Прочитај ми чланак
„Француска је новој либијској влади продала 50 војних патролних чамаца“ (јануар 2013.), „Италија ‘великодушно’ и без икакве надокнаде опремила либијску полицију с двадесетак оклопних возила“ (фебруар 2013.). „У априлу ће се на либијску обалу, пун свакојаког оружја за либијске снаге безбедности, усидрити брод Британске краљевске морнарице“.
Новинске агенције су пуне оваквих наслова у последње време да би их једноставно могли занемарити. Након што је уништена „џамахирија“, Европска Унија је на себе преузела задатак да наоружа некомпетентну владу у Триполију. Владу коју разједа секташтво и која за Либију не успева наћи никакав други сценарио осим „сомализације земље“.
„Истина је да у Либији 45.000 добро наоружаних бораца, бивших такозваних ‘револуционара’, а данас ‘слободних стрелаца’ (ако се тако могу назвати) владају земљом. Они полажу рачуне Ал-Каеди и Странци правде и обнове, политичкој подружници Муслиманске браће у земљи. Уз прећутно одобравање западних посматрача, они су се самопрозвали ‘полицијским снагама’.
Либија је високо милитаризоване земља, али и непријатељски настројена према суседима и осталим земљама северне Африке. Ради се о потенцијалним терористима, који ће довести до уништења либијске државе “ , тврди Сајед Ахмед.
У најједноставнијој варијанти могуће је да у ‘колевци’ револуције, главном граду нафтом богате покрајине Циренаица, Бегхазију, локална елита почне размишљати о аутономији. У Бани Валиду владају људи одани бившем предсједнику Гадафију.
Мисрата, која је индустријски врло развијена, такође ужива једну врсту аутономије. Племена у планинама Апусениа у Триполитаније, још се нису изјаснила што у политичком смислу желе и чекају погодан тренутак како би то учинили. У свакој појединој покрајини постоје засебни центри моћи, уз то добро наоружани, а централне власти су се концентрисале у Триполију.
Многи аналитичари тврде како новонастала ситуација у Либији подсећа на ону у Сомалији у којој је 1988. започео грађански рат између снага диктатора Мохамеда Сиада Барреа, те наоружане опозиције (мање или више уједињене). Убрзо се ‘револуција’ у Сомалији претворила у рат између кланова и тај рат траје и дан данас. Могућност да се Либија претвори у нову Сомалију је више него реална.
„Главни проблем Либије је што не постоје централне власти. Влада у Триполију нема снаге да утиче на ствари. Након што је убијен Гаддафи, Либији је био потребан ‘други Гаддафи’. Земљи треба чврста рука, јер покушај да се од Либије направи земља с парламентарном демократијом на какву су навикли Европљани, не функционише. Наоружане групе, политичари и кланови само искориштавају демократске стандарде западног модела и наставити ће борбу за своје појединачне интересе „, за Воице оф Руссиа је изјавио експерт са Института за Блиски Исток, Сергеј Серегичев.
Постоји још један начин да се изађе из овог зачараног круга, али запад то себи не сме дозволити: војна окупација земље. Контигент који би ушао у Либију, оружјем би наметнуо вољу централних власти остатку земље. Ни најмање не треба сумњати да би имао тешке губитке у људству због гериле која би ратовала против њих. Либија се, дакле, нашла у незавидној ситуацији у којој мора да бира између „сомализације“ или диктатуре.
Наизглед песисмистичне тврдње руског експерта потврђују вести које стижу из самог Триполија. Либиа Хералд јавља како се у недјељу 24. фебруар одржала „најватренија сједница“ од оснивања Националног конгреса. На мети критика посланика се нашао премијер Али Зеидан, којега су оптужили како не може да гарантује безбедност ни у згради конгреса, а камоли земљи.
Од почетка месеца бивши побуњеници блокирају рад парламента. Захтевају накнаде за рањавања која су задобили током сукоба са снагама бившег председника Гаддафија, бесплатну лекарску негу и друге олакшице. Заступници су захтевали од премијера да реши проблем, али се он уздржао од употребе силе.
Међутим, када су због блокаде прилаза згради конгреса заступници били приморани одржати седницу у конференцијској дворани хотела Рикос, више нико не може рећи да у главном граду не влада хаос. Влада, која због претње неколицине мора засједати по оближњим хотелима уместо у згради конгреса, очито није у стању да води земљу.
Враћајући се на почетак, можемо се само сложити како аналитичари који тврде да је Либија враћена у средњи век, те како свака покрајина де-фацто функционише као засебна целина, не греше. Ако томе додамо чињеницу да бивши припадници побуњеничких трупа, који су се окупили у некакво „Високи комесаријат за безбедност“, успевају месецима ометати рад конгреса, можемо само закључити како Либија више није држава какву памтимо, аи тешко да ће икада више бити.
Поставља се питање како се влада мисли суочити са злочинима о којима извјештава владино Комисија за људска права. У извештају које је комисија доставила Националном конгресу, набројани су и документовани бројни злочини које су починиле милиције у покрајинама, али иу главном граду.
У Либији се систематски врше отмице, пљачке, убиства, незаконита привођења, мучења, нестанци и силовања, а све што је влада учинила је изјава портпарола Комисије за људска права, који каже како се „не може се говорити ни о слободи ни о дигнитету 01:00 друштва у којем влада хаос и безакоње којега проводе наоружане милиције „.
Ако влада нема никакав конкретан одговор на овај проблем, речи критике неће пуно помоћи либијском народу и можда је Сергеј Серегичев у праву када тврди: „Ако Либија жели избећи сомализацију треба новог Гаддафија“.
(Адванце)
