Прочитај ми чланак
Нетакнута природа, пешчане плаже, плаветнило неба – тако водичи туристима описују Лампедузу, или италијанске Карибе. Међутим, због тога на Лампедузу не долазе стотине миграната из Африке дневно. А оно што се пре неколико дана догодило је ружна прича тог лепог острва. Више од 300 људи, углавном из Еритреје, није успело да дође до европске обале. Сваке недеље бар један брод не успе да пређе Средоземно море, а мигранти из Африке на тај пут полазе свесни да су шансе да преживе некад мање 50 одсто.
Душан Аралица из београдске канцеларије УНХЦР-а каже да их на то терају живот у екстремном сиромаштву, насиље, етнички сукоби, корумпирани политичари. Зоран Ћирјаковић са Факултета за медије и комуникације посетио је много земаља у Африци. Цитира речи појединих афричких аутора који говоре да су људи у Подсахарској Африци „више мртви него живи“, а њихов највећи политички филозоф Ашиле Мбембе, о својој земљи (Камеруну) размишља као о „лешу који труне“.
Ћирјаковић каже да у гомили земаља у Подсахарској Африци код доктора иду само кад је пијачни дан. „Дете које се разболи озбиљно, на пример дан после пијачног дана, осуђено је да умре. Код лекара се иде кад ујутру продате козу и онда се са тим новцем купи лек“, описује Ћирјаковић.
Можда је најсликовитији контраст између Африке и остатка света приказан на ноћним сателитским снимцима, где се са једне стране налази тамна Африка, а са друге бљештави остатак света.
„Само зграда Светске банке троши више струје него Чад, а то је држава величине Француске. Савезна држава Њујорк троши више електричне енергије него цела Подсахарска Африка“, каже Зоран Ћирјаковић.
Постоје четири излаза из такве беде – први је у некој од цркава, други у спорту, трећи у музици, четврти у војсци или полицији. Пети излаз је Средоземно море, ако до мора мигранти могу да стигну.
Душан Аралица каже да многи од њих штеде годинама и да њихове породице продају све што имају да би финансирали једно такво путовање.
Због тога се у Средоземљу врти не тако мали новац. Али мигранти у кријумчарима често виде једини спас.
„Један млади Сомалијац који је преживео тај прелазак преко Медитерана, на констатацију новинара Би-Би-Сија да криминалци зарађују на мигрантима, одговорио је – не, они су наша једина нада“, каже Зоран Ћирјаковић.
Игром ироније или географије, највише имиграната нови живот тражи у земљама Европске уније које су у највећим финансијским проблемима. И које су приморане да примењују такозвану политику одбијања од обале.
Трагедија код Ламепдузе отворила је и питање ригидних европских закона. Италијански рибари жалили су се да због закона нису смели да помогну мигрантима, а обалску стражу оптужили су да због протокола није примила мигранте на брод.
Душан Аралица из УНХЦР-а, међутим, каже да је количина новца које се ту врти јако велика и примаљива и за рибаре.
„Постоји нешто што се зове добри обичај, не би ниједан италијански рибар прошао поред некога ко се дави у мору. Просто, такве сутуације су тешко замисливе. Али би, верујем, немали број рибара врло радо превезао 20,30, 50 миграната“, наводи Аралица.
Зоран Ћирјаковић истиче да европски бирачи кажњавају оне политичаре који имају благонаклону политику према имигрантима. „Ми можемо да кажемо да је Берлусконијева влада донела неке монструозне законе, који баш ограничавају могућност да рибари помогну тим бродовима, али то је један од разлога зашто је побеђивао на изборима“, наводи Ћирјаковић.
И све се врти у круг, мигранти бирају између путовања равног лутрији и стварности која понекад подсећа на ону из историјске репортаже Би-Би-Сија из 1984. године. Снимци из Етиопије тада су покренули Лајв ејд концерте широм света и утицали на то да свет почне другачије да гледа на црни континент. Познаваоци прилика у Африци кажу да чак и данас стање у многим регионима није много боље. Да ли ће можда за 2013. годину Лампедуза бити оно што је Етиопија била за 1984. годину?
*Фотографије: Зоран Ћирјаковић
(РТС – Стеван Костић)
