Прочитај ми чланакНовоуспостављено европско вазалство се десило под изговором безбедности чија се гаранција тражи и очекује од Америке. Изнутра скоро распаднута ЕУ се, у ствари, сада крије иза Америке
Геополитичке промене које симболизују криза и рат у Украјини су донеле и темељну промену односа у такозваном евроатлантском савезништву. Од хладноратовског партнерства и касније извесне европске аутономије Европа је преко Европске уније (ЕУ) постала истински амерички вазал.
За статус вазала у великој мери су, према недавној анализи Европског савета за спољне послове (ЕЦФР), одговорне и саме, махом посвађане, земље ЕУ које су током украјинског рата инсистирале на америчкој заштити и слуганству америчким интересима. У Украјини су испливале и све дубине подела у евроатлантском савезништву како међу чланицама ЕУ тако и у стратешкој политици Америке према Европи.
Америка у ствари одавно губи интерес за Европу и основно њено геополитичко и геоекономско опредељење су Пацифик и Кина. Европа може само да буде у функцији тог основног америчког стратешког циља без обзира што ће у томе и она бити жртва. У ЕУ се медијски ширила пропаганда како је бивши председник Трамп погоршао односе атлантских савезника и долазак новог председника Бајдена славио се и као „европска победа“. То је, како се показало, била заблуда јер се амерички стратешки интерес се није променио. Додуше, рат у Украјини га је донекле успорио и замаглио али је он и даље исти. То је политика која је креирана још у време председника Обаме и до сада се није променила.
Интереси и „партнерство“
Западна Европа из које је настала Европска унија је под неком врстом америчке окупације још од Другог светског рата али је, што је био амерички интерес у Хладном рату, економски јачала и имала је статус партнера. Америка је у великој мери водила рачуна шта кажу Европљани и њен интерес је био, и економски и политички, јака Западна Европа. Иако под америчком окупацијом била је ипак партнер. Сада се све то променило.
Украјина јесте амерички пројекат у остваривању стратешког циља а то је сукоб са Кином и у Пацифичком региону али пре тога намера је да се ослаби Русија и тако лиши њене снаге као кинеског савезника. Европа није била толико битна али је ток украјинског рата привремено променио америчко-европске односе и природу политике Америке. У Европи су настале огромне поделе па је, да би се сачувао какав такав привид западног јединства, наметнут проблем безбедности Запада који је постао кључни инструмент америчке доминације. Створен је мит безбедности који је постао основа америчке и западне политике. Новоуспостављено европско вазалство се десило под изговором безбедности чија се гаранција тражи и очекује од Америке. Изнутра скоро распаднута ЕУ се, у ствари, сада крије иза Америке.
Корени вазалства су, међутим, много дубљи и старији од украјинске кризе. ЕУ је само реториком прикривала своје слабости а пре неколико година је изговор била анти-европска политика председника Трампа. Европски политичари су почели и да говоре о „суверенитету“ и „аутономији“ као механизмима успостављања независности од америчког савезника.
Канцеларка Немачке Ангела Меркел је 2017. у кампањи рекла „да су углавном прошла времена када смо се могли комплетно ослонити на друге“.
Потом је тада нова председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен 2019. објавила да је формирала „геополитичку Комисију“ која ће од ЕУ учинити независним играчем у глобалним пословима. „Моја Комисија“, обећала је пред Европским парламентом, „се неће устручавати до говори са самопоуздањем али то ће бити наш пут, европски пут“. Али то се није десило и то обећање се показало потпуно празним. Европска комисија под Урсулом фон дер Лајен је постала носилац вазализације ЕУ.
Већа доминација
Европљани нису успели да постигну сагласност ни о томе како би требало да изгледа тај већи стратешки суверенитет, како да се организују за то, ко су они који доносе одлуке у кризи и како поделити трошкове, цену. У америчким политичким круговима влада уверење да државе Европе не могу да се сложе шта желе и шта да раде са том већом аутономијом. Америчко лидерство у Европи је, показало се, остало неопходно зато што су Европљани остали неспособни да сами себе воде.
Европска унија је политички сломљена још 1999. саучесништвом у бомбардовању Србије и политици према Косову и Метохији а економски је вазализована финансијским сломом 2008. године, све остало је само привид. Током финансијске кризе америчке банке на челу са Федералним резервама су упумпале хиљаде милијарди у спашавање европских банака и евро валуте. Америка је тако у ЕУ постајала све доминантнија и нестајао је дотадашњи баланс у трансатлантским односима.
Све већа доминација Америке унутар Атлантске алијансе је видљива на скоро свим пољима у минулих 15 и више година. У бруто друштвеном производу (БДП), Америка је драматично надрасла ЕУ и Велику Британију заједно. У 2008. ЕУ економија је била нешто већа од америчке: 16,2 хиљаде милијарди долара према 14,7 милијарди у Америци. А у 2022. америчка економија је порасла на 25 хиљада милијарди а ЕУ и Велика Британија заједно 19,8 хиљада милијарди долара. Америчка економија је сада скоро за једну трећину већа. А без Британије већа је за 50 одсто од ЕУ. Добрим делом је то и то због огромних субвенција у Америци. Наравно, величина економије није све што чини моћ, али Европа заостаје иза свега другог што ту моћ чини.
Посебно је порасла америчка технолошка доминација над Европом. Највеће америчке компаније, „пет великих“ – „Алфабет“ („Гугл“), „Амазон“, „Епл“, „Мета“ („Фејсбук“) и „Мајкрософт“ – сада су врло близу потпуне доминације као што доминирају и у Америци. ЕУ не успева да развије своју алтернативу.
Од 2008. Европљани такође драматично губе и војну моћ у односу на Америку. Између 2008. и 2021. амерички војни буџет је са 656 милијарди порастао на 801 милијарду долара а у том истом периоду буџет 27 земаља ЕУ је са 303 милијарде порастао на 325 милијарди долара. Америчко улагање у војну технологију је седам пута веће од целе ЕУ. Проблем, међутим, није само то јер потрошени новац није мерило војне снаге. Европљани скоро да и не сарађују у трошењу њихових буџета па су зато и неефикасни. Слично је и са заједничком спољном политиком. Европска унија, упркос својим геополитичким амбицијама, остаје неспособна да изгради и формулише заједничку спољну и безбедносну политику.
Главни циљ
Рат у Украјини ће се једног дана ипак завршити а Америка ће све своје ресурсе усмерити према Азији. То би се могло десити и пре краја рата у Украјини. Главни амерички циљ је Кина и кинески проблем није нестао. Америчка Национална стратегија безбедности из октобра 2022. оцењује да Кина има све капацитете веће од америчких. И Кина је много више интегрисана у глобалну економију, далеко више него што је био Совјетски Савез или сада Русија. Кина је у срцу многих критичних, важних, линија снабдевања и Америка и њени савезници од тога зависе. И у Вашингтону са сматра да зато Европа није више важна.
Али, у Европи је доминантан став да је улога Америка толико велика и јака да Европљани немају ни интереса ни могућности да развијају своју политику и свој политички идентитет. Већина земаља ЕУ није уопште ни заинтересована за већу стратешку аутономију.
Концепцијски, европски савезници имају улогу у овој геоекономској борби са Кином, али то није она улога из Хладног рата када су постајали богати и доприносили одбрани централног фронта. Напротив. Американци виде кључну улогу Европе у подршци америчкој стратешкој индустријској политици и да помогне у обезбеђивању америчке технолошке доминације у односу на Кину. У преводу, верном прихватању америчке политике конфронтације. То ће неминовно довести до смањења привредног раста у Европи и њене деиндустријализације као и доминације америчке индустрије и технологије.
У ствари, америчко присуство у Европи ће трајати само докле Америка верује да нешто може да добије од Европе. До сада је добила све што је желела и изгледа да то у Европи нико није ни приметио. Али, већина европских земаља тренутно и не жели независну политику. Европска већина верује да нема колективни капацитет за већу аутономију и не жели политичке и финансијске жртве да би је остварила. И у дубини, у ЕУ нико никоме у ствари не верује и шта год Америка уради то тешко може да инспирише важне европске одлуке о аутономији Европе. Најбоље илустрацију су Украјина и минирање гасовода Северни ток.
Многи су истовремено на обе стране Атлантика свесни да вазални положај Европе није у интересу ни једне ни друге стране. Вазалност није паметна политика у овом времену интензивне геополитичке конкуренције. Али је ипак реалност Европе а лондонски „Дејли телеграф“ оцењује да је за „Запад сада касно и леш се не може оживети“.
