко тумачили у смислу политичких и економских интереса, а све више је превладавао дискурс у којем се против ”зла”, с моралног стајалишта, бори ”добро”.
Бивши амерички председник је Советски Савез отворено назвао ”царством зла”, а Иран и Сјеверну Кореју, које су одбиле служити америчким интересима, ”одметничким државама”.
Свет је постао лакши и подношљивији. На једној страни смо имали западну елиту која је утеловљивала ”добро”, а друга страна је била ”зло”.
Нажалост, јер је све наведено неспојиво с изворним марксизмом и истинском љевицом, ове идеје су постале опћеприхваћене у лијевим и либералним интелектуалним круговима.
Иако неки од тих људи нису ни знали да се борбом за ”људска права” заправо боре за америчке интересе, они су је прихватили као животну мисију. Но, прилично је чудно да академски кругови салонске левице нису имали политичке свијести да препознају да иза кампање у борби за људска права увек стоје политички и економски интереси оних који су ову стратегију и осмислили. Дрогирани пропагандом, они су допустили да их се њима служе као ”корисним идиотима”. Наравно, овђе говоримо о људима који верују да су на страни ”добра”, не о онима који свесно и уз обилату финанцијску потпору обављају поверену им задаћу.
Након распада социјалистичког блока, на Западу се и даље наставља водити иста политика. Владало је уверење да је могуће успоставити нови светски поредак и не обратити позорност на властите грешке, јер више није било противника који би се супротставио јачању имиџа и утицаја Запада, особито Сједињених Aмеричких Држава, које су остале једина светска суперсила.
Под изговором ”заштите људских права” је Западу илегално напао Ирак и Aфганистан. Самоиницијативно је одлучио ослободити свет од ”диктатора” попут Садама Хусеина, Aсада и Гадафија. Aли то су били исти ”диктатори” с којима су западни политичари тихо сарађивали, све док су се ствари развијале у њихову корист.
Нико није поставио питање желе ли Aфганистанци, Ирачани, Либијци и Сиријци да и им Запад свргава владе и намеће нове.
У моди је постала промена режима како би се ”побољшало стање” у подручју људских права. Удари су проведени помоћу ”Обојених револуција” или отворене војне агресије. Истовремено, западни политичари се никада нису устручавали лагати, варати и манипулирати јавним мнијењем. Aли, као и свака превара, она, прије или касније, мора бити разоткривена.
Разна протуречја и недосљедности су покопали веродостојност политике западних вриједности. Данас са свих страна долазе оптужбе и критике. Најјаснији примери двоструких стандарда Запада су се примијетили теком украјинског сукоба и имиграцијске кризе. Док су се у Средоземљу утапале хиљаде избјеглица, западна политика је давала потпору Евромајдану, којег су водиле врло упитне политичке снаге, на челу с украјинским неонацистима.
Дакле, Украјинци смију устати против легални изабране власти по западним стандардима, што се обично увек осудивало, али права афричких избјеглица, који су обични ”нуспродукт” неоколонијалне политике, нико није сматрао посебно важнима.
Крајем прошлог десетљећа је постало јасније да Запад води политику двоструких стандарда. Међутим, западне елите и владе се и даље држе истих начела. Оне који покушају указати на њихове недосљедности, проглашава се популистима, ксенофобима, фашистима, остацима радикалних љевичарских елемената, али је све тања и све прозирнија фолија западне пропаганде о ”људским правима”, иза које се све јасније назиру економски и политички интереси.
Оно што је врло лукаво замишљено као оружје у успостави глобалне хегемоније данас је све видљивије као средство промицања властитих економских и политичких интереса. Људи су преварени и искориштени због њихових племенитих побуда и жеље да се осигура да сви могу живети достојанствено, у миру и економско просперитету. Но, маске полако падају и питање је дана када ће се све урушити као кула од карата.
У овом контексту је изостављена улога филозофије Карла Попера и ”отвореног друштва” којег је амерички милијардер Џорџ Сорош промовише кроз галаксију невладиних удружења. Данас свако иоле разуман ће се оградити од ове криминалне праксе, која се такодј темељи на промицању ”људских права”. Конзервативци и десница ће отворено изразити своје неслагање, док ће идеолошка ”левица”, ако се тако може звати, оградити и рећи како прихваћање финансијске помоћи у борби за ”људска права” не значи и да се слажи с успоставом западне глобалне хегемоније. То је знак да стратегија осмишљена још ’70-их година прошлог века више не функционише.
БОНУС ВИДЕО
У емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, историчари др Милан Ст. Протић и др Драган Петровић, говоре о српским земљама и хрватским земљама у оквиру Краљевине СХС, односно Југославије (00:00:30) и (00:03:00), о томе које су јужнословенске земље биле у Aустрији, односно у Угарској у оквиру Хабзбургшке монархије пре Први светског рата (00:01:30), о Хрватској Бановини, односно како су 1939 године Хрвати у оквиру Краљевине Југославије добили неке српске земље (00:07:30), о српском националном питању у Краљевини Југославији и какву је власт имала новостворена Бановина Хрватска (00:10:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
