(Тимоти Гартон Еш)

Сада, када су завршени избори у Немачкој, Њемачка и Француска ће покренути велику иницијативу за спасавање “европског пројекта”. Обележавање стоте годишњице од 1914. године (почетка Првог светског рата) показује контраст кад је у питању слабо и збуњено вођство под којим је Европа ушла у Први светски рат. Пре избора у Европском парламенту, заказаних за мај 2014. године, одлучна акција Француске и Немачке, као и инспиришуће говорништво, одбациће антиЕУ странке, које постају све јаче у многим европским земљама.

Само сањајте, господине и госпођо “За-Европу”, само сањајте. Сада стварно. Нећемо имати нову немачку владу прије Божића. У преговорима око немачке коалиције, који би требало да буду завршени наредне недеље, европске послове води, чекајте, подгрупа радне групе за финансије. Та група је названа “Банковна регулација, Европа, евро”. За све три странке које учествују – Хришћанску демократску унију Ангеле Меркел, Баварску хришћанску социјалну унију и опозиционе Социјалдемократе – кључни проблеми су они домаћи. Успостављање минималца, енергетска политика, дупло држављанство, предложена наплата аутоцесте, све је то битније од будућности континента.

Немачки политичари знају шта је битно за добијање гласова на изборима. Како се обични Немци спремају за божићну куповину, већина њих не осећа еврокризу. Незапосленост међу младима у Немачкој је око осам одсто, у поређењу са Шпанијом – где незапосленост међу младима износи 56 посто. Тешко је замислити како се само далеком и небитном чини криза Европе човеку који се вози берлинском железницом. За разлику од грађанина у Мадриду, он не излази из подземне железнице да би видео хрпе смећа које се скупљају на улицама.

СЛАБО ЕВРОПСКО ВОЂСТВО

Када немачка влада буде формирана, њена европска политика ће бити производ компромиса између три одељења државе – доминантне федералне канцеларије, министарства финансија и министарства спољних послова – који ће бити политички подељени између хришћана и социјалдемократа.

Слабо, али не и неодлучно вођство Европе мораће да дође до нових компромиса са Француском, која има другачије ставове о неким кључним проблемима. Француска такође има слабог председника Франсоа Оланда, коме не успева да проведе реформе у сопственој држави, па тек није у стању да помогне неком другом. Остарели и све мање једнак немачко-француски пар – који је у јануару прославио доста неславну златну годишњицу брака, у коме је Немачка дефинитивно та која тренутно носи панталоне – мораће да узме у обзир забринутост вредних партнера попут Пољске, као и предлога из европских институција.

Из овог неуштимованог и нефункционалног оркестра ће произаћи захтев који ће скептике у свим земљама оборити с ногу и мобилисати Европљане да гласају за Европу? Ха, ха, ха!

Ово ће бити најинтересантија европска изборна кампања још од директних избора у Европском парламенту 1979. године, јер овај пут имамо много већи број националних протестних странака. Израз “популисти” је њихов јавни назив, али не покрива њихову разноликост. Уз све непоштовање према британској Независној странци и немачкој антиевропској Алијанси за Немачку, погрешно је стављати их у исти тор са неофашистичком Златном зором, мађарским Јобиком или француским Националним фронтом. То се посебно односи на, рецимо, каталонске националисте и Покрет пет звездица Бепеа Грила у Италији, који не би могли бити даље од крајње деснице. Ближе ксенофобној политици француској Националног фронта, али уз више националних и поднационалних варијација, су групе као што су Вламс Беланг у Белгији, Финска странка, данска Народна странка и такозване слободњачке странке у Аустрији и Холандији.

Два најспособнија лидера Марин Ле Пен из француског Националног фронта и Герт Вилдерс из холандске Слободњачке странке почели су да се укрупнују. После састанка и удварања овог пролећа током ручка у елегантном Ле Гранде Цасцаде, ресторану у Паризу, овај необични пар је прошле недеље обавио политички еквивалент првог плеса младенаца у Хагу.

“Данас је почетак ослобођења од европске елите, чудовишта у Бриселу”, повикао је Вилдерс. “Патриотске странке”, додала је Ле Пен, желе да “пруже слободу нашем народу”, а не да буду “присиљене да предају свој буџет директорици”. У петак се у Бечу састала преостала четворка – аустријска Слободарска странка, шведски демократе, италијанска Северна лига и Влаамс Беланг – која је одлучила да се придружи лукавом валцеру Ле Пенове.

ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ

Бићу страшно изненађен ако ове странке не прођу добро на наредним европским изборима. Не видим ништа што би могло да уради тренутно вођство у Берлину, Паризу или Бриселу (Лондон заборавите) што би изменило ситуацију везану за изборе. Иза ових странака – које иначе добијају између десет и двадесет посто подршке у анкетама – налази се широка маса незадовољна због незапослености, мера штедње и бриселске бирократије, која избацује регулације о спецификацијама вашег усисивача и колико воде у водокотлићу можете користити. Кандидат њемачких Хришћанских демократа за европске изборе ми говори да многи његови локални активисти прихватају аргументе против евра и Брисела Алијансе за Немачку.

Сада ћу узети неколико месеци слободно да бих завршио књигу о слободи говора (виталном праву загарантованом европском конвенцијом о људским правима, које ове странке уживају и искориштавају до крајњих граница). Када се вратим, бићу расположен за добру борбу против Ле Пенове, Вилдерса, Јобика и других сличних. Ипак, уз ово подељено споро европско вођство без икакве инспирације, немам илузија да ћемо успети да спречимо такве промене. Ако сам у праву, шта је следеће?

Једна заједничка ствар већине ових странака јесте што су националисти, тако да би могле да имају проблем да се сложе око било чега осим њихове нетрпељивости према Европској унији. Ако буду снажно заступљене у Европском парламенту, директна последица тога ће бити приближавање социјалиста, конзервативаца и либералних група. Тако ћемо добити експлицитну “велику коалицију” у Берлину и имплицитну велику коалицију у Бриселу.

Проблем са великим коалицијама јесте тај што су водеће странке центра оптерећене одговорношћу владе, а опозиција остаје отворена за протестне странке. Са друге стране, успех “антистранака” би могао да мобилише млађу генерацију Европљана да бране достигнућа која данас узимају здраво за готово. Ово неће бити 1914. година, али стотину година касније, Европа и опет живи у узбудљивом времену.

(Нови стандард)

Ознаке: ЕУ, Марин Ле пЕн, Немачка, Тимоти Гартон Еш, Француска