Pročitaj mi članakPovodom 90og rođendana Fidela Kastra, kubanskog revolucionara, bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije Kube i bivšeg predsednika i premijera Kube, objavljujemo jednu od mnogobrojnih interesantnih priča iz njegovog bogatog života.
Кастровој делегацији америчке власти су одмах саопштиле да ће им бити ограничен радијус кретања само на Њујорк. Кастро је на то одговорио истом мером. Одмах је јавио брату Раулу, који је остао у Хавани, да сазове владу, ограничи кретање особљу америчке амбасаде само на Хавану, а америчком амбасадору само на четврт Ведадо, и да приде национализује још неке од америчких фирми.
Потом су настале муке око смештаја кубанске делегације. Ниједан њујоршки хотел није хтео да угости Кубанце. На крају, уз посредовање Стејт департмента, менаџмент хотела „Шелбурн“ на Лексингтон авенији, пристао је да прими Кастра и његову делегацију, али су као „осигурање“ затражили да Кубанци положе баснослован депозит.
Кастру није пуно требало да плане. Покупио је целу своју делегацију, и онако нераспремљени, с торбама у рукама, запутили су се ка палати УН, на Првој авенији. Дошли су да протестују и да од генералног секретара УН, а не од Американаца, траже да им нађе смештај.
Пред смерним и збуњеним Дагом Хамарселдом, који је онда био генерални секретар, Кастро је, као да је на митингу, рекао да неће одатле мрднути док се не нађе прихватљив смештај за његове људе, а ако се то не деси, да ће повести целу кубанску делегацију у Централ парк и тамо разапети шаторе.
Фидел, ипак, није чекао Хамарселда. Паралелно је радио и на другим каналима. Покупио је своје људе и отишао у запуштен хотел „Тереза“, усред црначког Харлема, тамо где нико од белаца не залази. Менаджери тог хотела и црначки живаљ Харлема, одушевљено су дочекали Фидела и његове људе. Славље на улицама око хотела трајало је целу ноћ и неће престајати док Кубанци не оду.
Америчка штампа је тих дана, извештавајући о тим скандалима, досољавала са своје стране што је више могла. Писало се о баханалијама Кубанаца у хотелу „Тереза“, о томе да они кољу пилиће по хотелским собама, да је хотел пун курви.
А онда су почеле да се дешавају озбиљније ствари. Совјетски лидер Никита Хрушчов, на заседање УН стигао је бродом „Балтик“, дан пре него ће се Кастро уселити у хотел „Тереза“ у Харлему. Сутрадан, 20. октобра Хрушчов, који је и сам био мајстор за медијске спектакле, појавио се у својој црној лимузини, испред хотела „Тереза“ и „бацио се Кастру у загрљај“.
„Дошао сам код Кастра“, записао је Хрушчов у својим мемоарима, „да му стиснем руку у знак симпатија и солидарности у ситуацији када су га Американци тако безочно малтретирали. Одласком у тај Црни хотел и у ту Црну четврт Њујорка хтео сам да покажем своју солидарност и са црнцима и са Кубанцима…“
„Оставио је на мене дубок утисак“, пише даље Хрушчов. Онако висок, са брадом, маркантан, деловао је као од једног комада. Поздравили смо се срдачно, а онда смо се загрлили. Употребљавам овај израз ‘загрлили’, ипак, са одређеном оградом. Морате имати у виду моју и његову висину. Он се поприлично сагао и загрлио ме, чинило ми се, целим својим телом, а не само његовим дугим рукама. Мени је било лакше, јер нисам морао да се сагињем, а и био је тањи од мене…“
Суштина те кратке посете је била о оном шта ће сутрадан написати „Њујорк тајмс“, који каже да је то најзначајнији догађај који Харлем памти. И сцена коју ће Америка морати да упамти.
Загрљај Кастра и Хрушчова, међутим, имао је много шире димензије од Харлема где је сусрет трајао свега двадесетак минута. Неколико дана касније, Хрушчов је Кастра позвао на вечеру у совјетску резиденцију у Њујорку. Тада се већ озбиљно разговарало. Вечера је потрајала четири и по часа. Негде око поноћи Хрушчов је изашао из резиденције да испрати Кастра до кола. То је опет била сцена за новинаре и порука за Американце.
„Кастро жели пријатељске односе са СССР, он рачуна на нашу војну помоћ“, изјавио је совјетски лидер по повратку у амбасаду, не кријући да је млади кубански лидер задобио његове симпатије. „Може од њега испасти добар комуниста“, додао је Хрушчов, а онда је замишљено приметио: „Ипак треба бити опрезан. Кастро је као младо ждребе које још не зна шта је терет. Мораће још да учи, али јесте интелигентан. У сваком случају, морамо бити обазриви…“
За Кастра и његову револуцију ствари су се одвијале много боље него што су кренуле после слетања његовог авиона у Њујорк.
После Хрушчова, Кастру у посету су дошли индијски премијер Нехру, председник египатске владе Насер и многи други. Бољу легитимацију и подршку Куба није могла очекивати.
А онда је и на Кастра дошао ред да се обрати Генералној скупштини УН. Био је 26. септембар 1960. године. У претходних недељу дана он је већ постао политичка звезда заседања, које је такође било свечано, јер се обележавала 15. годишњица оснивања ОУН.
У сали Палате нација појавио се у свом пуном сјају: у униформи сивомаслинасте боје, са раскопчаним оковратником на војничкој блузи сигурног корака и још сигурнијег изгледа. Биле су му свега 34 године. Деловао је самоуверено и опуштено.
Кад се пео на говорницу, делегати и новинари су приметили да нешто носи у надувеном десном џепу војничке блузе. Помислили су да су унутра папири, а то би могло да значи да ће његов говор потрајати. Преварили су се. У џепу ипак нису били папири. Кад је Кастро стао за говорницу, у маниру рођеног говорника и комуникатора са масама, прво је осмотрио препуну салу, погладио овлаш своју браду, а онда се машио за џеп. Извукао је изнутра повећи термос, очигледно напуњен кафом или водом, ставио га поред микрофона, опет погледао преко сале и почео да говори.
Говорио је пуна четири и по сата, надахнуто, интересантно, без папира и знакова замора. И дуже него ико пре њега.
А да ли је на говорницу тај његов термос донео због сувог грла, или због тога да се случајно не маши за чашу воде која се ту налазила и коју је неко други пунио, то је остала загонетка, мада је оних дана кубанска служба безбедности знала да се на Кастра припремају у Њујорку бар два атентата, од којих је један требало да буде изведен тровањем.
Гест са марамицом
Кад се попео на говорницу УН 6. септембра 2000. године опет су га поздравили аплаузима. Фидел је и тада прешао погледом преко сале, а онда се загледао у говорницу испред себе. Поред микрофона и чаше с водом, ту је била и она одвратна жаруља, која својим црвеним светлом упозорава говорника да се држи прописаног времена.
Кастро је прво опипао лампицу, а онда је извадио из џепа белу чисту марамицу и прекрио је.
Сутрадан у свим светским новинама објављена је невиђена сцена како Кастро марамицом прекрива сигналну сијалицу.
